Ne postoji čovek koji tokom života nije stekao neke navike. Svako od nas ih ima, one poželjne i one nepoželjne, neke kojih smo svesni i neke koje možda nikada nećemo osvestiti.
Autor: Marijana Starčević Vukajlović
Ne postoji čovek koji tokom života nije stekao neke navike. Svako od nas ih ima, one poželjne i one nepoželjne, neke kojih smo svesni i neke koje možda nikada nećemo osvestiti. I upravo zato što su toliko prisutne, prihvatamo ih kao neminovnost i, ukoliko nam ne smetaju, ne obraćamo na njih pažnju. Ipak, u navikama se krije snaga koja u velikoj meri može da utiče na kvalitet našeg života. Navike mogu da postanu teret koji mukotrpno vučemo kroz vlastito postojanje, teret koji nas sprečava da živimo kao slobodna, kreativna ljudska bića.
Šta su navike?
Navike su naučeni oblici ponašanja koji nastaju kao posledica ponavljanja određenih radnji, osećaja, misli. Jednom formirane, ne zahtevaju napor volje ni svesnu nameru da se ponašamo upravo tako. Dovoljan je samo početni podsticaj da se mehanizam pokrene i da s lakoćom i dosledno ponovimo naviknuto ponašanje, probudimo naviknute osećaje ili mislimo naviknute misli. Čovek je u ovim trenucima kao mašina koja deluje po nekom ranije stvorenom unutrašnjem programu. Nije potrebno razmišljati, usmeriti pažnju, donositi odluke, dovoljno je samo prepustiti se poznatom, uobičajenom, naviknutom ponašanju.
Sam po sebi mehanizam navika nije ni dobar ni loš. Jednostavno, ljudska, ali i životinjska psiha imaju sposobnost da usvoje, a zatim pretvore u automatizam određena ponašanja i reakcije. Na taj način se prilagođavamo i postajemo efikasniji jer s lakoćom obavljamo ono što je u početku zahtevalo vreme i energiju. Radni prostor na koji smo navikli olakšava nam koncentraciju, ljudi na koje smo navikli čine nas opuštenijima, mali svakodnevni rituali, kao što je jutarnje ispijanje kafe, daju nam priliku za distanciranje od problema i opuštanje, itd. Ukratko, navike nam olakšavaju svakodnevno funkcionisanje, omogućavajući da svest i pažnju usmerimo na ono što je u tom trenutku važnije i korisnije. No, to je ujedno i jedino opravdanje njihovog postojanja.
Problem nastaje kada se ovaj mehanizam proširi na naš unutrašnji svet, na način osećanja, razumevanja i doživljavanja različitih životnih situacija. Sviđaju nam se uvek iste stvari, bojimo se istih situacija, nerviraju nas isti ljudi, nepoverljivi smo prema nepoznatom, ili ne želimo da poremetimo svoj ustaljeni životni ritam. U ovim slučajevima navika je postala toliko jaka da našoj psihi nameće svoje vlastite zakone, snažno se opirući svakom pokušaju drugačijeg delovanja. Svako ko je pokušao da se reši neke svoje navike iskusio je koliko je to teška bitka sa samim sobom.
Ne treba ni reći da u ovakvim situacijama navike ne olakšavaju svakodnevni život, ne štede nego oduzimaju energiju i postaju okov. Kada na iste životne situacije reagujemo uvek na isti način, postajemo zarobljenici vlastitih navika, predvidljivi i tako okovani vlastitom slikom sveta, propuštajući prilike za nova iskustva, nova učenja i vlastitu promenu.
Kako nastaju navike?
Sve navike usvajamo na isti način, istim sledom. U početku postoji namera ili sklonost ka određenom ponašanju. Ponavaljanjem, ponašanje se stabilizuje i učvršćuje da bi se na kraju u potpunosti automatizovalo. Malo dete koje usvaja naviku jutarnje higijene roditelji svako jutro podsećaju da opere zube. Nakon nekog vremena roditeljski podsticaji više nisu potrebni. Ponašanje je naučeno, učvrstilo se i stalnim ponavljanjem pretvorilo u naviku. Detetu više nije potreban nikakav podsticaj, svako jutro automatski će krenuti u kupatilo i oprati zube.
