Prikaz knjige Quinna Slobodiana “Globalists: The end of empire and the birth of neoliberalism / Globalisti: kraj imperije i rođenje neoliberalizma“, Harvard University Press 2018
Godine 1907, pred raspad Austrougarske imperije, u Austriji su održani prvi izbori sa univerzalnim pravom glasa za muškarce. Za neke je ovo bio napredak, ali bilo je i onih koji su širenje glasačkog prava i masovne demonstracije koje su do njega dovele videli kao pretnju. Taj stav je zastupao konzervativni ekonomista Ludvig fon Mizes. „Budući da im se niko nije suprotstavio“, pisao je Mizes, „socijaldemokrati su zaveli ‘pravo ulice’“. Izbori i protesti su nagoveštavali novu i zastrašujuću politiku u kojoj državna vlast ne potiče sa vrha već sa dna. Kada je naredna tura masovnih protesta bila nasilno ugušena – a desetine sindikalnih vođa ubijeno – Mizes je odahnuo: „Puč od petka je pročistio vazduh kao oluja“.
Početkom 20. veka bilo je puno ljudi koji su narodni suverenitet smatrali problemom koji zahteva hitno rešenje. U svetu svrgnutih kraljevskih dinastija, formalna demokratija se činila neizbežnom, a izbori su igrali značajnu ulogu u kanalisanju zahteva koji bi se inače prelili na ulice. Ali zamisao da su građani preko svojih političkih predstavnika najviši autoritet koji ima pravo da menja zakone, svojinska prava i ugovore u javnom interesu – za mnoge je bila nepodnošljiva. Vladavina naroda je na ovaj ili onaj način morala biti zauzdana.
Mizesovi tekstovi od pre jednog veka slični su govorima savremenih evropskih konzervativaca poput predsednika nemačkog Bundestaga Volfganga Šojblea. Socijalna država je nemoguća, kaže Mizes, preterani radnički zahtevi za većim platama smanjuju mogućnosti zaposlenja, nekontrolisanu državnu potrošnju bi kaznila finansijska tržišta, dok bi „engleski i nemački radnici morali da se naviknu na nizak životni standard indijskih ‘kulija’ kako bi ostali konkurentni“.
Kvin Slobodijan u svojoj novoj knjizi tvrdi da sličnosti između Mizesa tada i Šojblea danas nisu slučajne. One su proizvod koherentne intelektualne tradicije neoliberalizma ili Ženevske škole. Njegova knjiga Globalisti: kraj imperije i rođenje neoliberalizma izlaže „genealogiju misli koja povezuje svet neoliberalne ekonomske imaginacije od 1920-ih do 1990-ih“.
Ova knjiga odbacuje ideju o neodređenosti termina „neoliberalan“. Kao što Slobodijan pedantno dokumentuje, njega još od 1920-ih koristi konkretna grupa mislilaca i kreatora javnih politika, koje međusobno povezuje zajednička politička vizija i mreža ličnih i profesionalnih veza.
U kojoj meri je Ženevska škola zapravo oblikovala političke ishode, nasuprot mogućnosti da ih je samo odražavala? Džon Majnard Kejnz je pomalo umišljeno tvrdio da su „praktičari koji sebe smatraju imunima na bilo kakve intelektualne uticaje obično zastupnici ideja nekog prevaziđenog ekonomiste… akademskog piskarala koga je pregazilo vreme“. Nasuprot tome, Slobodijan nabraja 7 prelomnih momenata, 3 pre Drugog svetskog rata, a 4 nakon njega, koji dokazuju postojanje neoliberalizma kao koherentnog intelektualnog projekta veoma zastupljenog u krugovima moći.
***
Priča počinje sa Mizesom, Fridrihom Hajekom i brojnim drugim manje poznatim misliocima koji su se u početku okupljali u Beču, a zatim se tokom 20-ih godina prošlog veka prebacili u različita međunarodna tela sa centralama u Ženevi. Stožerna motivacija njihovog projekta bio je problem demokratije. Za njih i njihove sponzore iz sveta biznisa ključno pitanje je bilo kako održati hijerarhiju bogatstva i moći uprkos širenju demokratije u nove geografske predele i oblasti života.
