Odlomak iz knjige: Carissa Veliz, „Privacy is power. Why and how you should take back control of your data / Privatnost je moć: Zašto i kako da povratiš kontrolu nad svojim podacima“, Melville House 2021.
Zamisli da za tvoj život postoji jedan ključ. Da li je pametno umnožavati ga i deliti nepoznatim ljudima? Verovatno ne. Zašto onda daješ svoje lične podatke praktično svakom ko ih zatraži?
Privatnost je kao ključ koji omogućava pristup svim najintimnijim aspektima tvoje ličnosti, svemu onom što tebe čini onim što jesi. Tvoje golo telo. Tvoja seksualna istorija i fantazije. Tvoje prošle, sadašnje i moguće buduće bolesti. Tvoji strahovi, gubici i neuspesi. Sve najgore što se moglo uraditi, reći i pomisliti. Tvoje nesposobnosti, greške, traume. Trenutak najveće sramote. Porodični odnos koji bi trebalo zaboraviti. Tvoja najpijanija noć.
Ljudi koje ne zanima šta je dobro za tebe koristiće tvoje lične podatke za svoje potrebe. Većini ljudi i kompanija s kojima si u interakciji tvoja dobrobit nije među prioritetima. Privatnost je važna jer odsustvo privatnosti donosi moć. Više od novčane dobiti, lični podaci daju moć onima koji ih prikupljaju i analiziraju.
***
Moć je jedino što vredi više od novca. Moć će ti pružiti sve i svakog. Kad imaš moć, imaš ne samo novac već i slobodu da radiš šta hoćeš. Dovoljno moći ti može obezbediti čak i da živiš iznad zakona.
Dva su aspekta moći. Prvi je ono što je filozof Rajner Frost definisao kao „kapacitet osobe A da motiviše osobu B da misli ili radi nešto što B inače ne bi mislio ili uradio“. Moćni ljudi i institucije te mogu navoditi šta da misliš ili radiš. Različita su sredstva preko kojih moćni sprovode svoj uticaj; recimo, motivacioni govori, preporuke, ideološki narativi o svetu, zavođenje i uverljive pretnje. U digitalnoj eri tu su i algoritmi za klasifikovanje, aplikacije koje zarobljavaju pažnju, personalizovane reklame, lažne vesti, lažne grupe i nalozi, ponavljanje narativa po kom su tehnologije rešenje za sve naše probleme. Možemo to zvati meka moć.
Drugi aspekt moći je sirova sila. Maks Veber, jedan od osnivača sociologije, opisuje taj drugi aspekt kao sposobnost ljudi i institucija da „sprovedu svoju volju uprkos otporu“. Nazovimo to tvrda moć.
Ukratko, moćni ljudi i institucije čine da postupamo i mislimo drugačije nego što bismo radili u odsustvu njihovog uticaja. Ako ne uspeju da utiču na nas onako kako bi hteli, moćni ljudi i institucije mogu da primene silu nad nama.
Moć i znanje su zaista blisko povezani. Moć stvara znanje i definiše šta jeste znanje. Prikupljanjem tvojih podataka i sticanjem znanja o tebi, Gugl dobija moć koja mu omogućava da korišćenjem tvojih ličnih podataka definiše šta jeste znanje o tebi. Recimo, ako te Gugl klasifikuje kao sredovečnog muškarca bez diplome koji pati od anksioznosti, to će biti znanje o tebi – čak i ako je potpuno pogrešno ili izvan konteksta, zastarelo ili nevažno. Zaštitom svoje privatnosti, sprečavamo druge da na znanju o nama steknu moć koja se može koristiti protiv naših interesa. Ako imamo više moći, imamo veću ulogu u definisanju znanja. Trebalo bi da možemo bar da učestvujemo u odluci šta je znanje o nama; da učestvujemo u odlučivanju o tome šta je drugima dopušteno da vide ili zaključe o nama.
Što više neko zna o nama, može bolje da predvidi svaki naš korak i da utiče na nas. Jedan od najvažnijih doprinosa Mišela Fukoa razumevanju moći jeste uvid da moć ne samo da utiče na ljudska bića – ona ih konstruiše. Moć generiše određen mentalitet; preobražava senzibilitet; produkuje načine bivanja u svetu. Politikolog i sociolog Stiven Luks tvrdi da je moć u stanju da iznedri sistem koji u ljudima izaziva želje uperene protiv njihovih interesa.
