Žarka Radoja: Ograničenost neprofitnih medija

“Neki projekti su nam prolazili, ali to nije dovoljno ni za približno pristojan život. Zbog toga smo prinuđeni da radimo nešto drugo što nema veze s novinarstvom. Ja se, recimo, danju bavim administracijom u jednoj firmi, a onda kad dođem noću kući – pišem. Pitanje je dokle je to izvodivo.”

Neprofitni ili mediji civilnog društva smatraju se predvodnikom pluralizma u današnjim društvima, međutim zbog načina finansiranja i sprege aktera civilnog društva i novinara, povremeno je teško održavati profesionalnu ravnotežu u korist javnosti.

U Srbiji model medija civilnog društva nije toliko rasprostranjen. Razloga je mnogo, a među njima je svakako (ne)mogućnost finansiranja. U Hrvatskoj je, za razliku od Srbije, nekoliko godina finansiranje neprofitnih medija bilo stabilnije. Počelo je kroz program Nacionalne zaklade za civilno društvo,  kasnije je prešlo u nadležnost Ministarstva kulture, ali je nakon promene vlasti I dolaska HDZ-a došlo  do ozbiljnih poteškoća, pa je i u Hrvatskoj finansiranje neprofitnih medija u zastoju.

Srbija je u ovom trenutku zemlja sa najlošije ocenjenom održivošću medija od 2000. godine, prema međunarodnoj organizaciji IREX. Među razlozima za tako loš plasman navedeni su, između ostalog, polarizovanost medijskog sadržaja, porast lažnih vesti, urednički pritisci na medije i loša ekonomska situacija.   

U takvim okolnostima u kojima je većina medija pod otvorenom kontrolom vladajuće partije, koja, prema rečima Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja, stvara antipluralističko društvo, mediji koji su nezavisni od finansijskog uticaja države I biznisa, samim tim i od uticaja na uređivačku politiku, dragoceni su za razvoj demokratskog društva.

U knjizi “Mediji civilnog društva – uputstvo za upotrebu” koju su izdali Nezavisno društvo novinara Vojvodine i OEBS, autor Dinko Gruhonjić napominje da su takvi mediji šansa i gotovo pa jedina alternativa stranačkim i komercijalnim medijima i centralizovanoj medijskoj sceni.

“Oni su od velikog značaja za manjinsko, višejezično, regionalno i lokalno informisanje, ali i jedini su model medija koji može efikasno popuniti praznine u informisanju na lokalnom i regionalnom nivou, nakon gašenja ili najavljenih gašenja mnogih medija posle traljave privatizacije. Zbog toga treba neprestano raditi na ohrabrivanju novinara koji su ili ostali bez posla u procesu kontroverznih privatizacija ili ne žele da trpe cenzorske pritiske, da osnivaju medije civilnog društva i da uče o načinima kako obezbediti održivost takvih medija.(…) Takvi mediji, za razliku od komercijalnih i stranačkih medija, imaju agendu posvećenu javnom interesu u sferi javnog informisanja, što je jedna od ključnih stvari za proces demokratizacije zemlje, ali i za očuvanje osnovnih vrednosti novinarstva kao profesije. iako su dometi ograničeni.” 

Upravo u tim ograničenim dometima leži deo problema ovih medija. Njihov opstanak je mahom zasnovan na projektnom finansiranju koji im omogućava preživljavanje u određenom vremenskom periodu. Zato se  u slučaju medija civilnog društva teško može govoriti o tradicionalnom, dnevnom novinarstvu, ali i o sigurnom poslu u kojem su obezbeđena sva radna prava novinara.

‘DANJU RADIM ADMINISTRACIJU, NOĆU PIŠEM’

Prema svedočenju jednog od novinara, oni su neretko angažovani puno radno vreme, ali i preko njega iako imaju ugovore freelancera. Pri tom su, mimo novinarskog posla, angažovani i na pisanju projekata.

“Kao novinarka sam imala autorski ugovor iako sam morala da budem na poslu puno radno vreme i imala sam pun angažman u redakciji. Podrazumeva se da si od ranih jutarnjih sati tu, moraš da budeš prisutna jer moraš i zbog sebe da znaš šta se radi. Da se razumemo, to je sve u redu, novinari de fakto jesu bili zaposleni na puno radno vreme, ali njihov ugovor ne odgovara tom statusu. Prema ugovoru, oni su freelanceri kojima se ne plaća ni socijalno ni zdravstveno“, kaže naša sagovornica.