U početku je kao najopasniji činilac prepoznato ogranizovano radništvo, a nakon Drugog svetskog rata tome su pridruženi pokreti za dekolonizaciju i razvoj na globalnom Jugu. U oba slučaja, ljudi koji su prethodno bili isključeni iz političkog procesa pokušavali su da se konstituišu kao politički akteri i uspostave kontrolu nad delom društvenog proizvoda – pritom se suprotstavljajući postojećim svojinskim pravima. Kako je ogorčeno primetio britanski ekonomista Lajonel Robins, „Rudnici rudarima!“ i „Papua Papuancima!“ su u stvari isti slogan.
Ako su vlasnici rudnika hteli da zadrže svoje rudnike, bilo je neophodno preustrojiti politički sistem. Pasivni pristup države svojinskim pravima više nije bio dovoljan. Kako je to formulisao nemačko-švajcarski ekonomista Vilhelm Repke (jedna od centralnih figura Slobodijanove knjige): „Ako želimo slobodno tržište, okvir pravila i institucija mora biti jači i rigidniji. Laissez-faire – da, ali unutar okvira zadatog od strane uporne i vešte tržišne policije“.
Jedan od Slobodijanovih glavnih argumenata jeste da neoliberali nisu bili ideolozi tržišta, u smislu uverenja da su privatno vlasništvo i slobodna trgovina prirodni ljudski odnosi i da država prosto treba da im se sklanja s puta. Ovo je možda bilo gledište ranih liberala, ali „ono što je predstavljalo specifikum neoliberalnog projekta bilo je uverenje da odbrana svetske ekonomije mora biti… proaktivan projekat.“
Kako bi se „odbili napadi zastupnika preraspodele“ bila je neophodna jaka država. Zanimljivo pitanje kojim se ova knjiga ne bavi glasi – u kojoj meri je ovo zaista bila novina? Istoričari ranije faze razvoja kapitalizma, poput Svena Bekerta u izvrsnoj knjizi Imperija pamuka / Empire of cotton (2014), naglašavaju neophodnost robusne mašinerije državnog nasilja za prvobitno uspostavljanje vladavine ugovora i svojine.
Ali Slobodijan je u pravu kada prepoznaje poziciju koja se proteže od 20-ih godina prošlog veka do danas, po kojoj demokratska država nije pouzdan zaštitnik koncentrisane moći i privilegija privatne svojine. Ako o pravima na materijalno bogatstvo i naš zajednički rad odlučujemo svi, onda će raspodela prava teći u skladu sa zahtevima pravičnosti i efikasnosti, pre nego u skladu sa naslednim titulama. Sredinom 20-og veka dobar deo sveta je bio spreman da potvrdi završne reči Berhtovog Kavkaskog kruga kredom (1948): „Ono čega ima pripašće onima koji su za to dobri… kočije dobrim kočijašima, kako bi se njima dobro upravljalo; a dolina onima koji je navodnjavaju, kako bi dobro rodila.“
Neoliberali su se suprotstavili ovoj tendenciji nudeći energičnu odbranu svojinskih prava i prvenstvo zakona i procedura nad svesno izabranim ishodima. Principi kojima su se rukovodili bili su zasnovani na, kako bi rekao glavni ekonomista GATT-a (Opšteg ugovora o tarifama i trgovini) Jan Tumlir, „nepoverenju u sposobnost modernih društava da odlučuju o sopstvenim reformama i regulaciji.“
Ukratko, to su argumenti u službi interesa bogatih. Ženevska škola bila je blisko povezana sa centrima poslovne i finansijske moći, a njeni članovi su se kretali između univerziteta i lobističkih grupa poput Međunarodne trgovinske komore. Zapravo, i sam termin „neoliberal“ skovao je jedan francuski bankar 20-ih godina prošog veka. Ova veza sa konkretnim potrebama sveta biznisa bila je jedna od najvećih prednosti neoliberala, u intelektualnom i političkom smislu.
