 i George Busha (2001). Svoj pragmatični stav prema Asadovom režimu i njegovim ruskim saveznicima preko noći je okrenuo za 180 stepeni i naredio lansiranje 59 američkih raketa na sirijsku vazdušnu bazu. Dobrodošli u novi rat bez kraja.){kind=link}
Ništa na ovom svetu nije opasnije od američkog predsednika koji previše gleda televiziju. Naredivši intervenciju na Bliskom istoku, samoproglašeni izolacionista Donald Trump je pošao stopama Ronalda Reagana (1982) i George Busha (2001). Svoj pragmatični stav prema Asadovom režimu i njegovim ruskim saveznicima preko noći je okrenuo za 180 stepeni i naredio lansiranje 59 američkih raketa na sirijsku vazdušnu bazu. Dobrodošli u novi rat bez kraja.
U pauzi večere sa kineskim liderom, Trump je govorio o svojim reakcijama na „sporu i brutalnu smrt“, na slike tela koja se bore za vazduh i mrtvih beba. Tri puta se pozivao na boga. Osetio je potrebu da nešto preduzme, rekao je, zato što ga je Asadov „napad na decu duboko potresao“. Što se tiče uloge Rusije u napadu, Trumpov državni sekretar je izjavio da su Rusi „i ako nisu bili saučesnici, jasno pokazali koliko su nesposobni“.
Svako ko je pratio rat u Siriji i zverstva koja su se tamo odigravala složiće se da je Asadova ratna mašinerija zaslužila više od ukora zbog korišćenja hemijskog oružja. Tim napadom su prekršena pravila ratovanja i obećanja da se takvo oružje više neće koristiti. Ali budući da Rusija ne odustaje od podrške Asadu i da je najavila veto u slučaju reakcije Ujedinjenih nacija, svet ostaje bez konstruktivnog odgovora na rat u Siriji.
Emocije, koliko god da su opravdane, nisu dobar osnov za vođenje spoljne politike, naročito ne na Bliskom istoku. Napadom na Siriju Trump je praktično ponovio reakciju Ronalda Reagana na masakre u Sabri i Šatili u susednom Libanu 1982. godine, kada su američki marinci bili uvučeni u beskrajni građanski rat iz koga su konačno morali da se povuku.
Trump svoju odluku ne pravda polaganjem prava na sprovođenje globalne pravde, već tvrdnjom da Amerika ima „vitalno važan nacionalni interes“ u suzbijanju korišćenja hemijskog oružja i terorizma. Prvo opravdanje je besmisleno, a drugo bespredmetno i licemerno. Američka taktika „šokiranja i zastrašivanja“ koja se sprovodi bombardovanjem civilnih ciljeva i egzekucijama pomoću dronova ne razlikuje se mnogo od terorizma.
Mnoge države iskazuju svoju visoku moralnost osudama napada hemijskim oružjem, mada žrtve napada njihovim kasetnim i fosfornim bombama nisu ništa manje osakaćene ili mrtve. U napadima dronovima nevini stradaju isto koliko i teroristi. Ako su takve akcije vitalno važne za opstanak nacije, možda se mogu prikazati kao „opravdane“. Ako su u pitanju samo gestovi moralističkog intervencionizma, opravdanja nema. Da li će Trump poslati u Siriju i kopnene trupe – kao što je učinjeno u Iraku? Ili je ovo zaista bio samo izolovani gest?
Jedini način da rat u Siriji bude okončan jeste da Asadova opozicija prizna poraz i da se Isis protera iz svojih preostalih skrovišta. Pragmatizam Rusije u podržavanju Asada, bez obzira na moguću neodmerenost i „nesposobnost“, na svojoj strani bar ima načela realpolitike. Pokušaji Britanije i Amerike da pomognu opoziciji završili su kao surova farsa. Zapad nema „interes“ u građanskim sukobima u Siriji, a pokušaji intervencije su samo produžili rat.
Svet ima univerzalnu humanitarnu dužnost da pomogne žrtvama rata. Oko tri miliona žrtava rata u Siriji rasuto je širom regiona ili pokušava da se domogne Evrope. Naš prioritet treba da bude kraj a ne nastavak njihovog stradanja. Bacanje još bombi na Siriju je suprotno tom cilju.
The Guardian, 07.04.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net