Zlostavljanje dece: Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror

Dženi Hejns je razvila brojne ličnosti kako bi preživela zlostavljanje, što je pomoglo da njen otac bude osuđen.

Tog dana je na suđenju u svojstvu svedoka pozvana samo jedna žena, ali je iz nje izašlo šest osoba spremnih da svedoče o ekstremnom zlostavljanju koje je preživela.

„Ušla sam na sud, sela, položila zakletvu, nekoliko sati kasnije vratila se u sopstveno telo i izašla iz suda”, rekla je Dženi Hejns za BBC.

Kao dete, Dženi je silovao i mučio njen otac Ričard Hejns, što australijska policija naziva jednim od najgorih slučajeva zlostavljanja dece u istoriji ove zemlje.

Da bi se izborila sa svim tim užasima, njen um upotrebio je izuzetnu taktiku – stvarao je nove identitete kako bi se distancirala od bola. Zlostavljanje je bilo toliko ekstremno i neprestano i ona tvrdi da je na kraju stvorila 2.500 jasno prepoznatljivih ličnosti kako bi preživela.

Na revolucionarnom suđenju, održanom u martu ove godine, Dženi se suočila s ocem kako bi predstavila dokaze protiv njega preko svojih ličnosti, uključujući četvorogodišnju devojčicu Simfoni.

Smatra se da je to prvi slučaj u Australiji, a možda i na čitavom svetu, u kom je žrtva koja ima dijagnozu Poremećaja višestruke ličnosti (PVL) – iliti Disocijativni poremećaj identiteta (DPI) – svedočila u ulogama drugih ličnosti i na taj način dovela do presude.

„Nismo se plašili. Čekali smo toliko dugo da svima ispričamo šta nam je radio i sada nije mogao da nas ućutka”, rekla je ona.

Sud u Sidneju je 6. septembra osudio Ričarda Hejnsa, koji danas ima 74 godine, na 45 godina zatvora.

Upozorenje: Članak sadrži opise nasilja i zlostavljanja dece

‘Nisam bila bezbedna u vlastitoj glavi’

Porodica Hejns se preselila iz Londona u Australiju 1974. godine. Dženi je imala četiri godine, ali njen otac ju je tada već uveliko zlostavljao, da bi u Sidneju to eskaliralo u sadistička, skoro svakodnevna skrnavljenja.

„Zlostavljanje mog oca bilo je iskalkulisano i planirano. Bilo je s namerom i uživao je u svakom trenutku”, rekla je Dženi sudu u iskazu žrtve u maju.

Da bi njen otac mogao da bude identifikovan ona se odrekla prava na anonimnost, na koju ima pravo kao žrtva zlostavljanja,

„Čuo me je kako ga preklinjem da prestane, čuo me je kako plačem, video je bol i strah koji mi je nanosio, video je krv i fizičku štetu koju mi je napravio. I narednog dana bi samo odlučio da sve to nastavi.”

Hejns je i isprao ćerki mozak tako da misli da joj čita misli, rekla je ona. Pretio joj je da će ubiti njenu majku, brata i sestru samo ako pomisli na zlostavljanje, a kamoli ako im ispriča za njega.

„Tata je obuzeo čitavo moje unutrašnje biće. Nisam se osećala bezbedno čak ni u vlastitoj glavi”, rekla je Dženi.

„Nisam više mogla da analiziram šta mi se to dešava i izvlačim vlastite zaključke o tome.”

Ona je svoje misli iskazivala kroz tekstove pesama, kako bi ih sakrila:

„He ain't heavy/he's my brother” – kad bi se brinula za brata i sestru.

„Do you really want to hurt me/ Do you really want to make me cry” – kad bi razmišljala o vlastitoj patnji.

Otac joj je ograničio društvene aktivnosti u školi, kako bi minimizovao kontrolu drugih odraslih nad njom. Dženi je naučila kako da ostane nevidljiva i ćutljiva, jer kad bi je „primetili” – kao kad se njen trener plivanja obratio njenom ocu da bi ohrabrio njen prirodni talenat – bila bi kažnjena.

Dženi je takođe bila uskraćena medicinska nega za povrede od batina i seksualnog zlostavljanja, koje su se razvile u ozbiljna, doživotna stanja.

Sada sa 49 godina Dženi ima nepopravljivu štetu po vid, vilicu, creva, anus i trtičnu kost. Sve je to zahtevalo opsežne operacije, uključujući i kolotomiju 2011. godine.

Zlostavljanje se nastavilo sve dok Dženi nije imala 11 godina, kad se porodica vratila u Veliku Britaniju.