Ali projekat je bio širi od toga. Jedan od Slobodijanovih značajnih uvida jeste i to da neoliberalni program nije bio samo još jedan potez u borbi za preraspodelu, već pre svega ustanovljavanje poretka u kojem raspodela uopšte nije političko pitanje. Kako bi novac i tržište mogli poslužiti kao centralni organizacioni princip društva, oni moraju izgledati prirodno – i samim tim izvan domena politike.
Za Hajeka (čija su gledišta po ovom pitanju jedan od Slobodijanovih 7 prelomnih momenata), najveću opasnost po tržišni poredak nije predstavljao slom društvenih veza, već svesni napori da se ove veze oblikuju na novi način. Opasnost koja ga je plašila u Slobodijanovoj parafrazi „nije toliko bio zakon džungle, koliko zakon inženjera“. Hajek i ostali neoliberali uporno su se suprotstavljali ekonomskim zahtevima organizovanog radništva i dekolonizaciji Juga, ali ono protiv čega su se zaista borili nije bila toliko preraspodela koliko „destruktivno uverenje da globalna pravila treba prekrojiti u skladu sa društvenom pravdom“.
Svojina i privilegije koje ona podrazumeva sigurni su jedino u svetu u kojem se vladavina novca prihvata kao objektivna, neizbežna i izvojena iz domena kolektivnog odlučivanja. Problem je u tome što konkretni problemi često zahtevaju da vlade kontrolišu ekonomske ishode, na taj način im oduzimajući auru objektivnih činjenica. Kada neprijatelj nadire na granice ili kada nezaposleni radnici organizuju ulične pobune, nijedna vlada ne pristaje na ekonomske ishode kao činjenice koje, poput vremenskih prilika, izmiču njenoj kontroli.
Ali jednom kada se otvori Pandorina kutija svesnog upravljanja ekonomijom, vlade će iskoristiti svoju novootkrivenu moć za mnoge druge ciljeve. U demokratskoj državi, aparat za planiranje, razvijen zbog ratne mobilizacije ili izlaženja na kraj sa ekonomskom krizom, lako se može iskoristiti i u mnogo šire svrhe.
***
Do sredine 20. veka, barem u većim i bogatijim zemljama, vlade su se osobodile finansijskih i ekonomskih stega koja su ih nekada ograničavale. U SAD i drugim zemljama one su mogle da se zadužuju bez ikakvih ograničenja uz kamate po sopstvenom izboru, kao i da bez straha oporezuju privatne prihode i bogatstvo.
Ovakav razvoj događaja se u Slobodijanovoj knjizi pojavljuje samo kroz iskrivljeno ogledalo protivničkih strahova – ali oni nisu bili bez osnova. Neoliberali su razumeli da kontrolisane ekonomije koje su se pojavile nakon Drugog svetskog rata više nisu bile ograničene strahom od vlasnika obveznica i ćudljivih stranih investitora. I nije bilo nikakve garancije da će one to ikada ponovo biti. Cilj nije bio toliko neki konkretan ekonomski ishod, koliko svet u kojem će građani i kreatori javnih politika doživljavati ekonomske ishode, kakvi god oni bili, kao nešto izvan ljudske kontrole.
Kako sugeriše i sam naslov Slobodijanove knjige, glavni način ostvarenja ovog cilja bio je pokušaj da se moć izmesti iz nacionalnog domena koji je bio podložan demokratskoj politici. Pre Prvog svetskog rata, veći deo evropskih država uključivao je značajne aristokratske i monarhijske elemente koji su mogli da deluju kao protivteža demokratskim zahtevima, ali su svi oni bili zbrisani ratom. Rat je takođe razotkrio lakoću sa kojom država usmeravanjem proizvodnje može da kontroliše privatne vlasnike ili da ih zameni drugima.
U ovakvim uslovima, formalna zakonska zaštita nije bila dovoljna zaštita privatne svojine. Jedina sila dovoljno snažna da obuzda neku vladu bile su druge vlade. Nacionalna politika morala je biti uključena i povezana u mrežu prekograničnih ekonomskih odnosa.
