Šta sve uzimamo zdravo za gotovo? Koliko često razmišljamo o tome kako smo srećni što možemo da hodamo, trčimo? Što možemo da vidimo svet oko sebe, lica naših dragih i bližnjih? Koliko često se radujemo jer možemo da čujemo muziku i plešemo uz nju? Ono što se većini podrazumeva, jednoj nevidljivoj manjini je uskraćeno.
U okružju teške krize kroz koju prolazi brazilska ekonomija, nasuprot ekonomskoj eliti koja je procijenila da egalitarističke tendencije Radničke partije ugrožavaju njezine interese, Dilma nije imala nikakve šanse.
Svake dvije godine zadesi nas izborni cirkus. Monogo se toga od izbora do izbora ne mijenja. Isti plakati, besmisleni slogani, nova obećanja gomilaju se na ona neispunjena, podižu se tenzije kako bi se izazvao strah. Na kraju, kada predstava završi, dijele se fotelje a račun se uspostavi nama, građanima.
“Umesto da razvija samostalne moći rasuđivanja kod deteta, učeći ga da samostalno misli, učitelj ulaže svu svoju energiju da mu napuni glavu već gotovim mislima drugih ljudi.”
Iako se država Srbija hvali svojim šumama i drugim prirodnim bogatstvima, situacija na terenu je ipak nešto drugačija. Dugogodišnja nebriga nadležnih institucija, kao i procesi otimanja i privatizacije, dovode do uništavanja šumskog dobra i postepenog narušavanja uslova životne sredine.
Dva svetska rata u jednoj generaciji, između njih neprekidni lanac lokalnih ratova i revolucija, za kojima nisu sledili mirovni ugovori za pobeđene i predah za pobednike završila su u očekivanju trećeg svetskog rata između preostalih svetskih sila.
Washington post je nedavno izvestio da dok Amerikanci uživaju u poslednjim danima leta, SAD bombarduju šest zemalja (Irak, Siriju, Jemen, Libiju, Somaliju i Avganistan). Da li smo postali toliko ravnodušni? Zar ne bi trebalo da se 15 godina posle 11. septembra zapitamo šta smo naučili?
Od antičkih vremena do danas, uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se politike tiče, to naravno povlači za sobom pogrešno razumevanje stvari: umesto da se u ubeđivanju i rizikovanju da u tome ne uspemo pridružimo ravnima sebi, mi preduzimamo diktatorsku intervenciju zasnovanu na apsolutnoj superiornosti odraslih i pokušavamo da proizvedemo novo kao gotovu stvar, to jest kao da je novo već postojalo.
