Kakav god da bude ishod ponovljenog glasanja, pogrešno bi bilo pretpostaviti da će Austrija od sada biti podeljena između zelenih i krajnje desnice – mada evidentna podela između birača u gradovima koji podržavaju Van der Bellena i birača u provinciji koji podržavaju Hofera zaista liči na 20-e i 30-e godine 20. veka.
Plakati krajnje desnog kandidata Norberta Hofera, maj 2016, foto: Leonhard Foeger/Reuters
Da li će Austrija biti prva zemlja u zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata koja je dobila radikalnog desničara za predsednika? Zbog šoka izazvanog rezultatom referenduma u Velikoj Britaniji, malo ko je obratio pažnju na neobičan niz događaja u ovoj bogatoj socijaldemokratskoj državi. Na izborima održanim 22. maja, Norbert Hofer iz radikalne desničarske Partije slobode Austrije izgubio je trku za mesto predsednika od Alexandera Van der Beldena iz Stranke zelenih, sa razlikom od oko 31.000 glasova. Partija slobode je 8. juna osporila rezultat glasanja, pozivajući se na nekoliko nepravilnosti, između ostalog prevremeno otvaranje glasačkih mesta i preuranjeno dostavljanje rezultata medijima, iako nema dokaza da je to uticalo na konačni rezultat. Ustavni sud je 1. jula doneo odluku da se glasanje ponovi. Tako će Partija slobode – opisivana kao „stranka bivših nacista za bivše naciste“ – početkom oktobra dobiti još jednu priliku da se nadmeće za mesto predsednika.
Zašto je krajnja desnica toliko uspešna u Austriji? Austrija ima jedan od najvećih dohodaka po glavi stanovnika u Evropskoj uniji, razvijen sistem socijalne zaštite i značajno je profitirala od otvaranja istočne Evrope posle 1989. (Beč je nekada bio neugledan u poređenju sa Berlinom, a danas je obratno). Takođe, Austrija nije bila na meti razornih terorističkih napada kakvi su se odigrali u Francuskoj i Belgiji. Ugledajući se na papu Pavla VI koji je Austriju opisao kao isola felice (ostrvo sreće), najvažniji posleratni austrijski političar i dugogodišnji kancelar Bruno Kreisky (na položaju od 1970. do 1983) nazvao je Austriju „ostrvom blagoslovenih“. Uprkos svemu tome, Partija slobode u poslednje dve decenije dobija sve veću podršku. Ako bi se parlamentarni izbori održali danas, desnica bi pobedila.
Odluka austrijskog ustavnog suda da ponovi predsedničke izbore treba da otkloni svaki trag sumnje u legitimnost rezultata. Uspon krajnje desnice u Austriji i njena moć da ospori rezultat i možda pobedi na izborima za najvišu funkciju u zemlji koja nema većih ekonomskih ili socijalnih problema, govore o novom stanju politike u Evropi isto koliko i odluka Velike Britanije da napusti EU. Kao što slučaj Austrije jasno pokazuje, uspeh populističkih partija ne može se svesti na samo jedno objašnjenje. Pre svega, primer Austrije je dobra lekcija o tome kako partije glavnog toka koje pokušavaju da se suprotstave populističkim strankama doprinose njihovom jačanju.
Partija slobode se u mnogo čemu oslanja na one iste sile koje doprinose jačanju sličnih partija u drugim zemljama. Hofer, vazduhoplovni inženjer po obrazovanju, uglađen u javnim nastupima, ali beskompromisan u iznošenju autoritarno-nacionalističkih stavova, tipičan je predstavnik nove generacije radikalnih desničara u evropskoj politici: kao i Marine Le Pen, on se predstavlja kao branitelj slobode i demokratije od Evropske unije; isto kao Le Pen i Geert Wilders u Holandiji, on zahteva raspisivanje referenduma o članstvu u EU; kao i drugi desničarski populisti, Hofer se dosledno protivi otvaranju evropskih granica migrantima i često koristi anti-islamsku retoriku. Slično Nacionalnom frontu u Francuskoj, Hoferova Partija slobode preotima sve veći broj radnika od socijalista, koji su po mišljenju svojih bivših glasača učinili previše ustupaka slobodnoj trgovini i imigraciji.
