Medijsko lešinarenje nad ljudskom dosadom i fokusirana politička propaganda verovatno mogu objasniti dobar deo globalne psihoze, ali muči me osećaj da tu postoji još nešto
Pismo iz Kine
U poslednje vreme, retko prođe dan a da me neko ne pita da li sam živ. Ljudi padaju mrtvi po ulicama, kažu mi. Bolnice pucaju po šavovima. Doktori gaze preko leševa da bi stigli do novih pacijenata. Supermarketi su prazni. Glavica kupusa košta deset dolara. Sudeći po pogledu izvana, u Kini se upravo odigrava scenario Kamijeve Kuge.
Nakon što smo se koliko-toliko oporavili od medijskog trovanja devedesetih, kada su novine štampale ulje na platnu iz 1888. kao aktuelnu fotografiju sa ratišta, mogli bismo sebi postaviti neprijatno pitanje kako je tako nešto uopšte bilo moguće. Bila su druga vremena, tešimo se. Nije se moglo proveriti.
Danas, u 21. veku, izgleda da i dalje traju druga vremena. Čuveni strah totalitarnih režima od dostupnosti informacija očigledno je bio neopravdan; to što su informacije dostupne ne znači da će se neko potruditi da ih pogleda. Recimo, da se raspita kakva je zaista situacija u Kini i sazna da se u najvećem delu zemlje život odvija normalno, javni prevoz funkcioniše, supermarketi su otvoreni i puni, a cene su iste kao i uvek. Ili da, uz pomoć Googlea, tekuću epidemiju koronavirusa uporedi sa drugim epidemijama u poslednjih par decenija. Prema podacima sa sajta Svetske zdravstvene organizacije, smrtnost od SARS-a iznosila je 14-15%, dok smrtnost od aktuelnog koronavirusa iznosi oko 2% (veruje se da je taj broj u stvarnosti niži, jer su mnogi oboleli verovali da imaju običan grip, pa su ga preležali kod kuće ne javivši se lekaru). Ako proširimo Google pretragu, otkrivamo da je smrtnost od ebole iznosila 50%. Za bliskoistočni respiratorni sindrom MERS, prvi put dijagnostikovan 2012. u Saudijskoj Arabiji, smrtnost iznosi oko 35%. Za MERS je, inače, odgovoran virus MERS-CoV, što je skraćenica za koronavirus povezan sa bliskoistočnim respiratornim sindromom.
Ukratko, ako se zarazite novim vuhanskim koronavirusom (2019-nCoV), statistika vam daje 98% šanse da ćete preživeti. SARS pamtimo kroz maglu, ebolu znamo iz filmova, za MERS verovatno nismo ni čuli. Otkud sad ovolika panika?
U bivšem Sovjetskom Savezu bio je popularan vic koji verovatno ni tada nije bio posebno smešan, a danas definitivno spada u tzv. ćaletove šale (dad jokes). Sovjetska delegacija odlazi u SAD i posle par nedelja obilaska Amerike jedan sovjetski foteljaš kaže svom američkom kolegi: „Mi u SSSR-u streljamo, mučimo, trpamo u gulage, pa opet imamo gomilu ljudi koji misle svojom glavom. Kolega, u čemu je vaša tajna?“ Poslednjih dana, čitajući kako se u zapadnom svetu piše o ovoj epidemiji, često se i sam to pitam. Zašto su mediji toliko složni u širenju dezinformacija i potpirivanju histerije? U čemu je tajna?
Pisac D. F. Wallace tvrdio je da je dosada najveći problem modernog čoveka. Onog trenutka kad nam je egzistencija osigurana, kaže Wallace, pred nama se pojavljuje bezdan užasavajuće, razdiruće dosade, koju većina ne ume sama da popuni. Mediji su to shvatili, pa se sve manje trude da nas informišu, a sve više da nas zabave. Ko će gledati neki tamo dokumentarac o epidemiji, kada je istovremeno na programu horor o živim mrtvacima, kako ono beše, zasnovan na stvarnom događaju? Što je priča strašnija, to je veća gledanost/klikanost, a time i više novca u džepovima medijskih mogula. Ali to je verovatno samo deo objašnjenja.
