foto: Pixabay
Kultura je važan segment, možda i ključni, za svaku vlast, ma koliko to izgledalo čudno ukoliko su vlastodršci izrazito nekulturni (npr. u Srbiji), to jeste do kulture im je stalo koliko i do građana koji ne glasaju za njih.
No, kako je to pokazao Eduard Said, u svojoj studiji Kultura i imperijalizam, kultura je dominatan faktor u kolonijalnoj politici osvajača i upravo se preko nje se, na duže staze, asimilira domicilno stanovništvo. Kultura se može nametnuti i grubom silom, ali je mnogo efikasnije i bezbolnijje postepeno „širiti kulturu“ i tako pridobiti neku populaciju ljudi… Na taj način se ekonomski interesi (kao i mnogi drugi) osvajača ili vlasti ostvaruju bezbolno i efikasno, štaviše stvara se dojam da vlast ili kolonijalni okupator deluju u svojstvu „kulturno-humanitarne“ organizacije koja pomaže domaćem stanovništvu kako bi ovi prevazišli sopstveni primitivizam, podigli svoju kulturnu lestvicu na viši stepen i tako postali deo modernog sveta. Ali, šta se dešava kada vlast srozava, namerno, kulturni milje i habitus jednog društva? Kakva politika stoji iza toga? Ništa sem grube sile i otvorenog autoritarizma – odgovor je koji nam proizilazi iz istorijskog iskustva, a bogami i „novih trendova“ aktuelne vlasti u Srbiji.
Poslednjih trideset godina, svaka vlast (sem onog kratkog perioda vladavine Premijera Zorana Đinđića) se trudila da kuluru svede na nivo sa kojeg će lakše i efikasnije kontrolisati građane i svaka je ostavila svojevrstan žig koji, nažalost, nosimo svi – bilo da ste pobornici ili ljuti protivnici ovih (ne)kulturnih tendencija. Vladavina AV-ovaca je model kulturne dekadencije srozala na anhilaciju ili potpunu destrukciju jer ova vlast ima totalitarne pretenzije i njena namera je da kulturu obesmisli do nivoa na kojem se danas nalazi, na primer, politika ili bilo koji drugi oblik društvenog života. Ono što danas doživljavamo kao kulturni milje je samo provizorijum, kulturni rijaliti šou i jedino što možemo očekivati, nakon ove faze, jeste konačno proglašenje moratorijuma na sve kulturne događaje do njenog konačnog upokojenja – i sve će se desiti spontano i logično tako da nećete ni primetiti.
Preostala/preživela kulturna elita u Srbiji ovih dana se ne može načuditi činjenici da je jedan Aca Lukas napisao knjigu – autobigrafskog sadržaja, a taj njegov literarni prvenac izdala je čuvena izdavačka kuća „Laguna“. Šepuri se knjiga Ace Lukasa po izlozima knjižara i tako dodatno iritira kulturne dušebrižnike ove zemlje koji ovo doživljavaju prvoklasnim, pre svega, kulturnim skandalom. Potpuno se slažem sa tim da je objavljivanje knjige estradne zvezde Ace Lukasa jedan, ne usamljen, akulturni događaj, ali moramo uzeti u obzir sve faktore (kulturna anhilacija – kao poslednji činilac) koji su doveli, spontano, do objavljivanje ove knjige. Politika vlasti je ovde bila ključan faktor jer Aca Lukas je omer i njihove kulturne apolitičnosti kao i simbol novouspostavljenih „vrednosti“ koje je najbolje demonstrirao upravo ovaj estradni pevač (rijaliliti zabavljač, a sada i pisac) kada je izjavio da je pevao posle smrti Zorana Đinđića ili pak da je – čuo od predsednika AV-a – „Danas“ fašistički list. No, ovaj skandal sa knjigom Ace Lukasa nekako spada u ovdašnji polit-kulturni background, kako vlasti tako i društva, i deo je našeg folklora koji nekada davno, u ona strašna jugokomunistička vremena, sigurno ne bi mogao da se desi ili bi, u najmanju ruku, bio proglašen šundom i kao takav i cenzurisan.
Lično, više mi je zasmetala Facebook cenzura stranice sa karikaturama Dušana Petričića… Zbog mnogobrojnih žalbi i prijava SNS-ovskih botova algoritamska pamet Facebook-a odlučila je da cenzuriše stranicu našeg karikaturiste. Neko će reći: Jaka stvar. Pa to je samo Facebook i to se stalno događa. Upravo je đavo u tom „stalnodogađanju“. AV-ovci su vrlo dobro procenili da preko Facebook-a mogu da naude svojim „neprijateljima“ pa su tako krenuli da koriste društvene mreže i politiku „da većina odlučuje“ koja se dobro slaže sa njihovim polit-partijskim tendencijama. Zatrpali botovci Facebook svojim prigovorima i došlo je do promptnog algoritamskog odgovora: Cenzura!
Pre nekih desetak godina, lokalno-zrenjaninski izdavač je odlučio da okuša sreću sa autobiografskom knjigom „popularnog“ neonaciste Gorana Davidovića – alias Firera. Tada sam pisao da je to velika sramota za naš grad i da je želja za profitom lokalnog izdavača dovela i do literarne afirmacije domaćeg neonaci-skinheda. Odgovor izdavača je bio da Davidović ima pravo da napiše knjigu, a sam izavač, valjda, onda ima i pravo da izda istu, i da tu nema ništa sporno. Pozvao sam tada lokalnu i širu javnost da ne čitaju ovo ispovest mladog fašiste jer je ja sigurno neću pročitati… Onda je krenulo drvlje i kamenje od strane izdavača: Pa kako je moguće da neko poziva na nečitanje neke knjige, a da knjigu nije ni pročitao? Kako neko može biti toliko zlonameran i u startu tako, neodgovorno, osuđivati neku knjigu i tako dalje, da vas ne davim. Ni do dana današnjeg nisam pročitao to firerovsko štivo, kao što nikada nisam čitao ni Hitlerov Mein Kampf – pa neka to ostane moja lična „sramota“. Ne čitam knjige, ako baš ne moram, fašističkih i nacističkih autora i to mišljenje, verujem, neću promeniti. To nije samo stvar kulture nego i ubeđenja. Drevni grčki filozof Protagora je govorio da je osećanje pravednosti i stida ono što čini osnovu našeg prirodnog zakona. Možda bi ovo trebalo preneti i na kulturu, pa neka se svako stidi za sebe, po zasluzi.
Izvor: Autonomija