Njeni roditelji su se ubrzo razveli 1984. godine, ali ona smatra da niko, čak ni njena majka, nije znao šta joj se dešava.

‘On je zapravo zlostavljao Simfoni’

Australijski eksperti Dženino stanje zovu Disocijativni poremećaj identiteta i kažu da on ima velike veze s iskustvima ekstremno zlostavljane dece u nečemu što bi trebalo da je za njih bezbedno okruženje.

„DPI je zapravo strategija preživljavanja”, kaže za BBC doktorka Pem Stavropulos, ekspert za traume iz detinjstva.

„To služi kao veoma sofisticirana strategija preživljavanja koja se naširoko smatra ekstremnom. Ali ne smete da zaboravite da je to reakcija na ekstremno zlostavljanje i traumu kroz koju je dete prošlo.”

Što se ranije odigra trauma i što je zlostavljanje ekstremnije, veća je verovatnoća da će dete morati da se osloni na disocijaciju da bi se izborilo s tim, što dovodi do ovih „višestrukih samo-stanja”.

Prva osobu za koju Dženi kaže da ju je razvila bila je Simfoni, četvorgodišnjakinja koja, kaže ona, egzistira u vlastitoj vremenskoj realnosti.

„Ona je propatila svaki minut tatinog zlostavljanja, a kad je zlostavljao mene, ćerku Dženi, zapravo je zlostavljao Simfoni”, rekla je Dženi za BBC.

Kako su godine prolazile, Simfoni je stvorila druge ličnosti da bi istrpela zlostavljanje. Svaka od više stotina njih imala je određenu ulogu u zauzdavanju nekog aspekta zlostavljanja, bilo da se radilo o prilično zastrašujućem ataku ili prizoru ili mirisu koji bi je uznemirio.

„Alternativna ličnost bi izašla na Simfonin potiljak i postajala distrakcija”, rekla je Dženi za BBC.

„Moje alternativne ličnosti postale su moja odbrana od rođenog oca.”

Dok pričamo o ovome, pojavljuje se Simfoni, posle nekih pola sata od početka našeg razgovora.

Dženi nas je upozorila da bi tako nešto moglo da se desi i ukazuje se jasan znak da će do toga doći – ona se muči da artikuliše odgovor pre nego što se transformiše.

„Zdravo, ja sam Simfoni. Dženi se malo spetljala, zato sam došla ja da vam ispričam sve o tome, ukoliko nemate ništa protiv”, izgovara ona u brzom naletu.

Simfonin glas je viši, ton veseliji, devojačkiji i bez daha. Pričamo 15 minuta, a njena sećanja na događaje stare više decenija u vezi sa „tatinim gadostima” su zapanjujuća.

„Uradila sam sledeće – uzela sam sve što sam mislila da je dragoceno u vezi sa mnom, sve što je bitno i lepo i sakrila sam to od tate kako ne bi, kad me zlostavlja, zlostavljao svesno ljudsko biće”, rekla je Simfoni.

Neki od ‘ljudi’ za koje Dženi kaže da su joj pomogli da preživi

• Mišić – tinejdžer zasnovan na Biliju Ajdolu. Visok je i nosi odeću koja ističe njegove snažne ruke. Smiren je i zaštitnički nastrojen
• Vulkan je veoma visok i jak, obučen od glave do pete u crnu kožu. On ima izbeljenu plavu kosu
• Riki ima samo osam godina, ali nosi starinsko sivo odelo. Kosa mu je kratka i jarkocrvena
• Juda je nizak za crvenom kosom. On nosi obične sive školske pantalone i drečavo zeleni džemper. Uvek izgleda kao da ima nešto da kaže
• Linda/Crv je visoka i vitka, nosi suknju iz pedesetih sa ružičastim šarama u obliku pudlice. Kosu nosi u elegantnoj punđi i ima doterane obrve
• Rik nosi ogromne naočare – iste kakve je Ričard nekad nosio. One mu skoro u potpunosti prekrivaju lice

U martu je Dženi bilo dozvoljeno da svedoči na sudu kao Simfoni, ali i kao i pet drugih ličnosti, od kojih je svaka pričala o drugom aspektu zlostavljanja.

Suđenju su prisustvovale samo sudije, zato što su advokati smatrali da bi slučaj bio isuviše traumatičan za porotu.

Protiv Hejnsa je isprva bila podignuta optužnica sa 367 tačaka, među njima višestruke tačke silovanja, analnog snošaja, nepristojnog napada i polnog opštenja sa detetom mlađim od deset godina.

