Mi smo vezani za presto Vrhovnog bića labavim lancem koji nas drži, ali nas ne potčinjava.
Ono što je najveličanstvenije u opštem poretku stvari jeste akcija slobodnih bića pod božanskom rukom. Slobodni kao robovi, oni svi istovremeno rade dobrovoljno i neophodno: oni uistinu rade ono što žele, ali bez moći da utiču na opšte planove. Svako od tih bića predstavlja centar jedne sfere aktivnosti čiji prečnik varira po miloj volji večnog geometra koji ume da širi, da sažima, da zaustavlja ili upravlja voljom a da ne menja njenu prirodu.
U čovekovim delima sve je siromašno, kao i onaj koji ih stvara; pogledi su suženi, sredstva nategnuta, pobude krute, pokreti teški, a rezultati monotoni. U božanskim delima bogatstva beskraja se prikazuju do najmanjeg detalja; njihova moć se ostvaruje kroz igru: sve im ide od ruke, ništa im ne može odoleti; za njih je sve sredstvo, čak i prepreka: a nepravilnosti koje nastaju dejstvom slobodnih agenasa same se dovode u opšti red.
Ukoliko zamislimo jedan sat u kojem se svi delovi, kontinuirano, razlikuju u snazi, u težini, u dimenziji, u obliku i u položaju, a da svejedno prikazuju tačno vreme, onda bismo mogli da stvorimo sebi neku ideju o delovanju slobodnih bića u odnosu na planove Stvoritelja.
U političkom i moralnom svetu, kao i u fizičkom svetu, postoji jedan opšti red, ali postoje i izuzeci u odnosu na taj red. Obično vidimo samo niz posledica koje nastaju od istih uzroka; ali, u izvesnim epohama vidimo da su aktivnosti prestale, da su uzroci paralizovani, a posledice nove.
Čudo jeste posledica koju je proizveo uzrok koji je ili božanski ili nadljudski, koji zaustavlja ili se opire običnom uzroku. Kada bi, usred ciče zime, neki čovek, pred hiljadu svedoka, naredio jednom drvetu da istog časa prolista i da plod, i kada bi drvo poslušalo, svi bi ljudi povikali ,,O, čuda!” i poklonili bi se pred čudotvorcem. Ali, francuska Revolucija, i sve što se u ovom času dešava u Evropi, je isto toliko čudesno u svom žanru, baš kao iznenadno kićenje jednog drveta plodovima u mesecu januaru: međutim, ljudi umesto da se dive, gledaju na drugu stranu ili govore nesuvislosti.
U fizičkom poretku, u kojem se čovek ne pojavljuje kao uzrok, on ipak želi da se divi onome što ne razume; ali, u sferi svoje aktivnosti, u kojoj oseća daje slobodan, njegov ga ponos lako vodi do toga da vidi nered svuda gde su njegove akcije zaustavljene ili onemogućene.
Neke mere koje su u moći čoveka redovno proizvode izvesne efekte u uobičajenom toku stvari; ukoliko ne postigne cilj, čovek zna zbog čega je to, ili bar veruje da zna; on prepoznaje prepreke, on ih procenjuje, i ništa ga ne čudi.
Ali, u vremenima revolucije, lanac koji vezuje čoveka naglo se skraćuje, čovekova se akcija umanjuje, a varaju ga i sopstvene mogućnosti. Dakle, vođen nepoznatom silom, on se ljuti na nju, i umesto da ljubi ruku koja ga steže, on je ne priznaje ili je vređa.
Ja to ništa ne razumem, to je velika rečenica danas. Ta je rečenica vrlo smislena, ukoliko nas odvede do prvog uzroka koji u ovom času ljudima poklanja jedan tako veliki spektakl: ona je glupost, ukoliko izražava samo srdžbu ili sterilnu malodušnost.
„Kako onda”, čuju se povici sa svih strana, „ljudi koji su najviše krivi na svetu u tom istom svetu trijumfuju! Užasno kraljeubistvo donosi onima koji su ga počinili sav mogući uspeh! U celoj je Evropi zamrla monarhija! Njeni neprijatelji nalaze saveznike skoro na svim prestolima! Onima koji su zli sve polazi za rukom! Najveće projekte koji su zamišljeni, oni bez teškoća ostvaruju, dok je dobra strana ne samo nesrećna, već i ispada smešna u svemu što preduzima! Mnjenje cele Evrope prvima je verno! Prvaci Države se bez razlike varaju! Najveći generali su poniženi! itd.”Nema sumnje, prvi uslov proklamovane revolucije bio je da sve što je moglo da je spreči ne postoji i da onima koji žele da je spreče, ništa ne polazi za rukom.
