Moja tašta je doputovala iz Izraela da sa nama provede letnji odmor. Prvo se igrala sa unukom. Onda smo odmotali njene divne ćupove i šolje. Onda smo ćaskali o Tel Avivu – o ljudima, vremenu, novim restoranima. Onda smo prešli na politiku i to nam je svima pokvarilo raspoloženje: Izrael je odlično mesto koje ima užasnu politiku.
Prošle nedelje je premijer Benjamin Netanyahu inscenirao demonstracije svojih pristalica. Uprkos sve glasnijim optužbama za korupciju, uzvratio je udarac medijima i liberalnoj eliti koji, kaže, žele da ga zbace s vlasti. Sve su to lažne vesti, rekao je on. Postoje velike sličnosti između izraelskog premijera i Donalda Trumpa i teško je reći ko tu koga kopira.
Netanyahu se neprekidno hvali svojim dobrim vezama sa američkim predsednikom. Zato su mu teško pali događaji u Šarlotsvilu i Trumpove mlake osude američkog fašizma. Ako osudi Trumpa mogao bi da ga naljuti, a ako ga ne osudi ispašće popustljiv prema neonacizmu.
Neki drugi izraelski političari nisu imali taj problem. Reagujući na Trumpovu izjavu da „svaka priča ima dve strane“, Yair Lapid je rekao: „Ne postoje dve strane. Marš neonacista u Šarlotsvilu sa antisemitskim sloganima u ime bele supremacije zaslužuje jednoglasnu osudu“. Ali izraelskom premijeru je trebalo tri dana da osudi neonacizam u jednom tvitu na engleskom jeziku.
Problem izraelske desnice je to što američka desnica većinom ne voli Jevreje, ali se divi Izraelu i podržava ga zbog insistiranja na rasnoj čistoći svoje zemlje.
Gostujući u vestima izraelskog Drugog programa Richard Spencer iz američke alternativne desnice, jedan od vođa demonstracija u Šarlotsvilu, dao je šokantan primer filozofije „antisemiti za Izrael“: „Jevreji su preko svake mere prisutni u američkom establišmentu, a beli ljudi su istisnuti. Izraelski građani koji su ponosni na svoj narod i njegovu istoriju treba da razumeju nekoga ko ima slična osećanja prema belim ljudima. Moglo bi se reći da sam ja beli cionista – jer mi je stalo do moga naroda i bezbednosti moje domovine. Baš kao i vama u Izraelu.“
To je šokantna izjava. Richard Spencer je skandirao „Heil Trump“ tokom vašingtonskih demonstracija, a njegove pristalice su mu odgovarale nacističkim pozdravom. Pohvala Izraela od ovakvog antisemite zahteva ozbiljno preispitivanje izraelske desnice. Takvi obožavaoci nikome nisu potrebni. Bivši premijer Izraela Ehud Barak ovako je prokomentarisao događaje u Šarlotsvilu: „Upadljive su sličnosti sa demonstracijama Lehave ili aktivnostima grupe La Familia ili drekom protiv novinara koji se bave optužbama Netanyahua za korupciju.“
Lehava je skraćenica imena organizacije „Protiv asimilacije u Svetoj zemlji“. Na meti su joj posebno mešoviti brakovi (kao što je moj) između izraelskih Jevreja i nejevreja. Pored toga, ona želi da oslobodi Izrael od hrišćanstva. Članovi La Familie su navijači fudbalskog tima Beitar Jerusalem. Pre nekoliko meseci otišao sam da gledam njihovu utakmicu sa izraelskim arapskim timom Bnei Sakhnin iz Galileje – mada navijačima Sakhnina nije bilo dozvoljeno da joj prisustvuju. Moj oskudni hebrejski nije bio dovoljan da razumem šta oni pevaju redovima praznih sedišta na suprotnoj strani. „Spalićemo vaša sela“, preveo mi je prijatelj.
Ehud Barak je u pravu: ponekad je teško izbeći paralele sa Šarlotsvilom. Tu je i novi zastrašujući problem sa radikalnim grupama širom sveta – one su se sa margina prelile u središta naših društava.
Giles Fraser, The Guardian, 17.08.2017.
Prevela Slavica Miletić
(Peščanik.net)