 obeležen je neizvesnošću, i to sa dobrim razlogom. Lideri vodećih razvijenih i novih ekonomija sastaju se u suštinski izmenjenom globalnom okruženju. Brexit, neuspeh referenduma u Italiji i rezultati izbora u SAD, Francuskoj i Britaniji govore o rasprostranjenom i snažnom otporu političkom establišmentu. Rašireno nezadovoljstvo radnika i pripadnika srednje klase, uzrokovano nadnicama koje stagniraju i strepnjama pred neizvesnom budućnošću, očevidno je na obe strane Atlantika. G20 je svetionik međunarodnog poretka izgrađenog na načelima slobodnog tržišta i ekonomskog otvaranja, poretka koji se, sudeći po šokantnim izbornim rezultatima, sada dovodi u pitanje.){kind=link}
Početak ovogodišnjeg samita G20 u Hamburgu (7-8. jul) obeležen je neizvesnošću, i to sa dobrim razlogom. Lideri vodećih razvijenih i novih ekonomija sastaju se u suštinski izmenjenom globalnom okruženju. Brexit, neuspeh referenduma u Italiji i rezultati izbora u SAD, Francuskoj i Britaniji govore o rasprostranjenom i snažnom otporu političkom establišmentu. Rašireno nezadovoljstvo radnika i pripadnika srednje klase, uzrokovano nadnicama koje stagniraju i strepnjama pred neizvesnom budućnošću, očevidno je na obe strane Atlantika. G20 je svetionik međunarodnog poretka izgrađenog na načelima slobodnog tržišta i ekonomskog otvaranja, poretka koji se, sudeći po šokantnim izbornim rezultatima, sada dovodi u pitanje.
Uobičajena saopštenja lidera i ponavljanje fraza o posvećenosti strukturnim reformama i suzbijanju trgovinskog protekcionizma u današnjem okruženju zvuče kao ostatak iz nekih davno prošlih vremena. Tenzije su bile očigledne na ministarskim sastancima tokom priprema za samit G20, kao i na nedavno održanom samitu G7. Najava da će se SAD jednostrano povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, koji je grupa G20 prethodno potvrdila, pokazuje da se pri sadašnjem kursu može očekivati produbljivanje sukoba.
Najuočljiviji povod za unutrašnja trvenja je novoizabrani predsednik SAD. Ipak, suštinski uzroci novih tenzija imaju dublje korene. Procesi globalizacije i finansijalizacije su uvek proizvodili dobitnike i gubitnike, ali kumulativni broj gubitnika se sada znatno uvećao, u nekim slučajevima dramatično. Druga strana novčića je ubrzana koncentracija dohotka i bogatstva kod ljudi koji se nalaze među 10 procenata i naročito unutar 1 procenta najbogatijih. Trendovi nejednakosti u zemljama G20 variraju. U najrazvijenijim ekonomijama nejednakost se uvećava, dok su neke od ekonomija u usponu – Kina, Indija, Argentina, Turska, Rusija, Južna Afrika, Brazil i Indonezija – u nekoliko poslednjih decenija znatno povećale nadnice i proširile srednju klasu. Ipak, dohodovna i imovinska nejednakost su i u ovim zemljama i dalje veoma visoke. U gotovo svim članicama G20 deo nacionalnog dohotka koji pripada radnicima se smanjuje, dok jaz između rasta produktivnosti i plata nastavlja da se uvećava. Ljudi širom sveta imaju dobar razlog da veruju da globalna ekonomija radi u korist manjine, a ne u interesu većine.
Pomenuti trendovi su dokumentovani u izveštajima koje su Međunarodna organizacija rada (ILO) i druge institucije dostavljale G20 u poslednjih pet godina i u njima izlagale podatke i predlagale rešenja. Neki od lidera G20 su zahtevali preduzimanje odlučnijih koraka da se problem reši, naročito Argentina i Brazil pod vođstvom svojih bivših lidera, u čemu su ih povremeno podržavale Turska, Kina, Južna Afrika, Rusija, Francuska i SAD. Preostale članice G20 su ignorisale takve pozive, a predlozi za odlučnije mere za povećanje nadnica i smanjenje nejednakosti odbacivani su u ime ortodoksije otvorenog tržišta (bez obzira na štetne posledice), strukturnih reformi (uključujući deregulaciju tržišta rada) i fiskalne konsolidacije (uključujući smanjivanje troškova za zdravstvenu zaštitu, stanovanje i obrazovanje).
