Džozef Pulicer je bio vlasnik i urednik dnevnih listova Sejnt Luis Post-Dispeč i Njujork Vorld. Smatra se začetnikom „žute štampe“ i senzacionalističkog novinarstva. Najpoznatiji je po Pulicerovoj nagradi koja se dodeljuje za novinarstvo i umetnost.
Džozef Pulicer je rođen na današnji dan 1847. godine u Mađarskom gradu Makou. U mladosti je imao jaku želju da se priključi vosjci, ali Austrijska vojska ga je odbila zbog slabog vida, a nije ga prihvatila ni Francuska legija stranaca.
Sa 17 godina je odlučio da bez imalo novca emigrira u SAD. Tamo je uspeo da postane član Njujork Linkoln konjičke brigade, u kojoj je radio sve do kraja građanskog rata.
Pulicer je tečno govorio Nemački, Francuski i Mađarski ali je jako slabo poznavao Engleski jezik, ipak to mu u prvim danima u Americi i nije toliko škodilo jer se njegova brigada uglavnom sastojala od nemačkih doseljenika.
Po završetku Američkog građanskog rata Pulicer se preselio u Sejnt Luis u Mizuriju. Bio je jako siromašan, pa je radio razne poslove, i snalazio se na razne načine da bi preživeo, čak je prodao svoju belu maramicu za 75 centi.
Radio je, između ostalog, u štali za mazge i mule, zatim kao grobar i konobar. Imao je velikih poteškoća da zadrži te poslove jer je bio previše slab za fizički rad i previše gord i temperamentan da bi primao naređenja.
Čovek koji nije morao da se stara o šeasnaest mazgi, ne zna šta su teške muke i težak posao
Slobodno vreme je provodio uglavnom u biblioteci gde je učio engleski i čitao dosta filozofije, najviše Hegela. Igrao je i šah u šahovskom klubu gde se upoznao sa mnogim intelektualcima iz Sejnt Luisa.
Jednom prilikom Pulicer se prijavio za posao na plantaži šećera u Luizijani. On se zajedno sa ostalim radnicima ukrcao na parobrod koji ih je odvezao tridesetak kilometara niz reku, posada ih je zatim izbacila sa broda i otplovila nazad ka gradu. Pulicer i ostali radnici su bili primorani da se u grad vrate peške.
Pulicer je o ovoj prevari napisao članak koji je objavio Vestlič Post. Ovo je bio prvi novinarski tekst koji je Pulicer objavio.
Novac je danas velika sila. Ljudi za to prodaju dušu. Žene za to prodaju svoja tela. Drugi mu se klanjaju. Novčana snaga je toliko porasla da je pitanje svih pitanja da li će korporacije vladati ovom zemljom ili će država ponovo vladati korporacijama
Tokom 1860-ih Pulicer je pokušao da studira pravo, ali to je trajalo jako kratko.
Tri godine nakon što je dobio američko državljanstvo, 1869. godine Pulicer se učlanio u republikansku stranku. Sa samo 22 godine Pulicer je izabran za poslanika u skupštini države Mizuri. Predizbornu kampanju je vodio jako harizmatično, imao je direktan i prisan kontak sa glasačima i na kraju je odneo ubedljivu pobedu.
Pulicer se 1874. godine seli za Vašington, gde radi kao dopisnik SUN-a iz Njujorka. Po povratku u Sejnt Luis 1878. godine on za 2.700 dolara kupuje Sejnt Luis Dispeč i udružuje ga sa Vestlič Postom i tako osniva Sejnt Luis Post-Dispeč, koji je do danas ostao najznačajniji dnevni list u državi Mizuri.
Zbog ovog dnevnog lista Pulicer je postao „šampion običnog čoveka“. Sjent Luis Post-Dispeč je pisao priče o kriminalu, korupciji, seks aferama i to su ljudi hteli i voleli da čitaju. Pulicerov list prednjačio je na polju senazacionalističkog novinarstva tog vremena.
Kratko je stavite pred njih da bi je pročitali, jasno da bi je cenili, slikovito, da bi je se setili i, pre svega, tačno, da bi se vodili njenom svetlošću
Kada je Pulicer spojio Vestlič Post i Sejnt Luis Dispeč, oni su zajedno imali tiraž od 4.000 primeraka, a nako samo tri godine tiraž je porastao na više od 20.000.
Početkom osamdesetih godina 19. veka Pulicer je već bio prilično bogat čovek, on je 1883. godine sa porodicom otputovao u Njujork sa namerom da kupi dnevni list Njujork Vorld koji je do tada poslvao sa gubitcima od oko 40.000 dolara godišnje.
Posle napornih pregovora, od kojih je Pulicer u jednom trenutku hteo da odustane, Džej Guld, dotadašnji vlasnik, prodao je Puliceru Njujork Vorld za oko 300.000 dolara.
Novine ne treba da imaju prijatelje
Pulicer 1885. godine na kratko bio član predstavničkog doma Američkog Kongresa, ali je shvatio da politika nije za njega i odlučio je da se potpuno posveti novinarstvu.
Nakon samo nedelju dana Pulicerovog rukovodstva, Njujork Vorld je dobio 6.000 novih čitalaca, a tiraž je u narednom periodu skočio sa 15.000 na 600.000 primeraka, što je ovaj list učinilo najtiražnijim novinama u Americi.
Razlozi za ovo su bili isti kao i u Sejnt Luisu. Njujork Vorld se pretežno bavio ljudskim pričama, skandalima, i pričama o kriminalu i korupciji. Jedna od najzaslužnijih za ove priče je bila čuvena istraživačka novinarka Neli Blaj, koja se jednom prilikom pretvarala da je mentalno bolesna da bi istražila kakvi su uslovi u njujorškim duševnim bolnicama.
Na stolu u Pulicerovoj knacelariji, u redakciji Njujork Vorlda stajala je pločica sa natpisom „Njujork Vorld nema prijatelje“ što znači da će Njujork Vorld o svakome izveštavati tačno i objektivno, bez obzira ko je on.
Njujork Vorld je 1895. počeo da objavljuje strip „The Yellow Kid“, koji je prvi strip u boji objavljivan u okviru jednog dnevnog lista.
Ono što novinama treba u vestima, u naslovima i na uređivačkoj stranici je sažetost, humor, deskriptivna snaga, satira, originalnost, dobar književni stil, pametna kondenzacija i tačnost, tačnost, tačnost
Iste godine Randolf Herst kupuje Njujork Žurnal i tada počinje veliko rivalstvo između njega i Džozefa Pulicera, koje je posebno došlo do izražaja kada su se sporili oko izveštavanja za vreme špansko-američkog rata. Od tog doba se ime Džozefa Pulicera povezuje sa treminom „žuta štampa“.
Pulicer je 1892. godine rektoru univerziteta Kolmubija, Setu Lovu, nudio veliki novac za osnivanje prve škole novinarstva u svetu. Lov je novac odbio jer je bio zgrožen Pulicerovim nadobudnim karakterom.
Pulicer je preminuo 1911. godine na svojoj jahti. Univerzitetu Kolumbija je je ostavio 2 miliona dolara, pomoću kojih je univerzitet otvorio školu novinarstva 1912. godine, tada je već jedna takva škola postojala u Mizuriju, gde je Pulicerova novinarska karijera i počela.
Od 1917. godine po Pulicerovoj želji dodeljuje se nagrada za novinarstvo i umetnost koja nosi njegovo ime.
Željko Bošnjaković, Danas