Dženi je, u ulogama njenih ličnosti, sudu mogla da pruži detaljne dokaze za svaki prekršaj. Odvojene ličnosti omogućile su da sačuva sećanja koje bi inače bila izgubljene zbog traume.

Tužioci su doveli i čitav dijapazon psihologa i eksperata za DPI, kako bi izveli dokaze o njenom stanju i pouzdanost onoga što je Dženi imala da kaže.

„Moja sećanja kao osobe sa PVL jednako su besprekorna danas kao što su bila onog dana kada su nastala”, rekla je ona za BBC, pre nego što se kratko prebacila na množinu.

„Naša sećanja su naprosto zamrznuta u vremenu – ako mi trebaju, samo odem tamo i pokupim ih.”

Simfoni je nameravala da ponovo do „bolnih detalja” proživi osobenosti zločina tokom sedam godina provedenih u Australiji. Mišić, zdepasti 18-godišnji tabadžija, dao bi dokaze fizičkog zlostavljanja, dok bi Linda, elegantna mlada žena, svedočila o posledicama po Dženino školovanje i veze.

Simfoni se „nadala da će iskoristiti svedočenje da i sama odraste”, kaže Dženi.

„Ali stigli smo tek do 1974. godine pre nego što je izgubio živce i predao se. Nije mogao da se suoči sa tim.”

Drugog dana suđenja – nakon rekonstrukcije dve i po godine u Simfoninom svedočanstvu – njen otac je promenio izjašnjavanje o krivici i priznao da je kriv po 25 tačaka optužnice – „onih najgorih” – kaže Dženi.

Pridodato je još desetak pred samo izricanje kazne.

‘PVL mi je spaslo dušu’

„Ovaj slučaj predstavlja prekretnicu u sudstvu jer, koliko mi znamo, ovo je prvi put da je svedočanstvo različitih delova neke osove sa DPI-om u potpunosti uvaženo u sudskom sistemu i dovelo do osuđujuće presude”, kaže doktorka Keti Kezelman, predsednica Fondacije Plavi čvor, australijske organizacije koja pomaže žrtvama trauma iz detinjstva.

Dženi je prvi put prijavila zlostavljanje 2009. godine. Policiji je trebalo 10 godina da se istraga završi presudom Ričardu Hejnsu i zatvorskom kaznom.

On je 2017. godine izručen iz Darlingtona u severoistočnoj Engleskoj, gde je služio sedmogodišnju zatvorsku kaznu za neki drugi zločin.

Živeo je među Dženinom daljom rodbinom, kojoj je ćerku predstavio kao lažova i manipulatora.

Otkako je saznala za njeno zlostavljanje, Dženina majka – koja se razvela od Hejnsa 1984. godine – postala je njen najtvrdokorniji pobornik u borbi za isterivanje pravde.

Međutim, Dženi se decenijama mučila da dobije pomoć. Ona kaže da su je savetnici i terapeuti odbijali zato što nisu verovali u njenu priču ili je ona za njih bila toliko traumatična da nisu mogli da izađu na kraj s njom.

Disocijativni poremećaj identiteta

• Disocijacija – isključivanje od samog sebe ili sveta – smatra se normalnom reakcijom na traumu
• Ali DPI može da nastane i kad osoba, posebno dete, mora da proživljava složenu traumu tokom dugog vremenskog perioda
• Odsustvo podrške roditelja – ili odrasla osoba koja tvrdi da trauma nije stvarna – može da doprinese razvoju DPI-a
• Osoba sa DPI-om može da oseća da ima više verzija sebe koji misle, delaju ili govore različito ili čak imaju suprotstavljena sećanja i iskustva
• Ne postoji konkretno lečenje lekovima – specijalisti će uglavnom koristiti govorne terapije da pomognu pacijentima koji boluju od DPI-a

Izvor: Mind

Iako je DPI u današnje vreme naširoko prihvaćena i dokazana dijagnoza, obično izaziva sumnju kod opšte populacije i čak i u nekim medicinskim krugovima.

„Priroda stanja je takva da izaziva nepoverenje, nevericu i nelagodu zbog uzroka – delimično zato što je ljudima teško da poveruju da deca mogu biti podvrgnuta toliko ekstremnom zlostavljanju”, kaže doktorka Stavropulos.

„Zato je Dženin slučaj toliko važan, zato što širi svest o ovom veoma teškom, ali ne i neuobičajenom stanju koje i dalje nije dovoljno prihvaćeno.”

Dženi kaže da joj je PVL spasao život i spasao dušu. Ali isto to stanje, i trauma koja joj je ostala, doveli su i do velike patnje.