Transformacija sela je nužna posledica razvoja ljudskog društva. Međutim, smer tih promena zavisi od uloge koja će selu i poljoprivrednoj proizvodnji biti dodeljena u sistemu. Današnja profitna orijentisanost poljoprivrede onemogućava rešavanje problema sela i seoskog stanovništva.
Oni koji se interesuju mogli su poslednjih godina da primete dva međusobno protivrečna narativa vezanih za selo i ruralne predele uopšte. Sudeći po tim pričama, selo u Srbiji je na granici izumiranja (što zbog migracija u gradove, što zbog negativnog prirodnog priraštaja), dok je istovremeno poljoprivreda, privredna grana vezana za selo, proglašena motorom ekonomskog razvoja.
I zaista, jednostavnom pretragom na internetu, možemo saznati da su seoska domaćinstva uglavnom staračka; da nekih sela koja su postojala pre deset i više godina više nema; neretko čujemo da negde u planini postoji selo s manje od pet stanovnika; njive su zaparložene jer nema ko da ih obrađuje, a kuće zvrje prazne. Tu se često udene i poređenje sa selima u Francuskoj, Nemačkoj ili Engleskoj, u kojima se može pristojno raditi i živeti, i koja nemaju populacioni problem kakav postoji ovde ‒ s te tačke gledišta, na njihovom selu budućnost postoji, dok je u našem nema.
Jedan od bitnih demografskih pokazatelja jeste procenat urbane odnosno ruralne u ukupnoj populaciji. Prema podacima za 2015. godinu, čak 44,6% stanovnika Srbije živi u ruralnim područjima, tj. na selu. Poređenja radi, taj postotak u Nemačkoj iznosi 24,7%, a u Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj i Norveškoj ispod 20%. U odnosu na zemlje koje se uzimaju za primer razvijenog sveta, udeo seoske populacije u Srbiji veoma je visok, iako postoji višedecenijski trend njegovog smanjivanja. Takođe bitan faktor jeste starosna struktura seoske populacije, zbog koje ta populacija u Srbiji ne može da se reprodukuje dovoljno da pokrije stopu smrtnosti. Iz ovoga se može zaključiti da se seoska populacija smanjuje, što je samo konstatovanje simptoma iz kojeg ne možemo videti koji su uzroci problema. Da bismo našli uzroke, moramo posvetiti pažnju sistemskim postavkama u okviru kojih se sve to dešava. Zbog toga bi valjalo preformulisati pomenute protivrečne narative u pitanja. Prvo, da li selo zaista odumire, i zašto? I drugo, može li poljoprivreda biti motor razvoja?
Uticaj ekonomskog sistema na selo
Ključni proces koji se često previđa kada se govori o selu jeste tranzicija u kapitalizam, koja podrazumeva nova pravila igre i drugačiju sistemsku logiku u odnosu na jugoslovenski socijalizam koji mu je prethodio. U socijalističkom periodu pojedinci su mogli biti vlasnici zemlje (istina, količina zemlje koju je neko mogao posedovati bila je ograničena), ali su ključnu ulogu u poljoprivredi i proizvodnji hrane imale institucije zadruge, organizacije udruženog rada, kombinata i republike. Oni koji su posedovali svoju zemlju i sami proizvodili udruživali su se u zadruge, koje su sarađivale s kombinatima i drugim proizvodnim preduzećima. Kombinati su, s druge strane, bili veliki sistemi sa zaokruženom proizvodnjom ‒ od njive do trpeze. Država je služila kao mehanizam za koordinaciju, a sve aktivnosti bile su usmerene ka tome da se proizvodi hrana za stanovništvo.
Istorijska perspektiva problema sela otkriva nam i to da je seoska populacija još u doba socijalizma počela da opada. Industrijalizacija zemlje zahtevala je radnu snagu, a kako je Jugoslavija, pa i Srbija, dotad bila agrarno društvo sa preko 70% seoske populacije, počele su migracije u gradove. Industrijalizacija se drugačije nije mogla sprovesti. Ali to nije značilo da sela umiru. Štaviše, sela su počela da dobijaju infrastrukturu koju prethodno nisu imala ‒ asfaltne puteve i električnu energiju. Život na selu je postajao lakši ne samo zbog infrastrukture već i zbog tehnološkog napretka popularno nazvanog traktorizacija. Ne treba zaboraviti da je u selima postojao i negovao se kulturni program. Samo u Srbiji je već 1950. godine postojalo 1.450 domova kulture sa idejom da se dostigne brojka od 1600. Najveći broj njih bio je u malim gradovima i selima. Gledano iz današnje perspektive, život na selu je imao budućnost.
Prelaskom u kapitalizam menjaju se sistemska logika i sama pozicija sela u društvenom sistemu: cilj poljoprivredne proizvodnje prestaje da bude obezbeđivanje hrane stanovništvu i ona postaje profitno orijentisana, kao i svaka druga ekonomska aktivnost u kapitalizmu. Zato je u razvijenim zemljama kapitalističkog Zapada udeo seoske populacije u ukupnoj počeo da opada pre nekoliko stotina godina. Drugi razlog zbog kojeg razvijene kapitalističke zemlje nemaju veliku seosku populaciju jeste struktura njihove privrede, koja je zajedno s većinom resursa, znanja, ljudi i kapitala orijentisana ka industrijskoj proizvodnji robe visoke dodate vrednosti. To ne znači da te države nemaju poljoprivredu. Imaju, ali je subvencionisana zahvaljujući jakoj industriji, a njeni proizvodi su skupi i ekskluzivni.
