Da li je juče Aleksandar Vučić pustio Sinišu Malog niz Savu, pošto je rekao da su najviši organi gradske vlasti u Beogradu odgovorni za rušenje objekata u Savamali?
Da li se, izgovarajući hvalospeve o rezultatima Malog, premijer opraštao od gradonačelnika Beograda, svestan da jedan od njegovih najbližih saradnika sasvim dobro pliva i da će ga rečne dunavske struje dovesti do Crnog Mora, na čijim obalama ima barem jedan stan?
Znao je Vučić dobro, dok je govorio kako je rušenje u Savamali smislio kompletni idiot, da će, kada simbolično skine njegovu fantomku, ugledati dobro poznato lice. Ali, izričitim obećanjem da će pronaći odgovorne za rušenje u Savamali, premijer je svoj politički ugled vezao za skidanje tog političkog modnog detalja, zvanog fantomka. Posle tog obećanja arhitekta iz Savamale nije mogao da ostane anoniman. Jer bi se u protivnom blam razlio na čitavu vlast.
Zato je potez Vučića ne samo pragmatičan, već hrabar i muški. On se već odrekao Bate Gašića zbog seksističkog komentara na račun novinarke B 92, a sada se lišava još jednog saborca, jer želi da pokaže kako pravna država mora da funkcioniše, bez obzira na žrtve vlasti koje joj se prinose na oltar. To je suština odluke Vučića da stvari istera do kraja, jer je divlje rušenje u postizbornoj noći bio prvorazredni skandal koji opozicija pokušava da brendira kao simbol njegove autoritarne vlasti.
Ali, opozicija suštinski greši kada svoju strategiju borbe protiv Vučića vodi kao da je reč o onom Vučiću iz 1998. godine, kada je postavljen za Miloševićevog ministra informisanja. Vučić je pre neki dan, na oproštajnom prijemu švedskog ambasadora, priznao da je posao ministra obavljao loše i gotovo da postaje naporan kada tvrdi koliko je grešio i koliko se promenio.
Opozicija i nevladin sektor to ne čuju. U njemu još vide radikalskog ministra i zato im se on na kraju izmigolji. I kao da je samo on svestan da su opet pokušali da prodaju ciglu pogrešnom tipu. Kada to objavljuje, ne krije svoj cinizam, koga ne može da se reši. Valjda je to recidiv šešeljizma.
Način na koji opozicija vodi borbu protiv Vučića, neodoljivo podseća na gubitničku kampanju koju je Slobodan Milošević vodio protiv Vojislava Koštunice, misleći sve vreme da mu je protivkandidat, zapravo, Zoran Đinđić.
I Boris Tadić je, priznajući grešku DS-a u aferi Bodrum, izbacio sebe u političku orbitu, ali sve se time okončalo. Niko od demokrata nije odgovarao. Sve se završilo na Borisovom pokajanju i unapređenju Bojana Pajtića koji je sa mesta šefa poslaničke grupe postao predsednik vlade Vojvodine.
Šta je naučio ovaj Vučić, za razliku od onog Vučića? Zna da mora da prihvati odgovornost za brljotine, ne samo svoje već i mangupa u njegovim redovima, jer inače niko neće verovati ni njemu, ni državi. Oni koji su te noći poslali ljude sa fantomkama su možda tako mislili, ali građani nisu idioti.