Globalizam u ovoj priči nije isključivo, pa čak ni primarno produžetak kontakata među ljudima pomoću trgovine i proizvodnje. Umesto toga, on je proizvod skupa svojinskih prava koja, upravo zato što uključuju višestruke suverenitete, ne mogu biti dovedena u pitanje od strane jedne vlade, a da to ne izazove sukob sa drugim vladama. U tom smislu, izuzetno je poželjno da svojinska prava prelaze nacionalne granice. Strana ulaganja, bez obzira na njihovu vrednost ili značaj za finansiranje proizvodnje, igraju političku ulogu koju domaća ulaganja ne mogu.
Za Hajeka, ovaj koncept je bio otelotvoren u konceptu „prava stranaca“, prava koja su drevni grčki gradovi garantovali stranim državljanima. Iznova osmišljena u obliku stranog investitora, ova figura autsajdera – čija prava moraju biti sigurna upravo zbog toga što je autsajder – smeštena je u samo središte neoliberalnog projekta. Poenta je upravo u prelaženju granica, a ne u njihovom brisanju. Rečima jednog američkog ekonomiste kojeg Slobodijan citira: „Svet bez granica je svet bez izlaza. Potrebni su nam izlazi“.
Prekograničnim organizovanjem svojine i proizvodnje, bilo kroz slobodnu trgovinu, garancije za strane investicije, monetarne unije ili neke druge mehanizme, ne postiže se samo ograničavanje moći vlada. To istovremeno služi, kako piše Slobodijan, „rastakanju malih, izdvojenih kolektiva, povezanih zajedničkim identitetom – rudara ili Papuanaca – u jednu širu zajednicu“. Hajek je dobar deo svog života posvetio potrazi za „političkim modelom koji će podriti prirodno usklađenu ‘solidarnost interesa’“ među ljudima koji se nalaze u sličnoj situaciji. Otvorene granice su ovde odigrale ključnu ulogu garantujući da se ekonomski interesi nikada ne mogu „trajno identifikovati sa stanovnicima neke konkretne regije“.
Lajonel Robins se, slično tome, nadao da će se proširenje demokratije i nacionalnog suverentiteta u domen ekonomije „razložiti aranžmanom u kojem će slobodni protok roba i kapitala podriti ‘zajednice interesa’ koje ih održavaju“. Ove zajednice interesa su se stalno reformisale tako da je „tekuća depolitizacija ekonomskog domena bila kontinuirana legalistička borba koja je zahtevala kontinuirane inovacije u stvaranju institucija sposobnih da obezbede prostor konkurencije“.
Neoliberali su ispravno primetili da ljudske zajednice neprestano koaguliraju u fluidnoj ekonomskoj razmeni – „ruka“ u fabrici može lako postati celo ljudsko biće, osoba sa pravima i interesima. Da bi se ove zajednice razbijale čim nastanu neophodna je jaka država. Ali ona isto tako može postati i sredstvo u službi tih zajednica.
Sve dok narodni suverenitet bude bio glavni izvor legitimiteta vlasti neoliberalni projekat će tragati za alternativnim principima vladavine. Neki od neoliberala prve generacije, nostalgični za predratnim Bečom, gledali su u prošlost ka austrougarskoj imperiji kao modelu disperzovanog suvereniteta; drugi su se divili britanskoj imperiji kao državi koja je bila u stanju da dela odlučno kako bi sprovodila ugovore, održavala vrednost novca i granice otvorenima. Mnogi neoliberali su se divili kolonijalnim imperijama – Mizes je naročito hvalio belgijski Kongo – i otvoreno se protivili dekolonizaciji. Robins je, kako piše Slobodijan, video „dekolonizaciju i ekonomsko planiranje kao formalno homologne i strukturalno povezane“.
Tamo gde je bela manjina vladala crnom većinom bela supremacija je bila prirodno sredstvo antidemokratske politike. Švajcarski biznismen Albert Hunold, jedan od značajnih finansijera neoliberalnih institucija, video je kraj belog režima u Rodeziji kao katastrofu za liberalnu vladavinu, uporedivu sa Hitlerovim dolaskom na vlast u Nemačkoj. Bilo bi pogrešno zaključiti da je rasizam predstavljao nužan deo neoliberalizma – većina članova Društva Mont Pelerin, glavnog čvorišta posleratnog neoliberalizma, nisu podržavali aparthejd. Ali izvesna prirodna bliskost između ove dve ideologije jeste postojala.