Drugi deo ključa možda se krije, kako to često biva, u geopolitici. Vlada Sjedinjenih Država je davne 1882. usvojila Akt o isključenju Kineza, zakon kojim se zabranjuje emigracija Kineza u SAD. Zakon je bio na snazi preko 80 godina. Nikson je 1953. izjavio kako je Kina „uzrok svih naših problema u Aziji“. U dokumentarcu Budući rat protiv Kine, istraživački reporter John Pilger čita pismo koje je Mao Ce Tung poslao Beloj kući 1949. U tom pismu Mao kaže kako se industrijalizacija Kine mora odvijati u sprezi sa slobodnim preduzetništvom i kako se kineski i američki interesi savršeno poklapaju, „kako ekonomski, tako i politički“. Pismo je ostalo bez odgovora. U tom pogledu, politička klima na zapadu nije se mnogo promenila, pa se tako i trgovinski pregovori ne plasiraju kao civilizovani, diplomatski pregovori, nego kao trgovinski rat. A kao i svaki rat, i ovaj se vodi uz oslanjanje na moćnu propagandnu mašineriju. Za američke spoljnopolitičke planove, predsedničke izbore da i ne pominjemo, ova epidemija nije mogla doći u boljem trenutku.
U pokušaju da zaustave širenje virusa, kineske vlasti paralisale su dobar deo državne ekonomije. Par gradova sa najvećim postotkom obolelih, u provinciji Hubej, stavljeno je u karantin. Savetuje se izbegavanje putovanja, praznici su produženi, gomila ljudi ne ide na posao. Istovremeno dolazi i do bojkota kineskih proizvoda širom sveta, usled širenja dezinformacije da se možete zaraziti tako što ćete dodirnuti majicu, patike ili telefon proizveden u Kini. I mada je predsednik Svetske zdravstvene organizacije jasno rekao da trenutno nema potrebe za merama koje bi „nepotrebno ometale kretanje ljudi i promet robe“, gomila zemalja ukinula je sve letove za Kinu i uvela zabranu ulaska kineskim državljanima. Procenjuje se da će, usled epidemije, kineska ekonomija ove godine zabeležiti pad od čak 5%. Težište globalne pažnje, umesto da bude na traženju rešenja, ili makar načina da se olakša život ljudima u pogođenim oblastima, tako se sasvim premešta na zabavljanje masa, rušenje kineske ekonomije i konstruisanje neprijatelja.
Sve se ovo dešava u trenutku kada broj umrlih od koronavirusa u Kini iznosi blizu 600. Kako ono reče Mark Tven o gradaciji laži: laž, podla laž, statistika. Pri navođenju cifara često se ispušta podatak da Kina, iako je u pitanju jedna država, ima dvostruko više stanovnika od cele Evrope. Ponovo pozivamo u pomoć Google i digitron: procentualno, to je kao da su u Srbiji od neke epidemije za dva meseca umrle tri osobe.
Medijsko lešinarenje nad ljudskom dosadom i fokusirana politička propaganda verovatno mogu objasniti dobar deo globalne psihoze, ali muči me osećaj da tu postoji još nešto. Čitam izveštaje o incidentima, o porastu sinofobije širom sveta. S obzirom da nacionalna pripadnost nikome ne piše na čelu (pod uslovom da je sam sebi ne ispiše), ovaj tretman ne dobijaju samo Kinezi, nego svi za koje bi se moglo pomisliti da to jesu. Internetom kruže video snimci Azijaca koji jedu pse, zmije i slepe miševe, dok hiljade neumornih komentatora sede za tastaturama i objašnjavaju kako su oni za sve krivi, zbog svojih primitivnih higijenskih, prehrambenih i svih ostalih navika. Uzgred, viralni (slučajna igra rečima) snimak devojke koja jede slepog miša nastao je u Republici Palau, ostrvskoj državi u Mikroneziji, a napravila ga je kineska influenserka Vang Meng Džun, po ugledu na emisije sa zapada u kojima voditelji putuju svetom i snimaju sebe kako jedu razne bizarnosti ne bi li šokirali svoje gledaoce. Snimak je od pre tri godine, a influenserka je živa i zdrava.
Kao neko ko je u Kini proveo godine naježim se svaki put kada me neko pita jesam li jeo pseće meso; ne zato što mislim da jedenje pasa spada u drugu etičku kategoriju u odnosu na jedenje krava i svinja, nego zato što znam da većina Kineza nikada nije probala pseće meso. Plaši me ta kolonijalna mantra o jedenju pasa jer u njoj vidim nešto daleko zloslutnije: spremnost da se tvrdnje o drugima prihvate bez trunke preispitivanja, pa da se jednom prihvaćene beskrajno ponavljaju. Nije me strah ni virusa, pa ni nekih medija koji nas dresiraju za sledeće prolivanje krvi; virusi rade svoj štetočinski posao, a mediji svoj, svako u okvirima sopstvenih mogućnosti. Plaši me kad vidim koliko su ljudi širom sveta spremni da zagrizu taj mamac, koliko ga lako i željno gutaju. Plaši me šta to zapravo znači. Šta govori o nama, o svetu u kome živimo i kuda će nas odvesti.
Autor: Lazar Pašćanović
Autor je urednik sajta klubputnika.org, trenutno živi u Šangaju.