Ali, nikada red nije vidljiviji i nikada nije Proviđenje opipljivije nego u času kada viša akcija zamenjuje akciju čoveka i dela sama: a to je ono što u ovom trenutku mi vidimo.Ono što je najfrapantnije u Francuskoj revoluciji jeste ta zanosna snaga koja obilazi sve prepreke. Njen vrtlog nosi poput slame sve čime mu se ljudska snaga umela suprotstaviti: niko se nije nekažnjeno suprotstavio njenom hodu. Čistota motiva mogla je da obasja prepreku, ali to je sve; a ta ljubomorna snaga, koja neprekinuto maršira ka svome cilju, odbacuje podjednako i Šareta i Dimurijea i Druea.
Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode. To je zapažanje najpravednije moguće i svako bi mogao da ga manje ili više primeni na sve velike revolucije, s tim što ono nije nikada bilo tako jako upadljivo kao u ovom vremenu.Pa čak i sami zločinci koji, čini se, vode revoluciju, u njoj učestvuju samo kao prosti instrumenti; i od časa kada ih savlada želja da njome ovladaju, oni gadno stradaju.
Oni koji su uspostavili Republiku, to su učinili a da nisu ni hteli niti su znali šta su radili; oni su na to bili navedeni događajima: neki takav pređašnji projekat ne bi u tome uspeo.
I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da uspostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo pomalo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.
Ali, u samom času u kojem su ti omraženi ljudi ispunili meru neophodnih zločina, u toj fazi Revolucije jedan ih je samo dah srušio. Od te je gigantske snage Francuska drhtala i Evropa nije izdržala prvi napad; a kako u jednoj revoluciji koja je sva kriminalna nema ničega velikog, ničega uzvišenog, Proviđenje je htelo da prvi udarac nanesu septembrizeri, kako bi i pravda bila podjednako infamna.
Često smo se čudili kako to da su ljudi koji su i gori od mediokriteta umeli da bolje prosude Francusku revoluciju od ljudi koje krasi prvorazredni talenat; da su oni u nju snažno verovali, dok političari koji su vrlo iskusni u nju skoro da ne veruju ni sada. To je zbog toga što je ubedljivost bila jedan od sadržaja Revolucije i jedino je mogla da uspe zahvaljujući širenju i energiji revolucionarnog duha ili, ako je dopušteno da se tako izrazim, verom u revoluciju. I tako su ljudi bez duha i bez razumevanja o čemu se radi snažno vodili ono što su nazivali revolucionarnim bornim kolima; oni su se na sve usuđivali bez straha od kontrarevolucije; oni su uvek hodali napred, ne gledajući iza sebe; i sve je njima išlo od ruke, jer su bili samo instrumenti jedne snage koja je znala više od njih. Oni u svojoj revolucionarnoj karijeri nisu pravili greške iz razloga što flautista iz Vokansona nije nikada svirao pogrešne note.
Revolucionarna bujica sukcesivno se kretala različitim smerovima; a najmarkantniji ljudi revolucije su onu vrstu slave i moći koja im je mogla pripadati mogli i prigrabiti jedino ako su sledili pravac tog trenutka: čim su hteli da mu se suprotstave, ili da se samo udalje od njega osamivši se, radeći previše za sebe, nestajali su sa scene.
Pogledajte tog Miraboa, koji je toliko toga obeležio u revoluciji: u suštini, on je bio kralj glavne pariške pijace. Po zločinima koje je počinio i po svojim knjigama, Mirabo je podržavao narodni pokret: on je sledio masu koja je već bila u pokretu i gurao ju je u određenom smeru; njegova se moć nikada nije širila dalje; sa još jednim herojem revolucije, Mirabo je delio moć da ponese gomilu, ali ne i da njom dominira što u političkim turbulencijama uistinu ostavlja pečat mediokritetstva. Manje blistavi buntovnici koji su na delu bili sposobniji i moćniji od njega, služili su se svojim uticajem zbog sopstvenog profita.
On je grmeo pred gledalištem i bio je njihova luda. Umirući, rekao je da bi, da je poživeo, ujedinio razbijene delove Monarhije; a kada je hteo, u času kada je imao najveći uticaj, samo obično ministarsko mesto, njegovi potčinjeni su ga odgurnuli kao da je dete.
I najzad, što se više proučavaju ličnosti koje su, kako se čini, najaktivnije u Revoluciji, to se više u njima pronalazi nešto pasivno i mehaničko. I nije naodmet ponavljali, uopšte nisu ljudi ti koji vode revoluciju, već je revolucija ta koja upotrebljava ljude. I te kako su u pravu oni koji kažu da ona ide potpuno sama. Ta rečenica znači da se nikada i ni u jednom ljudskom zbivanju Bog nije ukazao na tako jasan način. I ako pri tom koristi najružnije instrumente, to je onda zato što kažnjava kako bi omogućio preporod.
Izvor: Hyperborea