Na primer, Vilijam Hat, južnoafrički ekonomista aktivan u Mont Pelerinu, suprotstavljao se formalnom aparthejdu, ali je istovremeno prezirao sistem „jedan čovek – jedan glas“ i video Rodeziju pod belačkom upravom kao „najperspektivniji smišljeni poduhvat stvaranja multirasnog društva koji je svet ikada video“. Njegov predlog da Južna Afrika postepeno zameni sistem u kojem su samo belci imali pravo glasa ponderisanim glasanjem u skladu sa prihodima, pokazuje da je bela supremacija bila samo jedna od mnogih alatki za ograničavanje demokratije u ime svojinskih prava.
***
Evropska unija je najpotpunije ostvarenje neoliberalne političke vizije. Ne postoji suvereni narod Evrope, jer autoritet evropskih institucija počiva na korpusu zakona i ugovora. Evropska unija nije nacija, ali nije ni prosto ugovor između nacija. Za razliku od internacionalnih ugovora, evropska regulativa direktno obavezuje i pojedince, a ne samo vlade koje ove ugovore potpisuju. U mnogim oblastima, evropska pravila i institucije ne samo da ograničavaju, već i zamenjuju svoje nacionalne pandane (zato je brexit toliko komplikovan).
Nedovršena evropska integracija – sa svojom zbunjujućom mešavinom ovlašćenja delegiranih iz Brisela i onih koja i dalje pripadaju nacionalnim vladama – neretko se vidi kao greška u dizajnu. Ali za Slobodijanove globaliste cilj upravo i jeste ta parcijalna integracija. Ona podrazumeva da ni nacionalna ni internacionalna tela nemaju legitimitet niti sposobnost da upravljaju ekonomijom. Bez internacionalne uvezanosti vlada je suverena, a sa dovršenom integracijom suverenitet je pomera na viši nivo. Ono što je potrebno jeste situacija u kojoj se neke ingerencije delegiraju, a neke ne, tako da ni nacionalne ni supranacionalne vlade ne mogu delati izvan svoje strogo ograničene uloge.
Ovaj argument nalikuje onom koji iznose levičarski kritičari Evropske unije poput Volfganga Štreka. Štrek na sličan način opisuje Evropu kao najpotpuniju realizaciju Hajekove „katalaksije“ – države bez suverena, koja postoji samo zato da bi štitila svojinska prava. Ali Slobodijan nudi detaljniju sliku povezanosti između neoliberalnih mislilaca poput Hajeka i osnivača Evropske unije.
Kako on brižljivo dokumentuje, za mnoge koji su upravljali prvim koracima ka integraciji, „ključno je bilo ograničavanje nacionalnog suvereniteta“. Za Ernsta-Joakima Mestmakera, koji je sastavljao prvu evropsku zajedničku strategiju konkurencije, cilj integracija je bio „isključivanje kontrole međudržavne trgovine kao instrumenta nacionalne ekonomske politike“. Svrhu carinske unije on je video u „smanjivanju ‘autonomije’ individualnih članova“. Slobodijan ukazuje i na zapadnonemačkog ministra ekonomije (a kasnije i kancelara) Ludviga Erharda, koji se zalagao za evropsku integraciju kao za „sistem koji će vršiti takoreći anonimni pritisak na ponašanje nacionalnih država“. Ključ je u anonimnosti: jednom kada postoji donosilac odluka, njegove odluke su podložne prigovorima i zahtevaju neki izvor političke legitimnosti.
Ovo bismo mogli nazvati neoliberalnim paradoksom. Državna moć je nephodna kako bi garantovala tržišne odnose i svojinska prava, ali kada ona počiva na demokratskoj politici može se lako pretvoriti u širi program ekonomskog planiranja. Stoga mesto moći mora biti učinjeno anonimnim, skrivenim od politike, kao u zamršenim lavirintima moći evropske birokratije.