I same ljudske želje mogu biti proizvod moći, a što su sredstva manje vidljiva to su želje jače. Primer moći koja oblikuje naše sklonosti su tehnološke kompanije koje koriste naučna istraživanja o uticaju dopamina kako bi se izazvala zavisnost od internet aplikacije. Kad zamišljaš kako je ukusan čokoladni kolač, to je podstrek da ga kupiš i pojedeš. Kad očekuješ potvrdu svoje vrednosti jer su ti prijatelji lajkovali fotku, to je podstrek da snimiš selfi i podeliš ga na mreži.
Tehnološke kompanije primenjuju različite taktike kao što su nasumične nagrade – zbog toga kockarske mašine izazivaju zavisnost – da nas navedu na što više aktivnosti na njihovoj platformi. Kad vidiš lajkove i komentare na svojim postovima, osećaš nalet dopamina. Tvoja želja da se posvetiš aplikaciji zasnovanoj na tehnikama zarobljavanja pažnje ne izvire iz tvojih najdubljih osećanja dužnosti i vrednosti. Obično se ne budiš s odlukom da provedeš tri glupa sata u beskrajnom skrolovanju na Fejsbuku. Tvoju želju proizvodi moć tehnologije. U tom smislu, to nije sasvim tvoja želja. Tvoja uverenja, afektivne i kognitivne sklonosti istražuju se i za potrebe političkih kampanja kako bi ti se prikazivale reklame koja će te podstaći na poželjno ponašanje.
Moć izvedena iz znanja i znanje koje moć definiše rastu kada postoji asimetrija znanja. Recimo, ako Fejsbuk zna sve što se može znati o tebi, a ti ne znaš ništa o Fejsbuku, onda Fejsbuk ima više moći nad tobom. Asimetrija je još veća ako Fejsbuk zna sve što može o tebi, a ti misliš da Fejsbuk ne zna ništa, ili ne znaš koliko Fejsbuk zna.
***
Moć koja nastaje na znanju privatnih detalja vrlo je specifična, mada onima koji je poseduju omogućava da je pretoče u ekonomsku, političku i druge oblike moći. Nasuprot tome, moć koju privatnost daje nama kao građanima neophodna je u demokratiji: da glasamo u skladu sa svojim uverenjima, bez pritiska; da protestujemo anonimno bez straha od posledica; da se slobodno udružujemo, izražavamo svoje mišljenje, čitamo ono što nas zanima. Ako ćemo živeti u demokratiji, građani moraju imati moć. A ko god ima podatke, ima moć. Privatnost je važna jer ljudima daje moć. Privatnost je javno dobro, a njegova odbrana je naša građanska dužnost.
Možda je pre par decenija bilo dovoljno reći da nam je privatnost neophodna za očuvanje liberalne demokratije. Ali ovih dana demokratija nije baš na vrhuncu svoje popularnosti. Samo trećina Amerikanaca mlađih od 35 kaže da im je od suštinskog značaja da žive u demokratiji. Za proteklih 12 godina, građanske slobode i politička prava smanjuju se širom sveta – samo 35 zemalja je napredovalo 2017, dok je 71 nazadovalo. U vreme pandemije napadi na demokratiju još su jači: organizacija Freedom House iz Vašingtona beleži pogoršanje u oblasti demokratije i poštovanja ljudskih prava u čak 80 zemalja.
Stoga je neophodno razraditi argument zašto bi ipak trebalo da se boriš za liberalnu demokratiju – čak i ako su aktuelni predsednik ili premijer budale. Čak i ako misliš da je aktuelna vlada, ili prethodne vlade, ili i jedni i drugi – upropastili tvoju zemlju. Čak i ako se osećaš isključeno iz političkog procesa. Čak i ako osećaš da lokalni političari ne predstavljaju tebe. Čak i ako sumnjaš da je čitavo društvo hakovano. Čak i ako nemaš poverenja u svoje sugrađane – naročito ako nemaš poverenja u svoje sugrađane. Pa čak i ako te je demokratija izneverila, treba da radiš na njenom unapređenju, a ne ukidanju, jer je to sistem koji najbolje štiti osnovna prava svih, uključujući i tebe.
