mo Beograd” obrazložio je svoju rešenost da nastavi da obavlja funkciju gradonačelnika sledećim rečima: “Verujem da većina građana podržava politiku investicija, novih radnih mesta, i smanjenja deficita.”){kind=link}
Gradonačelnik Beograda, bugarski veleposednik, i mecena prvog srpskog pingvinarijuma Siniša Mali nakon poslednje akcije Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” obrazložio je svoju rešenost da nastavi da obavlja funkciju gradonačelnika sledećim rečima: “Verujem da većina građana podržava politiku investicija, novih radnih mesta, i smanjenja deficita.”
I ovom prilikom stiče se utisak da naši najviši javni dužnosnici reč investicije izgovaraju kao da za njih sama ta reč ima izvesna magijska svojstva. Iz nje, bez potrebe za daljim objašnjavanjem, izviru nova radna mesta, smanjenje deficita, i uopšte “bolja budućnost“. Značaj sa kojim govornik izgovora investicijesugeriše da je svaka dalja rasprava o njihovom poreklu i namenama nepotrebna i neprilična. Kako je sam premijer u tehničkom mandatu Aleksandar Vučić nedavno objasnio u slučaju šikaniranja radnika Jure u Leskovcu, investicije su plašljive pa bi postavljanje pitanja moglo da ih otera, a sa njima i sve one lepe stvari koje nam sigurno stižu do kraja ove godine, najkasnije 2017. godine, ali sigurno 2020. godine. U svakom slučaju, taj je zlatni period, takoreći, već na horizontu, pa će dobar radnik moći valjda još toliko da stisne bešiku.
Uistinu, teško je zamisliti da se iko dobronameran i razuman može protiviti investicijama i radnim mestima, samo što ta načelna saglasnost nikako ne dokida potrebu za potpitanjima. Naprotiv, pitanja o poreklu i namenama investicija, kao i pitanja o tome kako tačno, i za koga tačno, investicije donose bolju budućnost, od ključne su važnosti za to u kakvom ćemo društvu živeti. Takva pitanja već duže od dve godine smelo i umešno postavlja Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd. Čije su gradske ulice, reke, i obale? Zašto je na zahtev Investitora bespogovorno promenjen Generalni plan Beograda tako da se prostor dominantno predviđen za javne namene prevodi u prostor namenjen ekskluzivnim stambeno-poslovnim kompleksima? Mogu li se gradske površine prevesti u privatno dobro malog broja ljudi sposobnih da plate 400.000 evra za stan ili su one javno dobro koje ne treba i ne može da bude predmet privatizacije? Kako to odlično sumira pitanje-slogan koje se ovih nedelja čuje na protestima: čiji grad? Je li grad svih nas koji u njemu živimo i time ga činimo ekonomski i kulturno dinamičnim? Ili je, pak, grad onoga ko može za njega najviše da plati?
Stvar je, naravno, veoma loša zato što početno skrivanje ugovora i opšta tajnovitost postupka ostavljaju utisak da će tokom realizacije ugovora još biti iznenađenja o punom iznosu i uslovima učešća javnih fondova Republike Srbije i Grada Beograda u ovom ulaganju. Stvar je još gora zato što se od svog početka “Beograd na vodi” planira i gradi uz laži, i uz bahato i nasilno ućutkivanje građana i arhitektonske struke. Stvar je još grđa zato što je estetika projekta “Beograd na vodi” neprimerena širem gradskom jezgru u kome je locirana, a i inače projektovana baš po ukusu ideološkog skorojevića kao što je naš premijer koji je pre neku godinu otkrio ‘napredak’ pa mu sada mora delovati da od stakla i čelika ničeg lepšeg na svetu nema. Sve su to dobri razlozi da se građani usprotive ovom nakaradnom projektu, ali suštinski razlog zašto se pitanje čiji gradtiče svih građana Srbije – pa i onih koji ne mare puno za Beograd i njegove javne prostore – jeste taj što se kroz to pitanje trenutno prelama bitka oko toga u kakvoj ćemo ekonomiji živeti u doglednoj budućnosti u Srbiji.