Kao zemlja domaćin ovogodišnjeg skupa, Nemačka je predložila agendu za rešavanje „problema i izazova povezanih sa globalizacijom“, priklanjajući se tako mišljenju da je vreme da se pronađe zajedničko rešenje za aktuelnu krizu. Ako G20 želi da pristupi problemu sa potrebnom ozbiljnošću, kozmetička i retorička rešenja iz prošlosti neće biti dovoljna. Kako bi moglo izgledati jedno poželjno, afirmativno rešenje? Izložićemo tri konkretna predloga.
U pogledu regulisanja trgovine, G20 od 2008. godine ponavlja mantru o potrebi da se „odupremo svim oblicima protekcionizma“. Ili je bar tako bilo do sastanka ministara finansija u martu, kada se Amerika usprotivila staroj formulaciji. Umesto toga, u završnom saopštenju piše: „Radićemo na uvećavanju doprinosa trgovine našim ekonomijama. Nastojaćemo da smanjimo prekomerne globalne disbalanse, promovišemo inkluzivnost i fer odnose i smanjimo nejednakost u ostvarivanju ekonomskog rasta“.
Na prvi pogled to je dobrodošlo alternativno rešenje (navodno na predlog Kanade) i logičan i očekivan poziv da se trgovina stavi u službu ostvarivanja ekonomskih i društvenih ciljeva. Ipak, mnogi su saopštenje doživeli kao pogubno odstupanje od starih formulacija prema kojima je trgovina praktično cilj sama po sebi. Trgovina, naravno, nije sama sebi cilj. Trgovina je sredstvo za poboljšanje životnog standarda. Bilo je potrebno da se dogodi politička kataklizma u SAD da bi ministri finansija pristali da učine prvi korak ka politikama koje odgovaraju novoj stvarnosti i kojima se uvažavaju zahtevi javnosti u većini zemalja članica G20. Lideri treba da nastave rad na toj platformi i jasno pokažu posvećenost politikama koje će rast učiniti inkluzivnijim i doprineti smanjenju nejednakosti.
U domenu strukturnih reformi, prihvaćeni kurs deregulacije tržišta rada i bojažljiv pristup regulaciji finansijskih tržišta moraju se korigovati. Tržište rada ne pruža dovoljnu zaštitu radnicima, što pokazuju nastavak opadanja njihovog udela u nacionalnom dohotku u većini zemalja članica G20 i usmeravanje dobiti od rasta produktivnosti i novih tehnologija ka vlasnicima kapitala. Potrebno je usvojiti razumne propise koji će radnicima vratiti pravo na samoorganizovanje i pregovaranje, garantovati minimalne nadnice i oživeti sistem socijalnog osiguranja, što su mere sa kojima se uveliko kasni. Takve mere bi trebalo da primene sve zemlje članice, uz prilagođavanje lokalnim potrebama. Reforma finansijskih tržišta najavljena 2007. nikada nije dovršena i to je proces od kog se ne sme odustati, već ga treba ubrzati.
Konačno, u pogledu fiskalne i monetarne politike, istina je da su lideri G20 bili na visini zadatka 2008, kada je usvojeni multilateralni sporazum o merama za koordinaciju i podsticanje rasta velikih ekonomija doprineo zauzdavanju finansijske krize. Međutim, odluka o promeni kursa iz 2010-11, uz poziv na fiskalnu konsolidaciju (mere štednje) umesto nastavka pružanja podrške za oporavak, bila je istorijska, prociklična greška koja je doprinela produžavanju recesije u EU i slabom oporavku u ostatku sveta. Ta greška se mora priznati i ispraviti.
G20 treba da preuzme vođstvo u razvoju novog pristupa međunarodnoj ekonomskoj saradnji. Rezultati nedavno održanih izbora i referenduma, te agresivan nastup Trumpove administracije mogu poslužiti kao neposredan povod, ali promena nam je neophodna iz mnogo dubljih razloga. Ekonomski status quo i utisak javnosti da su politike udešene tako da rade u korist korporacija i elita proizvode rašireno nezadovoljstvo i tako odlučuju o rezultatima izbora. To su problemi koji bi se mogli rešavati progresivnim politikama koje će raditi u korist većine, politikama koje osiguravaju inkluzivan i održiv razvoj. U protivnom, isti problemi će poslužiti kao pogonsko gorivo za demagoge i šoviniste koji će međunarodnu saradnju prikazivati kao izvor svakog zla. Ako se opredeli za status quo, grupa G20 će potonuti u unutrašnje sukobe ili – još gore – irelevantnost. Učesnike na ovogodišnjem samitu čekaju teške odluke.
Cecilia Nahón i Sandra Polaski, Social Europe
Preveo Đorđe Tomić za Peščanik