Sa ove tačke gledišta, suština jedinstvene evropske valute nisu sumnjive praktične prednosti koje proističu iz toga što se cene širom kontinenta mere u istim jedinicama, već u stvaranju Evropske centralne banke kao navodno tehničkog donosioca odluka, izolovanog od bilo kakve demokratske politike čiji bi nosilac bila neka nacionalna vlast.
Ali iako su neoliberali od samog početka imali svoje mesto za stolom u procesu evropskih integracija, oni ipak nisu zauzimali sve stolice. Politička moć Evrope osporavana je već od prvog dana. Dok su je neki pripadnici Ženevske škole pozdravljali kao oblik difuzije suvereniteta, mnogi drugi su joj se suprotstavljali, jer je ona podrazumevala evropsku zajednicu odvojenu od ostatka sveta. Treba napomenuti da ista podela postoji i na levici, gde protivnici neoliberalizma poput Janisa Varufakisa ipak podržavaju integraciju kao proces izgradnje suverenog evropskog naroda. Ovo je podzemna struja koja uporno izbija na površinu Slobodijanove priče: institucije stvorene kako bi se moć izolovala od demokratske politike mogu i same postati novi prostori politike.
Ništa slično EU ne postoji u ostatku sveta. Drugde su osnovno sredstvo neoliberalnog projekta međunarodni ugovori o trgovini i investicijama. Slobodijan tvrdi da su se sastavljači Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini, i njegovog naslednika, Svetske trgovinske organizacije, u velikoj meri oslanjali na neoliberale iz Ženevske škole. Za ove mislioce, najjači argument u korist slobode kretanja roba, a naročito finansija, nije bila neposredna finansijska korist od ovih mera, već ograničenja koja su ona nametnula autonomiji nacionalnih vlada. Mobilnost kapitala postala je temeljni princip međunarodnog poretka, ne zbog velikodušnog poriva za većim brojem stranih investicija u siromašne zemlje, već pre u nadi da će „stalno prisutna pretnja bekstva kapitala… biti najsigurniji korektiv projekata izgradnje socijalnih država“.
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, potreba za međunarodnim granicama izgledala je naročito neodložno u trenutku kada su na Jugu započeli državni projekti industrijalizacije i kada su ojačali zahtevi za „novim ekonomskim poretkom“ koji bi svesno premostio jaz između bogatih i siromašnih zemalja. Ovi zahtevi su uživali podršku značajnog segmenta američke politike. „Nju dil“ liberali obećavali su da će, rečima jednog senatora iz Nebraske, „podići Šangaj na nivo Kanzas Sitija“.
Neoliberali su, nasuprot tome, obećanje jednakijeg sveta videli kao pretnju racionalnoj podeli rada između industrijskog severa i poljoprivrednog juga, i istovremeno kao prizivanje ekonomskog planiranja još većih razmera. Evolucija od Opšteg ugovora o tarifama i trgovini (GATT) do Svetske trgovinske organizacije (WTO) bila je deo svesnog projekta odbacivanja razvoja kao centralnog principa gobalne ekonomije, a u korist poretka određenog zakonima i cenama. Kako piše Slobodijan, „za GATT-ovog glavnog ekonomistu Jana Tumlira, GATT-ovog pravnog savetnika Ernsta-Ulriha Petersmana i ostale… projektante WTO-a, cilj je bio da se ‘evropska ideja’ neoliberalnog konstitucionalizma izdigne na svetski nivo“. Kako je to rekao Hajek, funkcija međunarodnih autoriteta „mora iznad svega biti njihova spremnost da kažu ‘ne’: preprekama za kretanje roba, kapitala i ljudi, pa stoga i ‘ne’ protekciji za industrije u povoju“.
Sastanak Društva Mont Pelerin održan 1974. u Hong Kongu pruža nam dobru sinegdohu ovog globalističkog projekta. Hong Kong je predstavljao most između starih i novih modela ograničenog suvereniteta. On je bio jedna od najvažnijih preostalih kolonija, a u isto vreme bio izuzetan model ekonomije otvorene za međunarodnu trgovinu i finansije. Kako je primetio jedan od govornika sa sastanka, „zbog svoje ‘izložene i zavisne političke i ekonomske situacije’, Hong Kong je bio primoran da održava sredinu privlačnu za profitabilne investicije“.
