Foto: Angelos Tzortzinis/AFP/Getty Images
Kula od karata. Gomila laži na koje smo nepromišljeno pristali. Tako u periodima duboke krize izgledaju stvari za koje smo nekada verovali da su sigurne i izvesne. Šok događaja primorava nas da shvatimo koliko su naše osnovne prihvaćene pretpostavke nesigurne. Zato je ova godina izgledala kao nagla oseka koja nas je naterala da se suočimo sa istinama otkrivenim povlačenjem mora.
Verovali smo, uz prilično dobre razloge, da je globalizacija konačno razoružala nacionalne države. Predsednici su se klanjali tržištima kapitala. Opsednuti berzanskim indeksima, premijeri su zaboravljali na siromahe u svojim zemljama. Ministri finansija su se ponašali isto kao menadžeri Goldman Sachsa i satrapi Međunarodnog monetarnog fonda. Medijski moguli, naftaši, finansijeri, pa i kritičari sa levice, složili su se da nacionalne vlade više nemaju nikakvu moć.
Onda je počela pandemija. Preko noći, države su pustile kandže i pokazale zube. Zatvarale su granice i spuštale avione, uvodile zabrane kretanja u gradovima, ukidale pozorišta i muzeje, zabranjivale nam da poslednji put vidimo roditelje na samrti. Učinile su i ono za šta niko nije verovao da će se dogoditi pre Apokalipse: otkazale su sportske događaje.
Tako je otkrivena prva tajna. Države itekako poseduju moć koju im niko ne može oduzeti. Prošle godine smo shvatili da su države samo birale da tu moć ne koriste, da bi oni koji su se od globalizacije obogatili mogli da koriste svoje moći.
Druga istina je ono u šta su mnogi već sumnjali, ali retko ko se usuđivao da to glasno kaže: da drvo na kom raste novac ipak postoji. Vlade koje su izvrtale i pokazivale prazne džepove kad god je trebalo napraviti novu školu ili bolnicu, odjednom su pronašle rudnike novca za plate ljudima koji su ostali bez posla, za nacionalizaciju železnica, za pomoć avio-kompanijama i proizvođačima automobila, čak i frizerima i vlasnicima teretana.
Oni koji obično ponavljaju da novac ne raste na drvetu, da vlade moraju pustiti stvari da idu svojim tokom, odjednom su ućutali. Umesto da besne zbog rastrošnosti države, finansijska tržišta su slavila.
Grčka je odličan primer za istine otkrivene 2020. godine: solventnost je stvar političke odluke, bar na bogatom zapadu. Grčka je 2015. imala dug od 320 milijardi evra i nacionalni dohodak od samo 176 milijardi. Finansijski problemi Grčke dospeli su na naslovne strane novina širom sveta, a evropski lideri su lamentirali nad njenom nesolventnošću.
Danas, usred pandemije koja je lošu ekonomsku situaciju učinila još gorom, Grčke finansije više nisu problem, iako je javni dug uvećan za 33 milijarde evra, dok je nacionalni dohodak opao za 13 milijardi u odnosu na 2015. Lideri Evrope su zaključili da je jedna decenija bavljenja grčkim bankrotom bila dovoljna i odlučili da Grčku proglase solventnom. Dok Grci budu birali vlade koje će nastaviti da ono malo (javnog ili privatnog) bogatstva što je preostalo prenose na oligarhe koji ne poznaju granice, Evropska centralna banka će činiti sve što je potrebno – to jest, nastaviti da kupuje grčke državne obveznice bez ikakvih ograda – da pitanje solventnosti zemlje ne bi ponovo dospelo u centar pažnje.
Četvrta tajna otkrivena 2020. godine jeste to da koncentrisano privatno bogatstvo nema gotovo nikakve veze sa preduzetništvom. Ne sumnjam da Jeff Bezos, Elon Musk ili Warren Buffet imaju dara za sticanje novca i snalaženje na tržištima. Ali tek mali deo plena koji su akumulirali proistekao je iz stvaranja nove vrednosti.
Razmotrimo samo neverovatni rast bogatstva 614 američkih milijardera koji je počeo polovinom marta prošle godine. Novih 930 milijardi dolara, koliko su od tada nagomilali, nisi stekli zahvaljujući inovacijama ili dobrim poslovnim idejama koje donose dodatnu dobit. Bogatili su se praktično u snu, dok su centralne banke preplavljivale finansijski sistem novoproizvedenim novcem, što je dovelo do ogromnog rasta vrednosti njihove imovine.
Ubrzanim razvojem, testiranjem i odobravanjem vakcina protiv kovida-19 otkrivena je peta tajna: nauka zavisi pre svega od pomoći koju dobija od države, mada javnost to uglavnom ne zna. Mnogi su padali u zanos hvaleći sposobnost tržišta da brzo reaguje na naše potrebe. Ali trenutak ironije ne bi trebalo nikome da promakne: administracija američkog predsednika koji je do nauke verovatno držao manje nego bilo koji od njegovih prethodnika, koji je usred najgore epidemije veka ignorisao eksperte, zastrašivao ih i podsmevao im se – spremno je izdvojila 10 milijardi dolara da bi naučnici koji rade na razvoju vakcina imali sve potrebne resurse.
Tu je i jedna još veća tajna: dok je 2020. godina bila odlična za kapitaliste, kapitalizam je praktično propao. Kako je to moguće? Kako kapitalisti mogu napredovati dok se kapitalizam pretvara u nešto drugo?
Lako. Najveći apostoli kapitalizma, poput Adama Smitha, govorili su o nenameravanim ishodima naših postupaka: pojedinci koji jure za profitom služe društvu i opštem dobru upravo zato što nemaju nikakvih obzira jedni prema drugima. Ključ za pretvaranje privatnih poroka u javne vrline je u konkurenciji koja kapitaliste tera da uvek idu za aktivnostima koje maksimizuju dobit. Na tržištu na kom postoji konkurencija to doprinosi opštem dobru jer se na taj način proširuje ponuda roba i usluga uz stalni pad cena.
Nije teško uočiti da kapitalisti prolaze mnogo bolje kada je konkurencija manja. To je šesta istina koju nam je donela 2020. godina. Oslobođene konkurencije, džinovske kompanije-platforme kao što je Amazon bujaju u periodu propadanja kapitalizma i njegovog pretvaranja u neku vrstu tehno-feudalizma.
Ali sedma tajna koju nam je ova godina otkrila donosi zrno nade. Mada radikalne promene nikada nije lako sprovesti, sada je bar jasno da sve može biti drugačije. Nemamo razloga da nastavimo da prihvatamo stvari onakvima kakve su bile. Naprotiv. Najvažnija tajna 2020. godine izrečena je jednim primerenim i elegantnim Brechtovom aforizmom: „Stvari ne mogu ostati onakve kakve su upravo zato što su takve kakve jesu.“
Ne mogu zamisliti dublji izvor nade od tog otkrovenja koje smo dobili u godini koju bi svi najradije što pre zaboravili.
Project Syndicate, 28.12.2020.
Preveo Đorđe Tomić