Žene se nalaze pod konstantnim pritiskom da potisnu svoje emocionalne živote, da se izvinjavaju zbog suza, da potiskuju bes i da se plaše da će biti proglašene histeričnim. Realno, medicinska istorija nikada nije bila ‘’ljubazna’’ prema ženama pa su mnogi simptomi kao umor, glavobolja, nedostatak libida, kod žena u devetnaestom veku dijagnostikovane kao histerija.
Piše: Marica Stijepović
Da li su žene stvarno zlovoljne i neraspoložene više od muškaraca? Julie Holland, u tekstu za NY Times koji je izazvao dosta kontroverzi, navodi da evoluciono gledano, žene jesu osetljivije na okolinu, empatične na potrebe dece i intuitivno osećaju namere svojih partnera. Prema ovoj autorki, ovo je baza za njihovo preživljavanje i preživljavanje dece te da su žene bolje u artikulisanju svojih emocija, jer se ženski mozak razvija tako da je veći kapacitet rezervisan za jezičke sposobnosti, sećanja i opservaciju emocija drugih ljudi. Autorka u svojoj knjizi Moody bitches poziva žene da ‘’prigrle’’ svoju emocionalnu neravnotežu kao znak zdravlja a ne bolesti, i njeni navodi zasnivaju se na biologiji ali imaju i socijalne implikacije. Ako je emocionalnost žena znak snage i zdravlja a ne bolesti, žene se nalaze pod konstantnim pritiskom da potisnu svoje emocionalne živote, da se izvinjavaju zbog suza, da potiskuju bes i da se plaše da će biti proglašene histeričnim. Realno, medicinska istorija nikada nije bila ‘’ljubazna’’ prema ženama pa su mnogi simptomi kao umor, glavobolja, nedostatak libida, kod žena u devetnaestom veku dijagnostikovane kao histerija. Ono što je danas drugačije je što na tu kartu igraju i farmaceutske kompanije koje se uglavnom reklamiraju u magazinima i tokom dnevnih ‘’talk show’’ popularnih u Americi. U Americi je više ljudi na nekoj vrsti medikamentozne terapije nego ikada ranije, naročito na antidepresivima i anksioliticima. U poslednje vreme i antipsihotik Abilify pridružuje se ovoj listi kao najprodavaniji lek ne samo među psihijatrijskim lekovima.
U prepisivanju lekova postoje polne razlike: jedna od četiri žene, naspram jednog od sedam muškaraca, uzima medikamente za neku vrstu mentalnih poremećaja. Žene duplo češće dobijaju dijagnozu depresije ili anksioznog poremećaja nego muškarci. Za mnoge žene, lekovi značajno povećavaju kvalitet života ali drugim ženama oni naprosto nisu neophodni. Po nekim autorima, povećanje učestalosti prepisivanja lekova dovodi do kreiranja ‘’nove normalnosti’’, što dovodi do ohrabrivanja da još više žena i traži pomoć. Prema Julie Holland, to da li ženama trebaju lekovi treba da bude stvar medicine a ne društvenog pritiska i konzumerizma.Novi koncept ‘’normalnosti pod medikamentima’’ je po njoj u suprotnosti sa biologijom žena. Medicinske statitistike konstantno pokazuju da doktori češće prepisuju lekove ženama nego muškarcima, naročito ženama u životnom dobu između 35 i 64 godine, kada zbog simptoma menopauze ili perimenopauze žene mogu ispoljavati simptome koji podsećaju na depresiju, uključujući plakanje. Međutim ne plačemo samo kada smo depresivni, već i kada smo uplašeni, frustrirani, dirnuti, a neke žene plaču češće nego druge, što ne znači da su slabe ili da su van kontrole. Povećanje broja žena koje su dobile dijagnozu depresije, čak i kada su simptomi minimalni, povezano je sa tim što se ne gledaju kulturološki faktori, društveni, ekonomski ili životna faza u kojoj se žena nalazi, već se simptomi pripisuju biologiji. Ova ‘’promena u razmišljanju’’ se poklapa sa razvojem antidepresiva i njihovim promovisanjem na tržištu.
Najpoznatiji antidepresivi, koji se koriste i za tretiranje anksioznosti, su selektivni inhibitori serotonina (SSRI), koji omogućavaju transmisiju serotonina. Višak serotonina može da umiri strahove ali i da nas fizički i emocionalno umrtvi. Takođe, kada konzumiraju ove lekove pacijenti mogu postati manje zainteresovani za seksualne odnose. SSRI su i namenjeni razrešavanju negativnih osećanja pre nego izazivanju pozitivnih; na njima nismo nasmejani i srećni već samo racionalniji. Međutim po Julie Holland, ako je nivo serotonina kod žena konstantno veštački povišen, žene su pod rizikom da izgube svoju emocionalnost sa prirodnim fluktuacijama, modelujući statičniji hormonalni status koji je karakterističan za muškarce. Ovo potiskivanje emocija ohrabruje žene da se ponašaju na način koji se više pripisuje muškarcima; da ne deluju ranjivo i da samim razvijanjem ovakvog stava imaju više šanse da uspeju u profesijama u kojima tradicionalno vladaju muškarci. Studije na primatima pokazuju da SSRI lekovi pojačavaju socijalno dominantno ponašanje i povećavaju status životinje u hijerarhiji.
Neki od razloga zašto se SSRI prepisuju češće ženama nego muškarcima i prema drugim autorima se ogledaju u tome da žene doživljavaju mnogo više fizioloških dešavanja nego muškarci, uključujući menstrualni ciklus, menopauzu, dojenje... koje ih i dovode češće kod lekara, i mnoga od ovih dešavanja se medikalizuju i posmatraju kao stanje deficita. Žene češće posećuju doktore i iz somatskih kao i psiholoških razloga, pate od povišenog stresa usled mnogih uloga koje imaju, nedostatka vremena, češće su u situaciji da su siromašne i ekonomski ugrožene. Takođe je 15% zaposlenih žena uzimalo psihotropne lekove usled stresa na poslu. Činjenica je i da su žene značajno češće žrtve nasilja u porodici, koje može rezultirati depresijom i anksioznošću.
Skoro pedeset godina, farmaceutske kompanije promovišu koncept da je emocionalni stres koji žene iskuse u stvari biološke prirode i da zahteva tretman lekovima. Takozvana ‘’biološka psihijatrija’’ bazira se na biološkim objašnjenjima depresije i opasnost se sastoji u tome da prepisivanje lekova isključuje mogućnost drugih opcija, terapije, podrške okoline, koje takođe mogu da ublaže emocionalni stres i depresivne ili anksiozne simptome. Neke studije su čak pokazale da je uticaj aerobika na raspoloženje veliki i da vežbanje može smanjiti simptome blage ili srednje depresije. Na Novom Zelandu se stoga daju tzv. ‘’green prescriptions’’, preporuke da se vežba ili da se različito hrani, što može biti efikasna strategija koja pruža podršku pristupu bez lekova.