Foto: Marko Miletić / Mašina
Uslovi za skraćivanje radnog vremena postoje. Iskustvo pokazuje da bi pogodnosti bile višestruke.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Ričard Nikson je 1956. – kao tadašnji potpredsednik SAD – najavio da će četvorodnevna radna nedelja biti neizbežna u budućnosti. Ubrzo je povukao izjavu, ali danas, barem u Evropi, izgleda da je možda ipak bio u pravu. Prosečno radno vreme u Evropi opada: danas radimo gotovo ceo sat kraće nego pre deset godina.
Mnogi su smatrali da je tridesetočasovna radna nedelja budućnost. Kraći radni dan bi bio dobar za prirodnu sredinu, za produktivnost, za zdravlje zaposlenih, za društvo u celini, ili pak za sve njih zajedno.
Stoga, znače li ove evropske brojke da je vreme da šampanjac otvore svi oni koji se zalažu za tridesetočasovnu radnu nedelju?
Ipak ćemo malo pričekati na taj šampanjac. Problem, naime, leži u tom „proseku“. Smanjenje radnog vremena gotovo isključivo dolazi od širenja privremenog zaposlenja. Za stalno zaposlene ništa se nije promenilo – njihovo radno vreme je ostalo gotovo isto.
Tridesetočasovno radno vreme – u proseku
Trenutno, u Evropi jednu petinu poslova čine privremeni poslovi. Fenomen je najizraženiji u Holandiji, gde više od tri četvrtine zaposlenih žena i jedna četvrtina zaposlenih muškaraca ima privremeni tip zaposlenja. Dakle tridesetočasovno radno vreme je realnost u toj zemlji, ali opet – samo u proseku.
A problem leži u tome što rast privremenih i nesigurnih oblika zaposlenja širom Evrope ne znači smanjivanje postojećih oblika ekonomskih i rodnih neravnopravnosti već pre njihovo ojačavanje. Cifre pokazuju da je „izbor“ privremenog angažmana retko kada slobodan, već je pre određen dostupnošću poslova i porodičnim obavezama. Mnogi se laćaju privremenih poslova zbog činjenice da ne postoje opcije za puno zaposlenje, dok je za mnoge druge to jedini način da usklade porodični rad i zaposlenje.
U isto vreme, ovaj oblik redukcije radnog vremena plaćaju gotovo isključivo zaposleni, kako smanjenim nadnicama, tako i smanjenim penzijama u budućnosti. Nesigurni oblici rada takođe nude daleko umanjene karijerne mogućnosti uz činjenicu da su daleko nesigurniji, što znači ne samo da su im trenutne zarade umanjene već i da su njihove buduće zarade ugrožene. Konačno, pošto se uglavnom žene prihvataju privremenih poslova, ovakve forme smanjenja radnog vremena verovatno neće doprinneti većoj rodnoj jednakosti.
Smanjenje radnog vremena kroz redukciju privremenog oblika zapošljavanja na „lični izbor“ nije put kojim se valja kretati. Kraće radno vreme je nešto čije plodove bi svi morali da uživaju – pa stoga i mora biti organizovano na takav način koji garantuje podjednake rezultate za sve radnike.
Alternative
Svakako, postoje dokazi da je ideja smanjenja rada popularna kod mnogih zaposlenih. Primerice, u Austriji „freizeitoption“1 – kolektivni dogovor ispregovaran na granskom nivou, doduše neobavezujuć – ponudio je zaposlenima da biraju između dužeg odmora i uvećanja plate: vreme namesto novca. Iako je za ovo bilo potrebno da se i kompanija i menadžerske strukture dogovore u veoma tesnom vremenskom roku, između 8 i 10 procenata zaposlenih zahvaćenih ovim ugovorom izabralo je slobodno vreme pre nego uvećanu platu.
Uz ovu inicijativu, postoji još čitava lepeza eksperimenata i modela za smanjenje radnog vremena prema kojima se možemo okrenuti za inspiraciju i ideje. Najskoriji i najpoznatiji primer je švedski eksperiment sa uvođenjem šestočasovnog radnog vremena za zaposlene u domovima za stara lica. Tamo se subvencionisano umanjenje radnog vremena pokazalo dobrim i za zdravstveno stanje zaposlenih ali i za kvalitet usluga.
Druga vrsta inicijativa se fokusira na očuvanje poslova. U Folksvagenu 28,8 časovna radna nedelja primer je dramatične redukcije radnog vremena koje je bilo uvedeno da bi se izbeglo raskidanje radnog odnosa sa oko 30 hiljada zaposlenih. U pomenutom slučaju, redukcija radnog vremena bila je obavezna za sve zaposlene ali u isto vreme i privremena mera. Troškovi su se uglavnom pokrivali iz smanjenja nadnica i veštog korišćenja bonusa, pa su zarade zaposlenih ostale stabilne.
Devedesetih, finski eksperiment sa tridesetočasovnom radnom nedeljom uspeo je u zadatku da održi i zarade zaposlenih i troškove za kompanije na istom nivou. Kako? Simultano produžavajući ukupno vreme rada fabrike. Destočasovni ili dvanaestočasovni radni dan iseckan je na šestočasovne smene. Mehanizacija je korišćena intenzivnije – smanjujući relativnu cenu i u isto vreme stvarajući mogućnosti kraćeg radnog vremena za istu zaradu. Mnogi bi zaposleni na proizvodnim trakama danas rado pristali na takav kompromis.
Konačno, postoje i sektorske i nacionalne regulative pomoću kojih se puno radno vreme zaposlenih postepeno skraćuje. Ovo za uzvrat radnike može pogurati da revidiraju svoje odluke o vremenu koje provode u kancelarijama – a u konačnici može i plate za muškarce i žene staviti na jednakije osnove.
Pre nego što skraćenje radnog vremena postignemo „u proseku“, kroz podržavanje i pojačavanje privremenih oblika zapošljavanja, valjalo bi da radno vreme smanjimo svima. Gorepomenuti primeri pokazuju da ne postoji samo jedan način da se ovo izvede a i da ovakva rešenja retko dolaze bez nužnosti kompromisa na nekim drugim stranama. Ali svi oni dele osnovni pristup zasnovan na fer odnosima i elementarnoj pretpostavci jednake dostupnosti, kao što svi pokazuju kako se pozitivni rezultati mogu postići korz organizovani pristup i kolektivnu akciju.
Svima mora biti dostupno više slobodnog vremena: ne kao opcija koja dolazi po visokoj ceni,2 već pre kao pozitivna promena životnih praksi od kojih svi mogu da ubiraju plodove.
S engleskog preveo: Stefan Aleksić – Mašina
- Doslovno: opcije za slobodno vreme (prim. prev.)
- Prvenstveno po cenu smanjenja nadnica za radnike koji rade privremene i nesigurne poslove (prim. prev)