Dakle, u kapitalističkom ključu razvoj znači odumiranje sela, a istorija kapitalizma komotno se može čitati kao istorija gradova i urbanizacije.1 S obzirom na to da je populaciji ipak potrebna hrana, na globalnoj karti kapitalizma vrši se podela rada, pa se proizvodnja hrane i sirovina potrebnih za tu proizvodnju seli u nerazvijene zemlje, jer svako može da se bavi poljoprivredom, dok se u razvijenim zemljama zadržava proizvodnja robe koja je skupa i visokotehnološka i koju ne mogu svi da proizvedu. To je deo globalnog mehanizma koji održava i produbljuje nejednakost na međunarodnom nivou.
Budućnost sela
Savremeni problemi sela u Srbiji mogu se direktno povezati s nasleđem socijalizma i tranzicijom u kapitalizam. Realni socijalizam je imao problem nejednakog razvoja, što je i bio jedan od okidača njegovog pada. Ali, i pored toga, pitanje je da li se mogla drugačije izvesti brza modernizacija jednog nerazvijenog, agrarnog društva koje je sâm socijalistički režim nasledio. Logika kapitalizma, koja diktira da je neophodno snižavati sopstvene troškove i boriti se za što veći udeo na tržištu, nužno vodi ukrupnjavanju poseda i korporatizaciji poljoprivrede. Drugim rečima, velike korporacije s masovnom proizvodnjom hrane snižavaju troškove proizvodnje i cenu svojih proizvoda. Ovome treba dodati i politiku slobodnog tržišta, koja za posledicu ima slobodan uvoz poljoprivrednih proizvoda čija je cena manja nego što ovdašnji mali proizvođač može ponuditi.
U kontekstu ulaska u EU i zajedničkog tržišta, ovo znači probleme za male proizvođače u Srbiji. Oni će morati ne samo da poštuju propise i standarde EU (što će ih mnogo koštati, jer će morati da ulože velike pare da bi mogli da ih slede) već i da se bore protiv postojećih korporacija koje su već na tržištu EU. Za seljaka, malog proizvođača, proizvodnja postaje neisplativa, a on biva proglašen nekonkurentnim. A pošto od nečeg mora živeti, posao će tražiti u gradu, ili će postati kooperant ili dobavljač velikim igračima, ali sigurno pod nefer uslovima.
Postavlja se ono staro pitanje ‒ šta da se radi? Ako ostajemo pri kapitalizmu, imamo dve opcije. Prva je da se razvija industrija, što će voditi daljem odumiranju sela i korporatizovanoj poljoprivredi i uvozu hrane. Druga opcija je usmeriti resurse na razvoj poljoprivrede, što će u velikoj meri sniziti već dovoljno nizak životni standard. Uzrok tome je što, za razliku od razvijenih kapitalističkih zemalja, Srbija nema industriju koja će subvencijama finansirati poljoprivrednu proizvodnju i potpomagati je tehnološkim napretkom. Dodajmo tome i da je položaj Srbije i drugih zemalja evropske periferije takav da u postojećem sistemu one služe za proizvodnju sirovina, dok zemlje centra na tržište izbacuju gotove proizvode visoke vrednosti. Ovako strukturisan sistem daje zemljama centra prednost koju je nemoguće dostići proizvodnjom sirovina. Pogledamo li životni standard u zemljama koje imaju pretežno ruralnu populaciju i čija je privreda bazirana na poljoprivredi, videćemo da su to zemlje siromašnih ljudi. Drugi razlog je što je poljoprivreda niskoprofitna u odnosu na industriju, izuzetno konkurentna i izuzetno nestabilna privredna grana koja zavisi od mnogih faktora na koje čovek ne može da utiče, ili vrlo malo utiče. Primer za to je ono što se mnogo puta do sada videlo u medijima: rod je odličan, ali je zbog toga cena niska jer je ponuda prevelika.
Nijedna od ove dve opcije nije zadovoljavajuća, ali za rešavanje ovog problema neophodne su promene i na međunarodnom i na lokalnom nivou. Politike koje treba sprovoditi su one koje za cilj imaju rast životnog standarda, ali i očuvanje životne sredine, pa time ravnomerniju disperziju stanovništva. Ključno je identifikovati ono što se može uraditi na lokalnom nivou u datom međunarodnom kontekstu. Najopštije rečeno, to podrazumeva usvajanje razvojne politike koja će insistirati na ravnomernom razvoju, revitalizaciji institucije zadrugarstva i vraćanju državi aktivne uloge u privredi, da bi se ostvario održivi socijalni razvoj čiji je cilj kvalitetan život građana, a ne profit za multinacionalne korporacije.