Naizgled nezaustavljivi uspon Partije slobode može se razumeti jedino ako imamo u vidu osobeni poltički sistem izgrađen u drugoj austrijskoj republici posle 1945. U čitavom posleratnom periodu Austrija je bila pod kontrolom dve velike partije, demohrišćana desnog centra (Austrijska narodna stranka) i socijalista levog centra (Socijaldemokratska partija Austrije). Te dve partije su često bile na vlasti zajedno, kada bi napravile veliku koaliciju, kao što je danas slučaj. Pisac Karl-Markus Gauß se jednom našalio i rekao da bi oni koji su odrasli za dve decenije njihove vladavine mogli pomisliti da u austrijskom ustavu piše: „Austrija je republika kojom upravlja velika koalicija“. Ta sklonost formiranju zajedničkih vlada, kojoj nema paralele u ostatku zapadne Evrope, imala je jasnu svrhu: da osigura stabilnost u zemlji koja je dugo bila podeljena na „crveni“ levičarski Beč i „crnu“ konzervativnu katoličku provinciju. Ekstremna polarizacija te dve frakcije dovela je do kratkotrajnog građanskog rata 1934, posle koga je sledilo instaliranje autoritarnog katoličkog režima, a zatim Hitlerov anšlus 1938.
Posle 1945, crveni i crni su pokušali da izbegnu stare sukobe uvođenjem sistema proporcionalne zastupljenosti u praktično svim sferama društvenog i političkog života – otuda sveprisutni termin Proporz kojim se opisuje taj specifično austrijski koncept. Veći deo posla razvoja državnih politika prepušten je „socijalnim partnerima“ – sindikatima i udruženjima poslodavaca – koji su između sebe ugovarali sporazume koje je parlament potom samo verifikovao. Taj aranžman je donekle inspirisan idealom društvene harmonije koji je promovisan u doba vladavine katoličkog režima tridesetih godina. Takav pristup podrazumeva da su svi birači u stanju da se identifikuju sa jednom od dve vodeće partije. Kao što je savremeni pisac Robert Menasse jednom primetio, Austrijanci su mogli da se zapitaju da li zaista žive u demokratiji, jer bez obzira na ishode izbora nikada nisu imali opoziciju.
Opozicija dvopartijskom sistemu se konačno pojavila u obliku mladog i harizmatičnog nacionaliste po imenu Jörg Haider. Pre nego što se posvetio politici, Hedier je bio vanredni profesor prava. Njegove kritike su se odnosile na ono što je on tumačio kao privilegije crveno-crne elite koja je kontrolisala sve aspekte javnog života, od osnovnih škola do planinarskih društava. Takođe se oštro protivio austrijskoj imigracionoj politici. Vođstvo u tada još nepoznatoj Partiji slobode preuzeo je 1986, organizujući udar na partijskom kongresu. Pod sloganom „Austrija pre svega“, Heider je pokrenuo peticiju za usvajanje ustavnog amandmana u kojem će se jasno reći da Austrija nije otvorena za imigraciju (peticija nije uspela). Kasnije se proslavio i van Austrije izjavama u kojima je hvalio politiku zapošljavanja u Trećem rajhu i opisivao bivše esesovce kao „ljude sa karakterom“. (Za sebe je otvoreno govorio da je Nazikind (dete nacizma), jer su mu oboje roditelja bili vatreni nacionalsocijalisti.)
