U svojoj borbi za sticanje odgovornosti, borimo se s maskiranim. Maska odraslog zove se „iskustvo“. Ona je bezizražajna, neprobojna, uvek ista.
Taj odrasli je već sve proživeo: mladost, ideale, nade, ženu. Sve je to bila iluzija. – Često se osećamo prestrašeni ili ogorčeni. Možda je on u pravu. Čime bi trebalo da mu uzvratimo? Mi još ništa nismo proživeli.
Ali, pokušajmo da strgnemo tu masku. Šta je taj odrasli proživeo? Šta bi on hteo da nam dokaže? Prvenstveno ovo: da je i on bio mlad, da je i on hteo ono što mi hoćemo, da ni on nije verovao svojim roditeljima, ali je i njega život naučio da su oni bili u pravu. Dok to govori, nadmoćno se osmehuje: tako ćemo proći – unapred obezvređuje godine koje ćemo živeti, promeće ih u slatke detinjarije, u dečije pijanstvo pre duge trezvenosti ozbiljnog života. Tako nam se odrasli predstavljaju kao dobronamerni i prosvećeni. Poznajemo mi i druge pedagoge čija gorčina ne bi da nam dozvoli ni te kratke godine “mladosti”. Namrgođeni i okrutni, oni bi već sad da nas gurnu u žrvanj života. Oba ta stanovišta obezvređuju i uništavaju naše godine. I sve više nas obuzima osećanje: naša mladost je samo kratka noć (ispuni je pijanstvom!); zatim nastupa veliko “iskustvo”, nastupaju godine kompromisa, siromaštva u idejama i bezvoljnosti. To nam govore odrasli i to je ono što su proživeli.
Da, to su proživeli, samo tu jednu stvar, nikad i ništa drugo: jedino besmislenost života. Njegovu brutalnost. Jesu li nas ikad ohrabrivali za bilo šta veliko, novo, buduće? O, ne, jer je to nemogućno proživeti. Svaki smisao – istinito, dobro, lepo – zasnovan je u sebi samom: pa šta će nam onda iskustvo? I u tom leži tajna: zato što odrasli nikad ne podiže pogled na veliko i smisleno, te je stoga iskustvo postalo jevanđelje filistara. Pretvara se u poslanstvo običnosti života. Ali on nikad ne shvata da postoji ništa drugo nego što je iskustvo, da postoje vrednosti koje se ne mogu iskusiti, a kojima se mi služimo.
Zašto je, dakle, za filistara život bez utehe i smisla? Zato što on zna samo za iskustvo i ni za šta više. Zato što je on sam neutešan i lišen duha. I zato što on ni prema čemu nema neki unutrašnji odnos osim prema običnosti i utvrđenoj rutini.
Ali, mi znamo za nešto drugo, što nikakvo iskustvo ne može da nam da, niti da nam oduzme: da postoji istina, čak i ako je sve do sada mišljeno bila zabluda. Ili: da vernost može biti sačuvana čak i ako ne niko do sada nije sačuvao. Takvo htenje iskustvo ne može da nam oduzme. Ipak, jesu li naši stari, s njihovim umornim kretanjima i njihovom nadmoćnom beznadežnošću, u pravu u jednoj stvari? Naime, da li će ono što iskusimo biti tužno i da li samo u onome što se ne da iskusiti možemo da zasnujemo ovu odvažnost i sav smisao? Onda bi duh bio slobodan. Ali, stalno iznova, život ga pribija uz tle, jer je život, zbir iskustava, lišen utehe.
Takva pitanja, međutim, sad više ne razumemo. Da li mi onda, ipak, još vodimo život onih koji duh ne poznaju? Onih čije se Ja razbija o život poput talasa o hridine? Ne. Svako naše iskustvo sada ima sadržaj. Mi sami u njih unosimo sadržaj iz svog duha. – Onaj ko je lišen misli, miri se sa zabludom. “Nikad nećeš naći istinu”, govori on istraživaču, “ja sam to već iskusio”. Ali, za istraživača je zabluda samo nova pomoć na putu do istine (filozof Baruh Spinoza (Baruch Spinoza, 1632-1677) definisao je zabludu kao nepotpunu ili fragmentarno saznanje. Videti u njegovoj Etici (Ethica. Ordine geometrico demonstrata), odeljak 2, stav 35 – Prev.) Iskustvo je nesuvislo i lišeno duha samo za one koji su sami lišeni duha. Možda iskustvo može biti bolno onome ko mu stremi, ali teško da će mu dopustiti da očajava.
U svakom slučaju, nikad neće odustati i dozvoliti da ga filistarski ritam uspava. Jer, filistar, možete da opazite, likuje sa svakom novom besmislenošću. Tada smatra da je u pravu. Uverava sebe: duh istinski ne postoji. Ipak, niko više od njega ne zahteva utegnutije pokornosti i više “strahopoštovanja” pred “duhom”. Kad već hoćete da kritikuje, morao bi i da stvara. (U nemačkom izvorniku ova rečenica glasi: Denn wurder er Kritik uben – so musste er ja mitschaffen – Prev.) On to nije u stanju. Čak i kad iskusi duh, čemu se povinuje protiv svoje volje, to iskustvo je za njega bez duha.
Reci mu
Trebalo bi da štuje snove iz mladosti svoje (Kad do zrelog čoveka doraste (Ova tri stiha koje mladi Benjamin navodi, potiču iz istorijske drame Fridriha Šiler) Freidrich Schiller), Don Karlos (IV, 21, 1987) – Prev.)
Ništa filistaru nije mrskije od njegovih “snova iz mladosti”. (A sentimentalnost je zaštitna boja te mržnje.) Jer, ono što mu se iz tih snova javlja i zove ga, glas je duha, koji se i njemu obraća kao i svakom drugom čoveku. Mladost je za njega večito upozoravajuće sećanje. Zato se on bori protiv nje. On kazuje mladima o tom sivom, silnom iskustvu i podučava ih da mu se i sami smeju. Pre svega zato što je “proživljavanje” bez duha lagodno, mada nimalo lekovito. Štaviše, poznajemo još jedno drukčije iskustvo. Ono može biti neprijateljsko prema duhu i kadro da uništi mnoge cvatuće snove. Ipak, ono je najlepše, najnetaknutije, najneposrednije, jer nikad ne može biti bez duha dokle god mi ostajemo mladi. Svako ga proživljava uvek sam za sebe, kao što kaže Zaratustra na kraju svog lutanja. (Benjaminova referencija se odnosi na početak 3. odeljka knjige Tako je govorio Zaratustra Fridriha Ničea) Freidrich Neitzsche, Also sprach Zarathustra, 1883-1884, 1892). Očigledno je da Benjamin citira po sećanju. Mesto u Ničeovoj knjizi zapravo glasi: man erlebt endlich nur noch sich selber (u prevodu: najzad, neko proživljava još jedino sebe) – Prev.) Filistar nije bez svog “iskustva”, a to je ono o večitom odsustvu duha. Mladić će iskusiti duh, i što će manje bez ikakvog truda dospevati do nečeg velikog, utoliko ko će više svuda, tokom svog lutanja i u svim ljudima, otkrivati duh. – Mladić će, kad sazri u čoveka, biti velikodušan. Filistar je netolerantan.
Walter Benjamin, Iskustvo i siromaštvo