Foto: Miodrag Ćakić
Vidim vas subotom uveče na mostu reke Jarkon i na pešačkim mostovima koji vode ka parku Jarkon. Desetine dobrih ljudi koji stanuju u okolini, koji zvižde u pištaljke, udaraju u bubnjeve, mašu crnim zastavama i nose bele transparente. Većina su stariji, ali ima i mladih, tu su i porodice koje su demonstracije pretvorile u redovan izlazak subotom uveče. Ovaj prizor raduje i ohrabruje. Politička svest, empatija, uzorno građanstvo, protest – šta bi čovek više poželeo. Godinama su ovi dobri ljudi bili u političkoj komi, uspavani i na veštačkom disanju, slepi i ravnodušni. I sada se izrodio protest – to jeste razlog za slavlje.
Protestanti žele da predsednik vlade, optužen za krivična dela, ode sa funkcije, oni žele drugačiju političku kulturu i žele da Bibija pošalju kući. Njihovi zahtevi su opravdani, ovako ne može da se nastavi, Izrael se urušio. Međutim, ja se ne zaustavljam i ne pridružujem im se.
Oni su moji dobri susedi i drugari iz kraja, najbolji među Izraelcima, glasači levice i centra, graditelji zemlje, čitaoci Haaretza, umereni i osvešćeni, oni koji hrane ulične mačke, oni koji stanu na svakom uličnom prelazu. Oni su lepa pretnja zlom i nasilnom društvu koje se stvara ovde. I uprkos svemu moje srce nije sa njima. Most na kojem oni stoje je veoma uzak. Preuzak za mene.
Možemo i moramo da pokrenemo proteste čiji je cilj da uklone lošu vlast, bilo da je u pitanju ceo režim ili samo vladar. U svetu je i sada puno takvih protesta, od Belorusije do Hong Konga. Ali potrebno nam je puno jarkonskih mostova, jer su zahtevi protesta s tog mosta strašno uski.
Možemo da prihvatimo tvrdnju da pre svega treba ukloniti zlo, Netanjahuovu vlast. Međutim, ovi protesti nemaju sledeću fazu. U Belorusiji se bore kako bi Lukašenko otišao, kako bi se stvarnost pretvorila u bolju i pravedniju – tamo će se i režim promeniti, neće samo vladar dati ostavku. U Izraelu, naprotiv, čak i da Netanjahu ode, stvarnost i režim se neće promeniti u svojoj suštini.
Taj narativ laži i provokacije će zameniti iskreniji i pristojniji narativ, nekolicina nemilih političara će nestati iz naših života, sledeći predsednik vlade će biti manje gramziv, ali Izrael će ostati isti. Ne vidimo nijednog kandidata koji će predložiti drugačiji Izrael. Nema nijednog kandidata koji traži promenu sistema. Ono što imamo jeste dogovor između pretendenata na krunu o nastavku jevrejske dominacije, socijalne ekskluzivnosti i diskriminacije nad izraelskim Arapima, i naravno nastavak okupacije. Čak i ako protesti na mostovima uspeju i Netanjahu i njegova vlade se slome, Izrael se neće probuditi za zoru novog jutra, već će to biti staro jutro sa istom lošom stvarnošću.
Režim u Izraelu se neće promeniti čak i ako ovaj protest uspe. Izrael je prestao da bude demokratska zemlja u trenutku kada je okupacija postala konstanta. Okupacija je ta koja jasno definiše ovaj režim kao nedemokratski. Protesti na mostu takođe jasno to ignorišu. Njihove crne zastave su usmerene protiv Netanjahua, što je laka meta, one nisu protiv režima, a to bi trebalo da bude pravi cilj. U ovoj stvarnosti imamo protestante koji samo hoće da vide „korumpiranog premijera iz Balfur ulice“ kako ide u zatvor ili kući – to nije ozbiljno.
Protestanti kažu da se bore za demokratiju, što je lepo. Ali o kakvoj demokratiji vi govorite, komšije moje iz Ramat Aviva? Na sat od nas žive ljudi slični nama pod brutalnom diktaturom. Čak i kada vaš protest ispuni svoj cilj i Izrael ponovo postane demokratija u vašim očima i vrati vam se onaj stari Izrael kojeg svi volite, ovi ljudi će nastaviti da žive pod diktaturom. Ta diktatura onemogućava Izraelu da se smatra demokratijom, sa Netanjahuom ili bez njega. Protiv nje treba mahati crnim zastavama.
Svake subote uveče pitam sebe zašto se ne zaustavim i ne postanem deo vaše pravedne borbe. Zašto ja ne putujem do Jerusalima, do ulice Balfur, do Kesarije, do svih mesta na kojima se protesti odvijaju, zašto ja nemam crnu zastavu u rukama. Ali Vaša zastava je plastična zastavica, dragi prijatelji. To nije prava zastava.
Haaretz, 06.09.2020.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat – pescanik.net