U maketi “Beograda na vodi”, kao i u planovima za izgradnju stambenih zgrada koje ugrožavajuMiljakovački izvor, videli smo da je trenutno to kapitalizam u kome ne postoje pojmovi javnog prostora i javnog resursa, već se oni rasprodaju onome ko ponudi najviše. U izbornoj noći u Hercegovačkoj ulici, kao i malo ranije u Juri i drugim sličnim slučajevima, videli smo da je to trenutno kapitalizam u kome su ustavna prava, fizička sloboda i ljudsko dostojanstvo na prodaju. Iz falsifikovanih diploma nekih od glavnih aktera ove priče kao što su Nebojša Stefanović i Siniša Mali videli smo da je to kapitalizam u kome su znanje i akademski status na prodaju. Iz izveštavanja, i manjka izveštavanja, većine medija o svim ovim slučajevima videli smo da je to trenutno kapitalizam u kome je objektivno javno informisanje retko. Na kraju, u načinu na koji se “Beograd na vodi” finansira videli smo da je to trenutno kapitalizam u kome imamo tu visoku privilegiju da svi zajedno iz javnih fondova sufinansiramo dalju privatizaciju javnog interesa. Moje ti neću dat’, a tvoje – privatizovat, kako peva vazda britki Rambo Amadeus.
Zahtev građana da budu suštinski, a ne samo zakonske forme radi, uključeni u planiranje i razvoj gradskih površina u javnom interesu nije nekakvo posezanje za samoupravnim socijalizmom i otpor progresu kako to povremeno insinuiraju gradski i republički javni dužnosnici. Naprotiv, pitanje čiji grad izvire iz tenzija koje su svojstvene samoj logici tržišne privrede u koju je Srbija dobrano zagazila, pa se zato ista pitanja redovno javljaju i u drugim društvima koja dele okvirno sličan ekonomski sistem. Setimo se samo u poslednjih nekoliko godina borbe protiv investitorske urbanističke samovolje u Dubrovniku, Zagrebu, Istanbulu, Berlinu, Londonu,Njujorku… Bez jake države sposobne da definiše i brani javni interes, logika profita svuda i sve pretvara u puki predmet robno-novčane razmene. Stoga, nemojmo se zavaravati da je koren problema sa “Beogradom na vodi” jednostavno u korumpiranosti države. Koren problema je u profitnom interesu investitora koji tu državu korumpira i u ideološkoj patki koja takvo pretpostavljanje javnog interesa logici profita predstavlja kao jedini put ka ekonomskom boljitku.
Tačno je da je naša tržišna privreda pod značajnim uplivom države, te da u njoj nelojalna konkurencija često guši pošteno i kreativno poslovanje privrednih aktera bez političkih zaštitnika. Ali uzaludna je nada da će se postojeći burazerski kapitalizam u Srbiji samoregulisati ako državu još više oslabimo. Svaka realno postojeća tržišna privreda, za razliku od one koja se može naći u brucoškim udžbenicima ekonomije i liberalnim ideološkim mantrama, nastaje i opstaje državnim odlukama da neke sfere društvene interakcije podvrgne tržišnoj utakmici ili ih iz opravdanog javnog intersa delimično ili sasvim izuzme iz tržišne utakmice. Uzaludna je i nada i da će usvajanje evropskih propisa nekako automatski pripitomiti srpski kapitalizam. U postupku prijema novih članica, Evropska komisija ocenila je podjednako i Bugarsku i Švedsku kao funkcionalne tržišne ekonomije. Ako nam bugarski model ne deluje previše privlačno, ostaje jedino da organizovanom građanskom akcijom pomognemo državnim organima da nađu volju da se, makar povremeno, u javnom interesu odupru željama investitora.
Izgradnja “Beograda na vodi” nije jedini, pa možda ni najdrastičniji primer podastiranja javnog interesa kratkoročnoj logici tržišne dobiti u Srbiji. Međutim, ona je zahvaljujući Inicijativi “Ne da(vi)mo Beograd” postala fokalna tačka za organizovanje i artikulaciju jednog autentičnog, neukaljanog, i savremenog pokreta za zaštitu javnog interesa. Pre onog Petog oktobra, tadašnja opozicija obećala nam je život u dosadnoj zemlji. Kao što nam vesti iz sveta svakoga dana sve više pokazuju, dosadnih zemalja više nema, ako ih je ikada i bilo. Život u demokratiji i kapitalizmu je stalna borba za uvek nedovršeno izmirenje njihovih protivrečnosti. Tražeći ostavke gradskih i republičkih dužnosnika koji su svoje dužnosti cinično zanemarili, Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd” ponovo je otvorila u toj borbi front koji su i vlast i kompromitovana parlamentarna opozicija napustile. Ako se i mi danas povučemo pred Sinišom Malim i Goranom Vesićem nemojmo se iznenaditi ako za koju deceniju svi završimo kao njihovi podstanari, u njihovom gradu, u našem pingvinarijumu. U Evropskoj uniji, dakako.
Autor je doktorand na Džordž Vašington Univerzitetu u Vašingtonu, SAD
Peščanik.net