Nemogućnost stalnog zaposlenja na duže, preopterećenost zbog nedovoljnog broja ljudi, koji je opet rezultat količine novca i projektnih uslova te neperspektivnost su neki od problema novinara.

Da sigurnost ne postoji kaže i naša sagovornica, koja je govorila pod uslovom anonimnosti, dodajući da neprofitni mediji imaju ogroman potencijal koji se ne realizuje jer „nema vremena za to“. Međutim, dodaje da ona nije osećala finansijsku nesigurnost, ali da je postojao drugi problem – socijalna sigurnost koje nema ako nije u projektu.

Mediji civilnog društva uglavnom imaju po nekoliko zaposlenih i fokusirani su na određene teme.

Deo novinara koji je napustio ili bio prisiljen da napusti javni sektor i komercijalne medije, odlučio je preko medija civilnog društva pokuša da nastavi da se bavi svojim poslom. Neretko, takvi mediji se zasnivaju na entuzijazmu i strasti osnivača. 

“Nama je ubijanje lokalnog medija bio podstrek da pokrenemo nešto svoje. U prvo vreme je funkcionisalo, ali smo u međuvremenu shvatili da moramo i od nečega da živimo. Medij još uvek radi, ekipe su se smenjivale, ali se uvek vrti dvoje- troje ljudi koji rade glavni posao. No, od ovoga zaista ne može da se živi. Neki projekti su nam prolazili, ali to nije dovoljno ni za približno pristojan život. Zbog toga smo prinuđeni da radimo nešto drugo što nema veze s novinarstvom. Ja se, recimo, danju bavim administracijom u jednoj firmi, a onda kad dođem noću kući – pišem. Pitanje je dokle je to izvodivo”, kaže naša sagovornica. Dodaje da se na lokalne konkurse nisu javljali, jer smatra da su to unapred podeljene pare.

“Entuzijazam nas drži I koliko budemo mogli, radićemo. Drži nas potreba da iz tvog grada izađe prava, tačna informacija. Da znamo da će se to što napišemo čuti. To je jedina opcija zbog koje ovo radimo“, kaže.

MALO ZAPOSLENIH, MNOGO POSLA

Postoji i unutrašnje nerazumevanje onih koji rade u civilnom sektoru prema samim novinarima i njihovoj profesiji. Neretko se menadžment nevladinih organizacija meša u rad redakcije, ili se od novinara očekuje da rade i druge poslove potpuno nevezane za njihovu profesiju. Prema rečima naših sagovornika, čak i kad medijske kuće vode cenjeni, nezavisni novinari, u redakcijama se odluke  donose na vrhu.

“Većina naših medija, bar onih koji se kite etiketom ‘nezavisni’, izuzetno su hijerarhijski ustrojene i često se čeka odluka sa ‘vrha’ za temu kojom biste se bavili – naravno, ne političkog, nego uredničko-vlasničkog”, kaže jedan od novinara koji je bio zaposlen u nekoliko neprofitnih medija.

Koleginica koja sada radi kao slobodna novinarka napominje da je nedostatak vremena zbog količine posla i manjka zaposlenih, prostor za manju efikasnost na poslu.

„U redakciji su bili otvoreni za druge teme mimo projekta, ali kad bi to trebalo da se realizuje, da putujem, da provodim vreme van redakcije, podrška je ponestajala. Dobiješ pohvalu što to radiš i tu je tačka – sam plaćaš putne troškove, sve si radio van radnog vremena.  Kad bi priča postajala malo problematičnija, ukoliko bi se neko žalio na nju, bilo je jako teško dobiti podršku urednika, da stane iza tebe. Na prvom mestu se traži tvoja greška, tvoja krivica, iako u trenutku rada na priči nisi imao podršku. Novinar je uvek kriv. To je najproblematičnije za nove ljude koji se uvode u sistem, koji nemaju nekoga ko ih vodi.  Za to vremena nije bilo. Sedam, osam meseci sam čekala da mi neko objasni šta su moje greške iako sam insistirala na tome svako malo.