Veoma je važno to što za razliku od Nemačke, počevši od 60-ih godina, Austrija nikada nije prošla kroz temeljan proces Vergangenheitsbewältigung ili suočavanja sa nacističkom prošlošću. Umesto toga, Austrijanci su se držali zavodljive ideje formulisane u savezničkoj Moskovskoj deklaraciji iz 1943, da je njihova zemlja „prva slobodna država koja je pala žrtvom Hitlerove agresije“. Demohrišćani i socijalisti su bez ograda podsticali održavanje tog mita; takođe, iz oportunističkih razloga su gledali kroz prste na rehabilitaciju bivših nacista. Socijalisti su 1949. podržali formiranje Saveza nezavisnih (VdU) – stranke iz koje je nastala Partija slobode (FPÖ) – uz ciničnu kalkulaciju da će još jedna desničarska opcija odvući glasove demohrišćana, njihovih glavnih protivnika. Kada je Simon Wiesenthal polovinom 70-ih godina 20. veka otkrio nacističku prošlost lidera Partije slobode, socijalistički kancelar Kreisky, koji je razmatrao mogućnost koalicije sa FPÖ, oštro je napao Wiesenthala i čak ga optužio za moguću saradnju sa Gestapom. Kreisky je bio Jevrejin i nisu mu se dopadali izborni plakati na kojima su se demohrišćani predstavljali kao „pravi Austrijanci“. Ali on nije bio motivisan samo ciljevima nacionalnog jedinstva i stabilnosti; povremeno se iz njegovih izjava naslućivalo da saradnja sa bivšim nacistima po njemu nije ništa veći greh od saradnje sa demohrišćanima, koji su bili pravi naslednici autoritarnog režima iz 30-ih godina i koji su neslavno podržali bivšeg oficira Vermahta Kurta Waldheima u uspešnoj predsedničkoj kandidaturi 1986.
Partija slobode je uvek zastupala Deutschnationalismus (nemački nacionalizam) inspirisan snovima o ujedinjenju sa Nemačkom (opcija koja je imala široku podršku 1919, posle raspada Austrougarskog carstva, ali su je saveznici odbacili). Heider, koji je bio čovek željan slave i na mnogo načina komplikovana i autodestruktivna ličnost, nastavo je tu tradiciju. Austrijska štampa je Heidera doslovno opisivala kao đavola – znajući da će on na naslovnoj strani uvek povećati prodaju, isto kao Trump danas. Tako su ga postavili u centar pažnje čitave države. Iako nikada nije osvojio nijednu funkciju na saveznom nivou, austrijska politika se gotovo dve decenije vrtela oko Heidera, a njegova stranka je uspela da pomeri vladu udesno u pogledu imigracije i drugih pitanja.
Najveći Heidierov trijumf nastupio je 1999, kada je FPÖ osvojila 27 odsto glasova i bila druga na opštim izborima. Partija slobode je ušla u koaliciju sa demohrišćanima koji su uprkos manjoj podršci dobili mandat i imenovali Wolfganga Schüssela za kancelara. Heider nije ušao u vladu, ali svi su pretpostavljali da će zakulisno kontrolisati svoju stranku. Na ulicama Beča su organizovani veliki protesti zbog ulaska radikalne desničarske partije u vladu – pre toga u Evropi nije bilo zabeleženo ništa slično. Ministri su na ceremoniju polaganja zakletve morali da dođu kroz podzemni tunel, umesto da prošetaju preko Balhausplaca od zgrade vlade do zgrade parlamenta, kao što su tradicionalno činili. Druge zemlje EU su napadale i osuđivale desničarsku vladu, što je proizvelo neželjene posledice. Kancelar Schüssel je čak i opozicione stranke uspeo da ubedi da se srčana mala Austrija – ponosna na svoju neutralnost u doba hladnog rata i samoproglašeni status „kulturne velesile“ – neopravdano našla na meti napada. Na krajnjoj desnici, Deutschnationalismus se povukao pred austrijskim patriotizmom sa naglašenim anti-EU usmerenjem (Heider i njegova stranka su u početku podržavali ulazak u EU, ali su se onda predomislili).
