Foto: Kutlay Uyar/Pexels
U svakom pregledu pojma vremena ne može se izbeći famozni citat Svetog Avgustina: „Kada me pitate šta je vreme, ja znam. Ako me pitate da objasnim, ne znam”. To verovatno nije bez razloga, pogotovu danas kada je vreme postalo vrsta resursa koji se troši, sagledava ekonomski i menadžuje tako da se dođe do njegovog optimalnog korišćenja.
Piše: Mladen Ilić
Ipak, pre nego dođemo do današnjeg trenutka, vratimo se na Avgustina. Ovo se bliže određuje tvrdnjom da ni prošlost ni sadašnjost ni budućnost ne postoje. Dok za prošlost nije kontroverzno tvrditi da ne postoji, a budući događaji se još nisu desili, Avgustin tvrdi da obe postoje u našoj svesti, sećanje je ono koje čini prošlost, a budućnost je anticipirana imaginacijom. Sa druge strane, ni sadašnjost nije bez problema, zato što je, prema Avgustinu, nemoguće zahvatiti sadašnji trenutak, ukoliko sadašnji trenutak shvatimo kao najmanji nedeljiv trenutak. On izmiče čim pomislimo na njega. Na osnovu ovoga Avgustin zaključuje da vreme postoji samo u našoj svesti, ali ne i u spoljnom svetu. Ipak, on vreme naziva i produžetkom uma (disentio animi) jer razmišljanje o svetu u pojmovnom okviru vremena omogućava da razmišljamo dalje od sadašnjeg trenutka. Na primer, mi vidimo uticaj vremena na naše telo i svesni smo da taj proces ne možemo da zaustavimo, ali razmišljamo o tome kako će vreme dalje uticati na nas i kako sa tim možemo da se nosimo.
Kao i Avgustin, i Imanuel Kant na određeni način vreme postavlja u subjekat. Ipak, za njega vreme nije nešto što se nalazi u umu ili svesti, već bez vremena nema ni svesti. Kant vreme naziva kategorijom čistog opažanja (druga kategorija je vreme). Vreme je takvo da je uslov bilo kakvog iskustva koje bi jedan čovek morao da ima, vreme je transcendentalno – uslov je mogućnosti iskustva. Drugim rečima, za Kanta bilo kakvo iskustvo nije moguće a da nije zamišljeno u vremenu (i prostoru). Kant ide i dalje tvrdeći da je vreme način na koji ne percipiramo samo spoljašnji svet, odnosno forma iskustva spoljašnjeg sveta, već i unutrašnjeg, jer ono što nam se pojavljuje u našoj svesti mora da se pojavi u vremenu. Mi sebe ne možemo biti svesni osim kao bića u vremenu.
Ovaj niz filozofa, pre nego pređemo na to zbog čega nikada nemamo vremena, završićemo sa Martinom Hajdegerom. S obzirom na to ga je pomalo komplikovano shvatiti, kao i da pojam vremena u njegovoj filozofiji igra ključnu ulogu, ovde ćemo se samo poslužiti crticama njegove filozofije koje mogu približiti poentu ovog teksta. Iako Hajdeger pravi više distinkcija kada govori o vremenu i temporalnosti, mi ćemo uzeti grubu podelu (i malo iskasapiti teoriju) na vreme sata i autentično vreme.
Vreme sata je ono što najčešće podrazumevamo kada govorimo o vremenu, prava linija, koja se kreće unapred i koja se deli na godine, mesece, nedelje, sate… Kada govorimo o ovakvom vremenu, mi ga zamišljamo i kao beskonačno, i u prošlost i u budućnost. Ipak, vreme u našem iskustvu nije takvo, ne doživljavamo ga na taj način. Vreme je za nas konačno, Hajdeger smatra da vreme pronalazi svoj smisao u smrti, u konačnosti. U takvom okviru mi postavljamo određene ciljeve, projektujemo ih u budućnost i trudimo se da ih ostvarimo; u njemu osmišljavamo svoje živote, pravimo planove i delamo da ih ostvarimo. Na malo višem nivou Hajdeger smatra da je čovek, pojedinac, po prirodi temporalan jer je bačen u svet koji podrazumeva određenu prošlost, dok je, videli smo, usmeren na budućnost. Oba ova kraka pak tumačimo i interpretiramo iz sadašnjeg trenutka u kojem je potrebno da budemo prisutni i svesno delamo u svetu.
