Donald Tramp i Kim Džong Un – šta je sledeći korak?
„Sve opcije su na stolu.“ To je američki predsednik Donald Tramp rekao nakon što je Severna Koreja ovih dana ispalila balističku raketu preko Japana. Na japanskom ostrvu Hokaidu čule su se sirene za vazdušnu opasnost, a severnokorejski režim upozorio je da ovo je tek „prvi korak“. Provokacije će se verovatno nastaviti, dokle god severnokorejski lider Kim Džong Un ne bude siguran da ga Vašington zaista shvata ozbiljno.
Kako stvari stoje, izgleda da ga Vašington zaista shvata ozbiljno, ali da ne zna šta da radi sa njim. Severna Koreja već decenijama razvija raketni program, koji je počela upotrebom sovjetskih projektila tipa „skad“. Pjongjang odavno poseduje projektile kratkog i srednjeg dometa, a sada tvrdi da ima i one interkontinentalne, koji mogu da dobace do SAD. Severna Koreja ima naravno i atomsku bombu, ali zapadni analitičari, bar po onome što se može čuti i pročitati, nisu sigurni da li je Pjongjang u stanju da napravi dovoljno malu bombu, koja bi stala na vrh rakete velikog dometa. Čak i da je nema, svi se slažu da je to samo pitanje vremena.
I šta onda da se radi sa tom Severnom Korejom? Koje su to opcije o kojima priča Donald Tramp?
Jedna opcija je dalje zauzdavanje Severne Koreje. Ona podrazumeva jačanje američkog vojnog prisustva u regionu, dalju vojnu pomoć Južnoj Koreji i veće vojne vežne sa tom zemljom. Ovu opciju Vašington sprovodi već godinama i, kako vidimo, do sada nije pokazala rezultate. Osim toga, Južna Koreja nije raspoložena za proširenje američkog vojnog prisustva na svojoj teritoriji iz straha da Kim Džong Un to ne shvati kao provokaciju.
Druga opcija su pažljivo birani vazdušni udari na severnokorejska nuklearna i raketna postrojenja. Takvim napadima Amerikanci bi mogli da nanesu ozbiljnu štetu severnokorejskom raketnom programu, ali bez garancija da bi uništili sve. Osim toga, skoro sigurno bi izazvali osvetničke napade na Seul i druge gradove u Južnoj Koreji.
Treća opcija bila bi invazija na Severnu Koreju, koja bi zahtevala višemesečne pripreme i odnela ogromne žrtve na obe strane. Ovo je, kako ocenjuju američki analitičari, najmanje realna opcija.
Što se direktnih vojnih opcija tiče, to je verovatno to. Nijedna ne može da garantuje uspeh, sa sobom nosi ogromne rizike i preti da dovede do sukoba širih razmera. Pa šta onda ostaje? Ono na čemu se verovatno već uveliko radi, iako niko o tome neće progovoriti, verovatno su sajber-napadi i drugi pokušaji da se uspori napredovanje severnokorejskog atomskog programa. Pretpostavlja se da Pjongjang ne može da koristi samo sopstvenu tehnologiju i komponente, pa zapadne bezbednosne službe pokušavaju da, gde mogu, poture neke svoje komponente, neispravne ili osposobljene za kontrolu na daljinu. Ovakvi pokušaji, ako postoje, najverovatnije mogu da uspore ali ne i zaustave severnokorejski program naoružavanja.
Ako stvari već ovako stoje, nije teško pretpostaviti da Amerikanci uveliko razmišljaju i kako zmiji da odseku glavu, odnosno smaknu mlađanog Kim Džong Una. Američki zakon trenutno zabranjuje atentate na strane državnike, ali u nekim novim okolnostima možda bi Tramp mogao da ga promeni. I u svakom slučaju, eventualni atentat na Kim Džong Una verovatno bi morao da dođe iznutra, od nekoga ko je blizak severnokorejskom lideru. I onda bi, da bi sve to uopšte imalo smisla, vlast trebalo da preuzme neko ko je spreman na drastičan zaokret, ublažavanje tenzija i postepeno otvaranje Severne Koreje, po kineskom receptu. Ranije ove godine južnokorejski ministar odbrane Han Min Ku izjavio je da Seul priprema „posebnu brigadu“ čiji zadatak bi bio da ukloni severnokorejsku komandnu strukturu. Posle je jedan južnokorejski list pisao kako su Amerikanci poslali u region tim specijalaca sa zadatkom da kad bude trebalo eliminiše severnokorejsko rukovodstvo. Nije nemoguće, ali ipak više zvuči kao scenario za holivudski film.
I na kraju, ima još jedna opcija koja se sigurno nalazi na Trampovom stolu – prihvatanje. Amerika je prihvatila Izrael, Pakistan i Indiju kao nuklearne sile, možda bi mogla i Severnu Koreju. Samo da vidimo šta Kim Džong Un zaista hoće. Analize pokazuju da on možda jeste nepredvidiv, ali da nije lud. Severnokorejski lider sigurno zna da njegovo igranje nuklearnim oružjem ima efekta samo dok to oružje i ne upotrebi. Onog trenutka kada bi zaista napao Južnu Koreju, Japan ili Ameriku, on i njegov režim nestali bi jer bi Amerikanci na takav napad odgovorili nemilosrdno. To nas vraća na hladnoratovsku logiku da je atomsko oružje korisno samo kao sredstvo odvraćanja, u svetu u kojem i protivnik poseduje isto takvo oružje (to se zvalo MAD – mutually assured destruction). Kim Džong Un to sigurno zna i najverovatnije je da zateže samo dok ne dobije garancije da je njegov režim bezbedan i da niko neće pokušavati da ga ruši. A do sada je pokazao da mu je bezbednost režima preča od svega drugog. Takvog Kima nije nemoguće tolerisati – uostalom, tolerisali su ga i do sada – sve u nadi da će jednog dana on ili neki njegov naslednik odustati od atomskog oružja u zamenu za prosperitet sopstvenog naroda. To je verovatno ono što bi i Kini najviše odgovaralo. Prihvatanje nuklearne Severne Koreje strategija je koju Amerikanci nikad javno ne bi obznanili, ali koja za sada deluje najrealnije. Sve drugo je previše rizično.