Foto: Tanjug
Da li iko na planeti želi da vidi odsečenu glavu osobe koju je voleo? Zašto tako zaslepljeno zurimo u raskomadana tela, ljudsko meso po asfaltu u Gazi ili masakr koji je iza sebe ostavio Hamas? Novinari i fotoreporteri mrtva tela ne smeju da prikazuju u medijima
Piše: Tamara Skrozza
Nikada u javnost nije procurila nijedna fotografija mrtvih u napadu na Svetski trgovinski centar.
Ni fotografija mrtvih iz terorističkog napada u Londonu.
Ni ubijeni ostaci iza Andresa Brejvika.
Nekim čudom, čak su i srpski mediji shvatili gde je granica i nisu objavili fotografije ubijenih u maju 2023. Ili je neko drugi shvatio, pa im ih nije doturio, svejedno.
Iz rata u Ukrajini stižu uglavnom snimci srušenih kuća.
Ali izraelsko-palestinski sukob medijski izgleda sasvim drugačije: ekstremiteti koji vire iz ruševina, odrubljene glave, masakrirana tela, ljudsko meso po asfaltu, novinari koji hodaju između leševa.
Dugo su prednjačili prizori iz Gaze, a post festum stigle su i slike izraelskih žrtava – pre svih devojke koja je oteta 7. oktobra, zatim naga vožena kroz masu, prebijana i pljuvana, da bi joj zatim bila odrubljena glava. Sve faze njene Golgote uredno su objavljivane po svetskim mejnstrim medijima.
Mrtva tela se ne prikazuju u medijima (uz retke izuzetke)!
Pravila su sasvim jasna svuda u civilizovanom svetu: mrtva tela se ne prikazuju u medijima, uz retke izuzetke kada se proceni da je upravo mrtvo telo od izuzetnog javnog interesa.
Takav je bio slučaj trogodišnjeg Ajlana Kurdija, koji se u leto 2015. utopio prilikom prevrtanja broda punog migranata i potom pronađen na turskoj obali. I tad, međutim, prizor je više ličio na umetničku sliku nego na užas kakav je zapravo predstavljao: dečak je bio uredno odeven i obuven, spokojan, kao da spava.
Ni tada ni ikada posle nisu, na primer, objavljene fotografije grupe dece koja su stradala istovetno i gotovo istovremeno kad i Ajlan. Za razliku od njega, to su bila deca naduvena od vode, pobelele kože, naga i bosa.
Nesumnjivo mrtva i nesumnjivo napaćena. Njihove fotografije, mada daleko potresnije, vrlo kratko su kružile društvenim mrežama i potom nestale.
Dugoročno gledano, međutim, pokazalo se da fotografija mrtvog dečaka nije imala željeni efekat: odnos prema migrantima nije se poboljšao, njihova diskriminacija se nastavila i nije se došlo ni blizu globalnog osvešćivanja, na šta su se pozivali oni koji su opravdavali objavljivanje fotografije.
Ovaj put, neki će takođe pominjati istu stvar: potrebu da se javnost informiše, šokira, da shvati razmere užasa. Ali taj argument nema nikakve osnove. Ako je, pored silnih svedočanstava neophodno da svojim očima vidimo krv i meso da bismo shvatili o čemu se radi, onda nas ni ta krv i meso neće osvestiti.
S druge strane, zašto ovu situaciju imamo baš i skoro samo u ovom ratu? Odgovor se verovatno krije u politici i „igri velikih brojeva”, odnosno nesumljivom globalnom uticaju ovog sukoba.
Što opet još jednom pokazuje da – ukoliko se umešaju politika ili biznis – čak i iz najuglednijih medija nestaju profesionalni standardi, pa i ljudski obziri.
Da nije tako, u ratu između Izraela i Hamasa važilo bi ono što važi u svim drugim ratovima, katastrofama i tragedijama.
Politika je izuzela i osećanja i obzire, kamoli medijske standarde
Neljudski je i potpuno neopravdano prikazati telo u različitim fazama stradanja i tako čitav jedan život, sa svim njegovim nijansama, svesti na tu poslednju sliku. Čak i mrtav čovek je čovek, neko ko i posthumno ima pravo na dostojanstvo i privatnost.
Porodica inače pogođena tragedijom, ne bi trebalo da dodatno pati pri pogledu na svog bližnjeg i njegove ostatke. Da li bi iko na planeti želeo da na TV ekranu vidi odsečenu glavu ili rasporenu utrobu nekoga koga je voleo?
Konačno, snimci mrtvih ljudi uznemiravaju javnost i retko kada imaju motivišući ili informativni karakter. Retko je kada javni interes takav i toliki, da se mora preći svaki profesionalni obzir i pregaziti svaki standard i pravilo.
Rat o kojem je ovde reč, u tom smislu nije izuzetak.
Izuzela ga je politika. Koja, kao što je poznato, ne mari za obzire i osećanja, pa ni za medijske standarde.
Izvor: Cenzolovka