Na isti ovakav način usvajamo mentalne i emocionalne navike. Ukoliko smo puno puta doživeli omalovažavanje, postaćemo nesigurni; ako su nas ohrabrivali i podsticali, imaćemo samopouzdanja. Tako sebe počinjemo da doživljavamo kao sposobne ili nesposobne, bojažljive ili hrabre, pametne ili glupe, preduzimljive ili pasivne. Kada jednom dozvolimo da se ovaj doživljaj učvrsti, on postaje navika koja će uslovljavati naše buduće postupke i celokupno ponašanje. Isto tako, pod uticajem vaspitanja i kulture u kojoj živimo naučimo da po navici volimo ono što većina voli, težimo onome čemu većina teži, prihvatamo vladajuće vrednosti, izražavamo važeće stavove. Ili suprotno, bunimo se protiv svega toga, večiti smo nezadovoljnici i kritičari. Način na koji reagujemo na životne probleme, kako prihvatamo nove ideje, kako se snalazimo u nepoznatim situacijama, kako se suočavamo sa stresom, religijska ili politička uverenja – sve može da postane navika. Najčešće uopšte nismo ni svesni da nam je psiha okovana navikama pa kada nam se dogodi da se susretnemo s idejama, razmišljanjima i stavovima koji su različiti od naših, javlja se odbojnost, netolerancija, strah. Promeniti ugao gledanja i pogledati svet drugim očima ili uvažiti drugačije mišljenje postaje nemoguća misija.
Kako pobediti navike?
Svi znamo da se stvorenih navika vrlo teško rešiti, osobito onih mentalnih i emocionalnih, jer ih ne prepoznajemo ili jednostavno ne priznajemo. Ukoliko nemamo izrazitih poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju, mirimo se s njima i prihvatamo sebe takvima kakvi jesmo.
S druge strane, mudrost starih, tradicionalnih učenja govori da je čovek biće koje razvija i budi svoju ljudsku svest. Drugim rečima, mi učimo da budemo ljudska bića. Ako nam je neobična ova tvrdnja, promislimo koje sve ljudske vrline ne posedujemo i ne izražavamo u svom svakodnevnom životu pa će nam biti jasno da imamo još puno posla u buđenju ljudske svesti. Zato je apsurdno da se u bilo kom periodu života prihvatimo kao dovršeni (ili savršeni), bez želje i nastojanja da se menjamo i danas budemo malo više ljudi nego što smo to bili juče. Očigledno je da se navike protive ovakvom razvoju. One nas čine statičnima, a ne dinamičnima, oponašateljima, a ne kreatorima samih sebe.
Navike su neminovnost i ne možemo da ih uništimo ni sprečimo njihovo nastajanje. Ali, možemo da naučimo da njihovu energiju svesno usmeravamo na ona ponašanja koja pomažu našem razvoju i smislenijem životu.
Navike mogu da nastanu na dva načina. Jedan je da se pasivno prepuštamo različitim unutrašnjim ili spoljašnjim podsticajima i dozvolimo da se navika formira bez sudelovanja naše svesti, a to znači i bez kontrole nad time koja nam ponašanja prelaze u naviku. Svako veče uključiti televizor i bez kriterijuma gledati sve što je na programu sigurno nije ničiji svestan odabir, ali može da postane toliko jaka navika da nestanak struje izazove nervozu, razdražljivost, pa i bes. Glavni uzrok ovakvih nesvesno stvorenih navika je nedostatak pažnje. Ne obraćamo pažnju na uticaje kojima se izlažemo, na ponašanja koja ponavljamo i, na kraju, na naviku koju smo usvojili.
Drugi način je da svesno biramo i aktivno sudelujemo u formiranju navike. Umesto da gledamo televiziju, možemo sami sebe naučiti da svako veče pre spavanja pročitamo nešto što će da nas nadahne i oplemeni. Inteligentnim odabirom ovakvih navika, one prestaju da budu okov koji zarobljava, a postaju pomoć i okidač za kvalitetniji život. Ovde smo svoji vlastiti gospodari, mi kontrolišemo situaciju i postajemo kreatori samih sebe.
I na kraju, kako pobediti već usvojene loše navike? Kolika god bila njihova snaga, kako su nastale, tako mogu i da nestanu. Preduslov je da ih prepoznamo i osvestimo, a to znači da obratimo pažnju i upoznajemo sami sebe. Već postojeće navike možemo da pobedimo jedino snagom jačom od njihove, a to je snaga volje. Ni jedna navika nije jača od naše istinske namere i čvrste odluke da se menjamo i postanemo neuslovljena, slobodna i autentična ljudska bića.