„Niko se ne pretvara da je demokratija najbolja i najpametnija“, rekao je Vinston Čerčil 1947. „Zaista, kažu da je demokratija najgori oblik vladavine – ne računajući sve ostale koje smo isprobali“. Demokratija nije savršen sistem. U najboljem slučaju je haotičan, jezivo spor i teško prihvata promene. Ima toliko zakrpa da liči na dečiji kolaž. Zahteva kompromise, tako da uglavnom niko ne dobije ono što hoće, a svi budu pomalo nezadovoljni. U najgorem slučaju, sistem preuzima šačica bogatih koji društvu nameću pravila kakva im odgovaraju, a na štetu svih drugih.
Međutim, demokratija ima i prednosti koje nema nijedan drugi politički sistem. Filozof Karl Poper nas podseća da je to najbolji način za smenu loše vlade bez krvoprolića i sprovođenje reformi bez nasilja. Činjenica da ja, bez straha, mogu da pišem ovaj tekst u kom prozivam najmoćnije aktere u našem društvu – i da ti možeš da ga čitaš – jeste dokaz da živimo u slobodnom društvu. Nije to mala stvar.
Da bi tvoja prava bila garantovana, demokratija mora biti liberalna. U suprotnom smo u opasnosti od pojave koju je Džon Stjuart Mil opisao kao „tiraniju većine“. Većina može biti represivna nad manjinom baš kao i autokratski režim. Liberalizam teži da građanima omogući što više sloboda, dok se istovremeno stara da prava svih budu poštovana. Liberalizam nameće samo neophodne granice, tako da svako od nas može da radi na ostvarenju svog ideala dobrog života ne ometajući druge. Građanima je život u liberalnoj demokratiji najbolja šansa da ostvare najviše autonomije. Liberalne demokratije nam omogućavaju samoupravu, kao pojedincima i kao društvima.
Kada se liberalizam zapusti, demokratije propadaju razgradnjom sistema iznutra. Demokratije ne umiru samo u nasilnom prevratu – mogu umreti i od ruke izabranih vođa. Britanski filozof Džonatan Volf kaže da je stavljanje volje većine iznad prava manjine prvi korak u fašističkom poništavanju demokratije. Drugi korak, kaže on, jeste izazivanje sumnje u način na koji se volja većine izražava, čime se podrivaju izbori. U digitalnoj eri, to je tvrdnja da su naši uređaji u stanju da protumače našu volju i glasaju umesto nas. Tako stručnjak za veštačku inteligenciju Sezar Hidalgo kaže da ćemo u budućnosti imati digitalne avatare koji će glasati u naše ime. Loša ideja.
***
Nije sve tako crno. Možemo se odupreti moći i dovesti je u pitanje. Svako od nas ima moć, a zajedno je imamo još više. Institucije su u digitalnoj eri nagomilale previše moći, ali možemo povratiti svoje podatke na kojima se ona održava, i možemo ograničiti dalje prikupljanje podataka. Moć velikih tehnoloških korporacija deluje vrlo stabilno, a u stvari je kao kuća od karata koja se može lako srušiti. Bez naših podataka su niko i ništa. Potrebno je nešto malo regulative, malo otpora građana, par firmi čija će komparativna prednost biti zaštita privatnosti – i sve to može nestati za tren oka.
Tehno kompanije su duboko svesne koliko su ranjive. Zato se trude da nas ubede kako ipak vode računa o privatnosti (uprkos onome što njihovi advokati pričaju u sudnici). Zato troše milione na lobiranje. Da stvarno veruju u vrednost svojih proizvoda za dobro korisnika i društva, ne bi morali toliko da lobiraju. Tehno kompanije zloupotrebljavaju svoju moć i vreme je da im se pruži otpor.
Ne predaj se ekonomiji podataka bez otpora. Nemoj misliti da te narušavanje privatnosti ne može zaboleti: ideja da se tvoji podaci ne mogu zloupotrebiti na tvoju štetu samo znači da si dosad imao sreće. Demokratija koju podrazumevaš mogla bi se pretvoriti u autoritarni režim kojem neko kao ti možda neće biti po volji. Ako svu svoju moć ustupimo kapitalizmu nadzora jer nam je aktuelna vlada dobroćudna, nema šanse da je povratimo kad na vlast dođu loši momci. Privatnost je moć i moramo je vratiti u svoje ruke.
Carissa Véliz, Boston Review, 06.04.2021.
Prevela Milica Jovanović – Peščanik