Pošto BRICS ne pokazuje ništa od toga, zaključuju da organizacija ne može opstati. Istina, ako bi zemlje članice BRICS-a imale više zajedničkih odlika, njihova organizacija bi bila snažnija. Ali toga nema i ne može ga biti – iz različitih istorijskih, političkih i kulturnih razloga.
Autor: Branko Milanović
Širenje BRICS-a direktno je povezano sa ekspanzijom NATO saveza i sličnih alijansi širom sveta. Kada se ovaj iskaz pročita površno, bez punog razumevanja šta to tačno znači, može nam se učiniti da je pogrešan: teško je zamisliti dve organizacije koje se više razlikuju jedna od druge. Novi globalizovani NATO je hijerarhijski i monolitni vojni savez. Ništa od toga ne može se tvrditi za BRICS. BRICS je nehijerarhijska organizacija; zemlje članice su veoma heterogene i često u političkim sporovima; ciljevi BRICS-a nisu vojni; i BRICS nije alijansa, već samo organizacija. Dve od 11 zemalja članica BRICS-a nalaze se u otvorenom ili manje otvorenom sukobu sa zapadom, ali to nije slučaj sa preostalim članicama. BRICS ne pokušava da preraste u protivtežu zapadu ili NATO savezu. Ipak, širenje ove organizacije jeste reakcija na globalizaciju NATO saveza. Zašto? Zato što je to jedino mesto gde zemlje nezainteresovane za učešće u novom hladnom ratu ili mogućem oružanom sukobu super-sila mogu da se „sklone“, da ne bi morale da biraju stranu.
Pokušaj pronalaženja elemenata koji su zajednički svim zemljama članicama i otpisivanje čitave organizacije kao nevažne kada se takvi elementi ne pronađu pogrešan je pristup koji govori o nerazumevanju prirode ove organizacije. Traženje zajedničkog imenitelja ima smisla – ali ne uvek. Razmotrimo neke istorijske presedane. O međunarodnim političkim organizacijama možemo razmišljati na pozitivan način onda kada se zemlje udružuju zato što dele određena zajednička uverenja (koja mogu prihvatati kao vrednosti). Kada su nacisti formirali antikomunistički Trojni pakt, zemlje članice sa dva kontinenta verovale su u nacionalizam i borbu protiv komunizma; kada je osnovan NATO 1949. godine, zemlje članice su verovale u demokratiju i suzbijanje uticaja Sovjetskog Saveza; kada je formiran Varšavski pakt 1955, zemlje članice su verovale u ekspanziju komunizma ili bar njegovu odbranu u delovima sveta kojima je već vladao.
S druge strane, kada je ustanovljen pokret nesvrstanih krajem 50-ih i početkom 60-ih godina 20. veka (obratite pažnju na datume!), ili kasnije Grupa 77, zemlje članice nisu imale pozitivnu zajedničku agendu kao što su gore pomenute. Njihova agenda je bila negativna: to su zemlje koje nisu htele da biraju stranu u hladnom ratu između istoka i zapada i želele su da ostanu po strani. Mnogi nikada nisu shvatili logiku nesvrstavanja zato što nisu mogli da razumeju kako je moguće napraviti jedinstvenu organizaciju od veoma heterogenih zemalja koje se u mnogo čemu ne slažu i ujedinjuje ih jedino vera da je iz geopolitičkih razloga korisno imati takav labavi politički savez. Nesvrstavanje se nije dopalo ni Sjedinjenim Državama ni Sovjetskom Savezu. Sovjeti su smatrali da je Sovjetski Savez „prirodni saveznik“ Trećeg sveta i pokreta za dekolonizaciju, pa bi zemljama Trećeg sveta bilo pametnije da jednostavno podrže Sovjetski Savez umesto što prave novu organizaciju. Sjedinjene Države su nesvrstavanje doživele kao izdaju zato što su nesvrstane zemlje praktično postavile znak jednakosti između demokratije i tiranije. John Lewis Gadis, američki istoričar Hladnog rata, jedva prikriva prezir prema pokretu, a kada ga udostoji pomena naziva ga „takozvanim pokretom ’nesvrstavanja’“.
Pokret se ugasio okončanjem Hladnog rata. To jasno pokazuje šta je bila njegova funkcija: da posluži kao tampon zona u periodu globalne konfrontacije Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza i smanji verovatnoću da teritorije njegovih članica budu iskorišćene za vođenje prljavih ratova preko posredničkih država. Kada je konfrontacija konačno prestala, nestala je i potreba za pokretom nesvrstavanja. Postavilo se pitanje šta je to uz šta zemlje članice odbijaju da se svrstaju.
Danas, dok silueta novog hladnog rata poprima sve jasnije obrise, potreba za stvaranjem organizacije koja će okupljati zemlje koje ne žele da u tom ratu učestvuju (uključujući, pomalo kontraintuitivno, iz istorijskih razloga, i par zemalja koje već jesu u ratu ili u sukobu s NATO savezom i zapadom, dakle, Rusiju i Kinu) prirodno se nametnula. Mnogi komentatori su kritični prema novom BRICS-u zato što im se ne dopada ideja o udruživanju zemalja nekadašnjeg Trećeg sveta koje su u međuvremenu ekonomski ojačale. Strahuju da u određenim ekonomskim oblastima, kao što su dedolarizacija i svetska finansijska infrastruktura, njihovo udruživanje može dovesti u pitanje nadmoć zapada. Drugi, kao što sam već rekao, pogrešno veruju da svako grupisanje mora biti utemeljeno na nekim zajedničkim idejama, vrednostima, interesima ili bar na pritisku hegemona. Pošto BRICS ne pokazuje ništa od toga, zaključuju da organizacija ne može opstati. Istina, ako bi zemlje članice BRICS-a imale više zajedničkih odlika, njihova organizacija bi bila snažnija. Ali toga nema i ne može ga biti – iz različitih istorijskih, političkih i kulturnih razloga. Ipak, činjenica da sve više zemalja želi da pristupi BRICS-u ne sme se zanemarivati. Odbijanje BRICS-a da učestvuje u novim globalnim trgovinskim, posredničkim ili otvorenim ratovima smanjuje verovatnoću njihovog izbijanja. A ekonomska snaga zemalja članica BRICS-a može doprineti ublažavanju ogromnih ekonomskih dispariteta između bogatih, srednje razvijenih i siromašnih zemalja sveta.
Global inequality and more 3.0, 25.08.2023.
Preveo Đorđe Tomić