Otkad su pre nekoliko dana sve verske poglavice u Srbiji, s glasnogovornikom u patrijarhu Srpske pravoslavne crkve, zaiskale od nadležnih državnih tela za prosvetu i nauku da se u osnovnim, srednjim stručnim školama i gimnazijama verska nastava izjednači s nastavom drugih školskih predmeta, na pameti mi je jedna rečenica, misao, iz divnog danskog dokumentarnog filma „Jerusalime, ljubavi moja“, reditelja Jepea Rundea.
Autor: Zlatko Paković
U tom filmu iz 2003. godine, predstavljena su nam tri savremena jerusalimska proroka, iz tri veroispovesti. Jedan od njih trojice kaže, i to je ta znamenita misao: „Religija smrdi!“
Religija smrdi, a Bog je sušta ljubav koja ne može da ima osvetničkih namera. Tako je rečeno, da ne ostane nedorečeno.
Da li je to, usred verskom mržnjom i fanatizmom podeljenog Jerusalima, rekao hrišćanski, muslimanski ili jevrejski savremeni prorok, više se ne sećam, niti je to važno, jer mogao je tu misao reći ma koje vere bio, kao što je, ma koje vere, mogao da veruje upravo u Boga osvetnika – jednu sadističku personifikaciju (dakle, u stilsku figuru kojoj pridaje značaj posebnog, i ne samo posebnog nego najvišeg bića, Bića koje određuje, naime kažnjava, sva ostala.)
Pre osamnaest godina, onaj jerusalimski prorok, unajkraće, objasnio nam je da religije uglavnom organizuju veru u određenu veroispovest, i da iz njih neminovno izmiče sama suština Boga, sadržaj čijeg pojma mora biti čist od ljudskih strasti, predrasuda i neznanja.
Jednom rečju, Jevreji veruju u judaizam, hrišćani u hrišćanstvo, a muslimani u islam.
Drugim rečima, kroz sam islam, samo hrišćanstvo ili sami judaizam, Bog jedva da može da dođe do reči.
Uvođenjem veronauka (ne veronauke!) u škole, ma o kojoj religijskoj provenijenciji da je reč, narušava se bit same škole kao univerzalnog obrazovnog sistema.
U školama se predaju predmeti koji se ne zasnivaju na neproverljivoj veri (ideološkom ubeđenju), nego na proverljivim iskustvenim činjenicama, dokazima racionalne analize i logičkim argumentima interpretacije.
Čin vere uvek podrazumeva taj prvi pred-rasudni korak – poverovati!
U daljem izvođenju, jasno je da je vera po snazi dokaza ništa drugo nego predrasuda.
Ne dovodim u pitanje pravo ljudi da veruju i praktikuju tipike svoje veroispovesti, da budu pripadnici ove ili one crkve, ali tome nema mesta u školskom sistemu.
Štaviše, uvođenje veronauka u škole, urušava se čitav školski sistem, koji je baziran na univerzalnom načelu humanizma.
Kao što izuzeće verskih zajednica, koje se bave i trgovinom, iz sistema oporezovanja, urušava samu bit društva, to čini i veronauk u školama. Veronauk je izuzetak koji negira dokaznu osnovu svih ključnih školskih predmeta.
Osnova veronauka je iracionalna, nerazumna.
Osnova školskog sistema je rasudna moć (ratio).
Istovremeno, u našem i ne samo našem obrazovnom sistemu, neznanje iz istorije i sadržaja religija je zabrinjavajuće, i stoga je nasušna prosvetna potreba da se u školske programe uvrsti upravo ovo znanje i proučavanje, a ono ima jasno svoje ime, svoj predmet i pripada takođe naučnoj oblasti.
To je nauka koja se zove religiologija i ustanovljena je još u XVIII veku. Dakle, ne veronauk, nego religiologija u škole.
To da danas nema nastavnika spremnih da predaju u osnovnim i srednjim školama predmet religiologije, suština je našeg i evropskog prosvetnog problema.
Naravno, taj bi se predmet mogao u osnovnim školama zvati naprosto istorija religija, a u gimnazijama i srednjim školama, upravo, religiologija.
Najjednostavnije rečeno, u školi religija mora biti pod lupom nauke, a ne obrnuto, da su nauke pod lupom religije.
U školi, kao i na univerzitetu, Bog egzistira kao kulturalni pojam.
Uvođenje veronauka u škole, ne samo kao obaveznog ili izbornog predmeta, nego i u ovom statusu u kojem on danas jeste, kao izborni nastavni program sa alternativom u građanskom obrazovanju, predstavlja tešku povredu smisla obrazovanja i kršenje njegovog sistema.
Na pameti mi je sad izvrstan film Sidika Barmaka „Osama“, koji govori o konsekvencama verskog fanatizma.
To jeste drastičan primer, ali ako se određene iskrivljene stvari ne spreče na svom razvojnom stadijumu, onda će dostići ubrzo punu zrelost.
Avganistan, izgladnela, razrušena zemlja, dopada ruku verskih fanatika talibana.
Film govori o vremenu prve talibanske vlade, sad je na delu druga, dakle, vreme koje se vratilo.
Devojčicu, koju je majka (lekarka, rad joj je zabranjen) maskirala u dečaka, kako bi je izuzela iz sudbine obespravljene osobe i, pod pseudonimom Osama, upisala u versku školi, razotkrili su.
Samo pohota uvaženog starca mogla je da devojčicu oslobodi smrtne kazne, te ona završava kao jedna od njegovih žena.
Kad su razotkrili da je Osama devojčica, dečaci u školskom dvorištu jure za njom da je stignu i da joj se osvete za nanetu uvredu: to je ono što se od njih očekuje.
To su dobra muška deca verskog vaspitanja.
Kao što mali talibani progone ovu devojčicu, jer prlja njihovu mušku privilegiju, tako i veronauk progoni biologiju i fiziku.
Za njima nek se spreme geografija i istorija! A zar svetska književnost misli da neće doći na red?