Ulični protesti i sankcije nisu smetali Heideru, ali loše je podnosio periode kada nije bio u centru pažnje. Pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2008, otcepio se od sopstvene stranke i osnovao novi desničarski pokret. Stara stranka je imala koristi od Heiderovog odlaska i saobraćajne nesreće: naime, na vlasti se pokazalo da je FPÖ duboko korumpirana (naročito u Hedierovoj pokrajini Koruškoj). To bi sigurno bacilo senku na njihove tvrdnje da su oni prava alternativa Proporz sistemu, a onda su dobili priliku da svu krivicu svale na nastradalog Heidera.
U Austriji je danas ponovo na vlasti „velika koalicija“, mada nema više ničega velikog u dve partije koje je čine. Na izborima 1975. godine, demohrišćani i socijalisti su dobili 90 odsto glasova; na predsedničkim izborima ovog proleća, njihovi kandidati su dobili po nešto više od 10 odsto, pa su ispali iz drugog i odlučujućeg kruga. Osim što su bili krajnje neinspirativni, štetilo im je i to što je pod pritiskom Partije slobode vlada vremenom potpuno promenila politiku prema izbeglicama. Socijaldemokratski kancelar Werner Faymann je prošle jeseni bio najveći saveznik Angele Merkel, a u martu ove godine je praktično zatvorio granice. Nasuprot njemu, gradonačelnik Beča Michael Häupl, takođe socijaldemokrata, ostao je čvrst u zagovaranju otvorenosti prema izbeglicama i pobedio je na gradskim izborima prošle jeseni, iako su svi očekivali pobedu FPÖ.
Mnogi političari koji su pokušali da oponašaju populiste sa kranje desnice naučili su na teži način da ugađanje niskim strastima retko donosi dobre rezultate. Birači koji podržavaju nove populiste izabraće original, a ne bledu kopiju, dok će se oni koji zastupaju humanije stavove zgađeno okrenuti na drugi stranu. To je takođe jedna od lekcija iz debate o brexitu: delovi torijevskog vođstva napravili su od Nigela Faragea, lidera britanskog UKIP-a, centralnu figuru britanskog političkog života, a onda su pokušali da ga nadmaše u evroskepticizmu. Pošto su jednom pristali na tumačenje referenduma kao misije spasavanja male i slobodoljubive Engleske od nedemokratskog postupanja „udaljenog Brisela“, njihovi pozivi glasačima da ipak ostanu u EU zato što će u protivnom biti siromašniji za 4.000 funti godišnje bili su smešni.
Austrijski slučaj pokazuje da slabljenje partija centra ne mora značiti kraj demokratije. Hoferov protivnik na predsedničkim izborima 22. maja bio je Van der Bellen, profesor ekonomije koga podržava Stranka zelenih. Zeleni, koji se zalažu za nastavak evropskih integracija, imaju najmanju podršku u redovima radničke klase, ali u prilog im ide činjenica da u Beču – gradu u kojem su na semaforima siluete parova istog pola – živi velika buržoasko-boemska populacija koja ih pordržava. Oni su takođe jedina velika austrijska partija koja nikada nije pravila taktičke ustupke kada je u pitanju odnos prema nacističkoj prošlosti i autoritarnom režimu između dva svetska rata.