Mislim da je to stvar lošeg menadžmenta, lošeg rukovođenja vremenom i planiranjem. Vrlo često je i organizacija rada samog urednika bila neefikasna, što je delimično veliki krivac za ovakvo stanje“, kaže naša sagovornica.

Ovaj stav potvrđuje i naš drugi sagovornik koji kaže da se pitanje radnih uslova ne pominje preterano u neprofitnim medijima.

„Dogma o novinaru kao psu čuvaru koji bdije nad javnim interesom besomučno se eksploatiše u cilju eksploatisanja samog novinara ili novinarke. Iako su radni uslovi jasno i relativno korektno ugovorno definisani,  u praksi uvek dođe do toga da još nešto mora da se radi i da još malkice duže treba da se ostane.”

Perica Gunjić, urednik portala „Cenzolovka“ koji je fokusiran na medije i medijske politike, kaže da način finansiranja određuje broj zaposlenih, da je jako teško angažovati veći broj ljudi i da su zbog toga vrlo često prezaposleni. S druge strane, postoji problem zbog toga što se preko projektnog finansiranja ne mogu pokriti sve teme kojima bismo kao novinari želeli da se bavimo.

„Donatori nemaju zahteve vezano za sadržaj, oni finansiraju određene teme, odnosno oblasti za koje misle da su važne. Te teme zaista uvek jesu važne za ovo društvo, i unutar tih tema mi možemo da radimo posao kako želimo. Donatori nikada ne traže na uvid naše tekstove niti su ikad nešto u vezi sa njima zahtevali. Problem sa donatorskim načinom finansiranja je što ste tematski određeni, odnosno vezani za teme kojima se projektno bavite. Iz tog tematskog kruga je teško izaći da bi ispratili sve teme koje se nameću. Uvek je pitanje kako doći do novaca za sve teme koje su važne za medije, pošto retko koji donator izdvaja novac za produkciju tekstova“, kaže Gunjić. 

Prema njegovim rečima, online mediji u Srbiji, bar oni iz civilnog sektora, počivaju na čistom entuzijazmu i nadi da će nešto da se promeni, da će dobiti neki novac na konkursu, ali i da će zaživet pretplata i internet oglašavanje, koje smatra najzdravijim načinom finansiranja onlajn medija.

S druge strane, neprofitni mediji su retka svetla tačka na medijskoj sceni u postjugoslovenskim zemljama. 

“Prednosti ovakvog tipa finansiranja su što ipak imaš nezavisnost od direktnog državnog pritiska i pritiska tajkunske hobotnice bliske vlasti. Naravno, ti si pod pritiskom nekih drugih, uglavnom stranih institucija koje su tobože objektivne i progresivne, a u stvari guraju soptvenu ideološku agendu. Npr. jako je teško pisati kritički o neoliberalnoj tranziciji na Balkanu i uticaju stranog finansijskog i političkog faktora na zakonodavstvo  u Srbiji, a gotovo je nemoguće pisati o radničkim pravima u istom tom kontekstu”, kaže naš sagovornik, trenutno zaposlen u jednom neprofitnom mediju.

Na pitanje da li je novinarstvo kroz projekte moguće, naša sagovornica sa višegodišnjim iskustvom rada u njima kaže da svakako jeste, da su retka oaza profesionalnosti, ali da bi promena pristupa donatora pomogla. „Može da se napravi dobar ambijent za rad kroz projektno finansiranje ako rešiš da podržavaš nezavisne medije koji će onda da rade dnevno novinarstvo i sve što zanima građane, a ne samo ono što tebe kao donatora zanima da dobiješ iz regije.“

Jovanka Matić napominje da se verovanje u mogućnost slobode medija i nezavisnog novinarstva koje može da opstaje na normalan način sve više gubi i da ima sve manje uporišta. „Reforma medijskog sistema koju smo pravili od 2000. do danas je toliko neuspešna da ne daje više ljudima osnov za verovanje da je to moguće. I sada stalno nalazite opravdanje da toga više nema, a tome su doprinele tehnološke promene. Smanjuje se broj novinara i ukupna informativna produkcija i to je dodatni element koji uništava veru u mogućnost slobodnog profesionalnog novinarstva. To jako opasno“, zaključuje Matić.

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta “Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije”, podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore. 

kontrapress.com