Sada, kada smo videli na koji način određeni filozofi pridaju značaj vremenu iz perspektive čoveka, naglašavajući fundamentalnu vezanost vremena sa time kako shvatamo sebe, svoje delanje i svoj život, treba sagledati na koji način se čovek odnosio prema vremenu kroz istoriju.
U društvima pre nego što je izumljen sat kakav danas koristimo možemo naići na različite sprave poput sunčanog sata, ali su ljudima poimanje vremena određivale najpre životne aktivnosti, među kojima je glavna – rad. Tako se vreme merilo kroz sam rad. Zemljoradnici su vreme merili na osnovu toga kada se treba brinuti o usevima, kada ne. Tako, imamo primere kalendara koji su uređeni prema aktivnostima poljoprivrednika, koje su usmerene na godišnja doba ili kalendare islamskih naroda koji su uređeni prema lunarnim ciklusima koji im pomažu u ispunjivaju njihovih nomadskih potreba. Jedan od poznatijih primera ovakvog računanja vremena u literaturi je narod Istočne Afrike, Nuer, koji vreme računa u odnosu na svakodnevne aktivnosti oko stoke.
Istoričar Edvard Palmer Tompson izdvaja i način na koji su određeni narodi Madagaskara računali vreme – jedno kuvanje pirinča bi bilo pola sata, dok bi prženje skakavca bilo trenutak. On navodi i primer beleženja izraza nigerijskog naroda da je „čovek umro za manje vremena nego što je potrebno da se kukuruz potpuno ispeče”, što bi značilo za manje od petnaest minuta.
U svim ovim slučajevima vidimo da ljudi svoje vreme računaju u skladu sa prirodom i aktivnostima koje preovlađuju u njihovom socijalnom životu. U slučajevima gde se ne referiše na periode poput godišnjih doba, nema pozadina na kojoj se računa koliko je vremena trebalo za određene događaje, već se referiše samo na događaje kako se oni odvijaju, a zatim se oni koriste da se izmeri vreme trajanja drugih procesa.
U takvim društvima, ideja traćenja ili trošenja vremena ne bi bila intuitivna kao što je nama. Bitna posledica ovakvog shvatanja vremena je slaba demarkacija života i rada, rad je jednostavno deo života, čine ga nužnosti kojima čovek mora da se bavi. One će trajati duže ili kraće, zavisiće od čovekovog raspoloženja, od objektivnih okolnosti koje diktira priroda i nekih društvenih prilika. Zadatke će jednostavno završiti kada ih završi, a zatim će se odmarati ili raditi druge stvari koje mu dodatno osmišljavaju život. Ovakvo shvatanje rada i slobodnog vremena bi savremenom čoveku možda delovalo kao neracionalno, što je i logično jer ono podrazumeva potpuno različite ekonomske i društvene okolnosti od današnjih.
Ipak, ruku pod ruku sa savremenim okolnostima ide i savremeno računanje vremena. Izumevši sat i računajući vreme putem njega, čovek je razvio i potpuno novo shvatanje načina na koji obavlja svoje aktivnosti. Sada je vreme više to koje određuje kada ćemo šta raditi, a ne obrnuto. To se još jednom može videti na primeru rada, koji je u većoj meri otuđen nego danas, u smislu da nije deo nekog većeg sistema kakvim zamišljamo život i naše aktivnosti u njemu, već je često stavka koju treba da obavimo i koja podrazumeva određeni deo dana. Vreme rada sada postaje nešto istrgnuto iz naših svakodnevnih aktivnost, barem utoliko što se ne uklapa u naše druge aktivnosti. Idemo na posao, radimo, i tek smo posle toga slobodni da u potpunosti uređujemo vreme kako želimo.