Ono što se dogodilo na austrijskim predsedničkim izborima u maju i što će se ponoviti u oktobru – duel zelenih i krajnje desnice – još nije zabeleženo nigde u Evropi. To nam ukazuje na fundamentalnu političku podelu koja danas dominira u mnogim zapadnim demokratijama. Opisi te podele kao sukoba između „običnih ljudi i establišmenta“ ne otkrivaju nam ništa korisno. Partija slobode i Stranka zelenih jesu deo „establišmenta“ u Austriji od polovine 80-ih godina; u Britaniji, Boris Johnson je jedno od mnogih lica kampanje za izlazak, ali i simbol britanskog establišmenta; a Donald Trump nimalo ne liči na autentičnog predstavnika običnih ljudi. Zapravo, u toj novoj podeli na jednoj strani su oni koji se zalažu za više otvorenosti prema manjinama, kao i prema spoljašnjem svetu. Na drugoj strani su političari poput Le Pen, Faragea, Trumpa i sličnih: oni koji traže da se nacionalna država zaštiti zatvaranjem granica koje će, kako obećavaju, omogućiti ponovno preuzimanje kontrole, dok u isto vreme zahtevaju očuvanje ugroženih starih hijerarhija moći unutar države. Trumpovo „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ pre svega znači „osigurajmo da njome ponovo vladaju beli muškarci“.
Često se pogrešno tvrdi da broj populističkih glasača ili glasača protiv „establišmenta“ raste na obe strane ove podele i da zato oni moraju imati neka zajednička politička ili moralna svojstva. Ali od te dve strane samo jedna negira pluralizam savremenih društava. Samo desničarski populisti tvrde da jedino oni predstavljaju „obične ljude“ ili „tihu većinu“ – pa otuda branitelji otvorenosti i rastućeg pluralizma nikako ne mogu imati legitimitet. Hofer se suprotstavio Van der Bellenu rečima: „Vas podržava elita, mene narod“, a Farage je izjavio da je ishod brexita „pobeda običnih ljudi“ (što znači da su 48 odsto glasača koji su podržali ostanak u EU neki „neobični“ ljudi). Donald Trump je ove godine imao toliko uvredljivih izjava da je jedna njegova opaska sa skupa održanog u maju ove godine prošla praktično neprimećeno – iako najbolje ilustruje populizam u srži njegovog pogleda na svet: „Jedino što je važno“, rekao je, „jeste ujedinjenje naroda – oni drugi nam ništa ne znače“.
„Obični ljudi“ su mit populističkih političara, koji ishode izbora ili anketa često osporavaju u njihovo ime. Tako populistički kandidat nije izgubio zato što nije dovoljno omiljen, već zato što „obični ljudi“ još nisu progovorili – ili su, što je još gore, na neki način bili sprečeni da se izjasne. Zato populisti često zastupaju teorije zavera ili žure da ospore zvanične rezultate izbora. Ipak, odluka austrijskog ustavnog suda o ponavljanju izbora je ispravna. U protivnom bi Partija slobode nastavila da tvrdi da je njihovom kandidatu pobeda ukradena nezakonitim zakulisnim radnjama elita.
Kakav god da bude ishod ponovljenog glasanja, pogrešno bi bilo pretpostaviti da će Austrija od sada biti podeljena između zelenih i krajnje desnice – mada evidentna podela između birača u gradovima koji podržavaju Van der Bellena i birača u provinciji koji podržavaju Hofera zaista liči na 20-e i 30-e godine 20. veka. Možda je dobro što je taj izbor jasno ponuđen na predsedničkim izborima u maju i što će to ponovo biti učinjeno u oktobru: građani otvoreno raspravljaju o kandidatima, političko sukobljavanje više nije tabu. Nekoliko austrijskih kancelara, među njima i Kreisky, izjavljivali su da im je omiljena knjiga Musilov Čovek bez svojstava. Austrijski političari su često koristili Musilov termin Möglichkeitssinn – osećanje mogućnosti. To što je ova zemlja prva izabrala zelenog predsednika – i mogla bi to ponovo učiniti u oktobru – pokazuje da nisu sve vesti koje u poslednje vreme dolaze iz Evrope loše. Primer Austrije ukazuje na realnu opasnost od desničarskog populizma, ali i na mogućnost istupanja novih političara koji će mu se suprotstaviti. Ima nade.
Izvor: The New York Review of Books
Prevod: Đorđe Tomić, Peščanik