Pre par meseci, jedan domaći političar palio je hrvatsku zastavu dok su se iza njega vijorile srpske. Taj događaj je uzburkao javnost u obe države – a kako i ne bi kada je većini ljudi u njima važnija nacionalnost Nikole Tesle od njegovih izuma, kada im je bitnije da li je neki natpis na ćirilici ili latinici od onoga šta na njemu piše. Na licima prisutnih video se ponos što im domovina nije zemlja čija je zastava u plamenu, već ona čija se trobojka vijori. Nije mala stvar biti sticajem okolnosti rođen 200 km istočno ili zapadno. Pitam se da li bi bili ponosni i ako bi na dnu etikete tih zastava uočili sitnim slovima ispisano "Made in China". Verovatno bi, to su ionako samo zastave.
Licemerno bi bilo ne prihvatiti ideju dvojca Socijalističke partije Srbije, Ivice Dačića, koji kormilari strankom i nekom vrstom neimara duha, Milutinom Mrkonjićem, da se u Beogradu ne podigne spomenik Slobodanu Miloševiću. Srbija je danas država tačno po meri Slobodana Miloševića, odnosno po meri politike koju je vodio.
U petak 5. avgusta 2016, pred početak Olimpijskih igara u Brazilu, osvanula je vest da je policija Rio de Žaneira privela jednog boksera, 22 godine, iz marokanskog olimpijskog tima, zbog seksualnih napada na dve radnice iz Olimpijskog naselja. Sudijka Larissa Nunes Saly je smatrala neophodnim pritvor od 15 dana dok se ne sakupe svi dokazi, jer sportista nema prijavu boravka.
Predizborno je vrijeme. Najteži je to period u životu bosanskohercegovačkog čovjeka. Zrak počne mirisati na nepravdu. Trojka iz pakla iz etera nas bombardira frazetinama za koje misle da će koristiti njihovim partijama i tako to ide u krug već dvadesetak godina. Dvadesetak je to godina tjeskobe
14. jula 1930. Albert Ajnštajn je u svom domu na periferiji Berlina ugostio indijskog filozofa, muzičara i nobelovca Rabindranat Tagoru. Njih dvojica su tada vodili vrlo podsticajan i interesantan razgovor.
Deo generacije koja živi u vremenu gotovo neograničenih mogućnosti za komunikaciju, nespreman je za suočavanje sa temama koje dovode u pitanje njihove vrednosti i sliku koju imaju o svetu. Reč je o mladima, pre svega u zapadnim zemljama, koji zahtevaju da se čak i u nastavnom gradivu posebno označe sadržaji koji bi mogli da ih uznemire jer se kose sa njihovim stavovima. Ovakvo shvatanje političke korektnosti podstaklo je rasprave gde je „crvena linija“ kojom će se obezbediti i pravo pojedinca na slobodu govora, i da ona ne ugrožava prava drugih?
U ovom tekstu, izvađenom iz knjige Anti-Rocard, ili zrake utopije Daniel Bensaid skicira ekonomsku politiku druge polovine sedamdesetih godina. Rocard je, krijući se iza tobože govora o samoupravljanju, što je bilo usklađeno s tim dobom, branio temeljne interese kapitala.
Iz rubrike „Pojmovnik“ petog broja časopisa RAD. prenosimo tekst Borisa Postnikova o popularnim ideologemima „korupcija“ i „uhljebi“: „Razlog za ovako kasno paljenje masovnih strasti napokon dovodi pripovijest o uhljebima u jasnu vezu s već pomalo zaboravljenom pričom o borbi protiv korupcije: i jedna i druga služe uglavnom tome da sve ekonomske probleme interpretacijski prebace na teret državnog budžeta, otkrivajući kako oko njega lešinarski kruže lopine i nesposobnjakovići, i to baš u vrijeme kada para, eto, više nema kao što ih je bilo prije.“
Čak i u najteža vremena Istanbul je prelep grad, a Bosfor impresivan prolaz između dva mora. Turci će vam zameriti ako ga slučajno nazovete rekom. U pravu su. Jer Bosfor ima životnu energiju sa kojom se nijedna reka ne može uporediti. Provedite pet minuta posmatrajući Bosfor i shvatićete zašto je Orhan Pamuk, turski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, bio toliko opčinjen ovim moreuzom dok je odrastao i svakodnevno gledao prekookeanske tankere i ratne brodove na putu između Azije i Evrope.