Sve i da radimo posao koji volimo, ukoliko nismo frilenser ili neko ko sebi može da priušti da u potpunosti diktira tempo svog dana, nedelje pa i života na kraju, mi svoje vreme dajemo drugom. Takođe, ukoliko imamo poslodavca, mi po kapitalističkoj logici trošimo njegovo vreme, a ne naše, radimo za njega, za njegovo ostvarivanje određenih ciljeva. U tom kontekstu, vreme postaje neka vrsta valute koja se mora trošiti što efikasnije.
Simptomatično je i to što je u 18. veku, kada su satovi već bili relativno rasprostranjeni, a vreme rada bilo računato satom, a ne prirodnim vremenom, bilo i sve više zamerki od strane određenih društvenih grupa poput preduzetnika, religijskih puritanaca na to kako radnici troše svoje slobodno vreme. Tako Tompson navodi pamflet mančesterskog sveštenika pod nazivom Prijateljski savet siromašnima, u kojem kritikuje lenjivce koji svoje ruke kriju u grudima umesto da ih iskoriste za posao, te ističe da zbog toga ne mogu ništa očekivati osim da budu siromašni. Osim toga, sramnim proždiračem Vremena i Novca naziva i bdenja, praznike, vreme za čaj ali i izležavanje u krevetu jutrima.
Ukoliko se sada vratimo na poente Avgustina, Kanta i Hajdegera, nije teško zaključiti da radno vreme danas na određeni način škodi našem osećanju sopstva. Drugim rečima, ukoliko vreme shvatimo kao nerazdvojivo od naše svesti i subjektiviteta, postaje neprijatnije razmišljati o ovakvom raspolućivanju vremena na radno i slobodno. Na to aludira i sama činjenica da je slobodno stavljeno nasuprot radnom, koje se tom logikom može smatrati neslobodnim.
Na kraju, može se tvrditi da ovakvo shvatanje vremena ulazi i u način na koji shvatamo slobodno vreme koje sve više posmatramo iz perspektive tajm menadžmenta. Sve češće računamo koliko će nam vremena oduzeti odlazak na kafu, dremka, odlazak do prodavnice, obrok i slično. Tome ne pomaže ni način na koji se iskorišćavaju i digitalni mediji kako bi nam osmislili život usavršavanjem ili unovčavanjem hobija, ili pomogli u organizovanju vremena silnim aplikacijama.
Da ne bismo mračili ovako unedogled, čini mi se da možemo da zaključimo da savremeni čovek sve češće nema vremena zbog načina na koji danas kolektivno posmatramo vreme – kao nešto što imamo, trošimo, gubimo i koristimo. Iako je taj način razmišljanja uslovljen milion i jednom stvari koje su daleko od domašaja pojedinca, pokušaj da se razmišlja u drugom pravcu nije naodmet. Kao što smo videli, nisu samo društvo i ekonomija uticali na razvijanje novog shvatanja vremena, već je i nov način računanja vremena doprineo održavanju tih okolnosti. Stoga, čini mi se, ukoliko sami pokušamo da podredimo vreme aktivnostima za koje smatramo da su smislene i vredne, napravili bismo korak u dobrom smeru. To bi podrazumevalo da osluškujemo nagoveštaje koji nam se daju tokom trošenja vremena, a koji mogu da nas usmere ka značajnim aktivnostima koje zaista cenimo.
Time bismo najverovatnije uspeli da izmenimo određene radne navike i način ne samo na koji posmatramo ono što nam ispunjava vreme, već i na koji ga mi svesno koristimo, odnosno odabir kojim ćemo ga stvarima popuniti.