Slobodijan vešto kontrastira ovu pozitivnu procenu zavisnosti (u oba smisla) sa argumentima koje su iznosili ekonomisti iz Latinske Amerike, poput Raula Prebiča iz Argentine, verovatno najvećeg teoretičara zamene uvoza industrijalizacijom. Dok je Prebič „teoretisao o ‘zavisnosti’ kao o negativnom stanju kojeg se treba osloboditi, neoliberali su ovo stanje otvoreno preporučivali kao sredstvo potčinjavanja država onome što Hajek naziva… ‘disciplinom slobode’“. Ovaj kontrast nam govori nešto važno ne samo o neoliberalnoj imaginaciji, već i o realnoj situaciji zemalja u razvoju.
Suočeni sa moćnim zastupnicima državno kontrolisanog razvoja, posleratni neoliberali morali su ozbiljno da razmotre fundamentalnu suprotstavljenost između tržišnih principa i razvoja – što njihovi naslednici danas retko čine. Razvoj po definiciji znači odbacivanje svog mesta u međunarodnoj podeli rada i izgradnju ekonomskih sektora u kojima još uvek nemate komparativnu prednost. Kako to kaže Elis Amsden u svojoj čuvenoj istoriji korejske industrijalizacije, razvoj znači „usvajanje pogrešnih cena“.
Ako danas prelistate Fajnenšel tajms ili Ekonomist, videćete odbranu slobodne trgovine i pokretljivosti kapitala pozivanjem na dobiti specijalizacije i međunarodne podele rada. Ali kako Slobodijan objašnjava u svojoj knjizi, ovi naizgled bezopasni termini poseduju duboki politički značaj. Oni odbacuju ciljeva razvoja u korist sveta u kojem je najveći deo čovečanstva osuđen na manuelne poslove. Kako piše Slobodijan, prihvatanje logike slobodne trgovine i finansijske otvorenosti – i međunarodnih sporazuma koji ih otelotvoruju i sprovode – predstavlja svedočanstvo o „durogoročnom porazu globalnog Juga“.
Danas je rikardovska vizija trgovine, u kojoj Portugalija zauvek proizvodi vina, a Engleska štofove, postala tako zdravorazumska da je ne treba eksplicitno ni braniti. Ali u decenijama nakon Drugog svetskog rata program razvoja je morao biti eksplicitno odbačen. Repke je, hiperbolično ali reprezentativno za celu grupu, smatrao da je zamisao da će siromašne zemlje jednog dana dostići životni standard onih bogatih „igrala važniju ulogu u usponu komunizma… nego svi komunistički tenkovi, rakete i divizije.“
U neposredno materijalnom smislu, bogate zemlje su profiteri međunarodne podele rada. Ali u neoliberalnom raju i one se moraju odreći svog suvereniteta. I one su, poput zemalja globalnog Juga, povezane međunarodnim ugovorima. Kritičari ponekad ovo vide kao kapitulaciju pred bezličnom birokratijom, ali (Evropa na stranu) ovo nije sasvim tačno. Za razliku od Evropske centralne banke, međunarodni ugovori ne mogu direktno zameniti bilo koju funkciju nacionalnih vlada. Oni ne poseduju sopstveno ljudstvo, niti alatke za sopstveno sprovođenje. O njima je bolje misliti kao o dogovorima između nacionalnih vlada da se međusobno podržavaju u odolevanju zahtevima sopstvenih građana. Rečima GATT-ovog ekonomiste Jana Tulmira, potčinjavajući se međunarodnim telima države „spasavaju sopstvenu suverenost od unutrašnjih otimačkih sila“.
***
Meni je Slobodijanov argument ubedljiv. On na zanimljiv način izmešta fokus poznatog narativa. Protagonisti skoro uvek dolaze iz dela sveta u kojem se govori nemački, pre nego iz SAD; kolonijalne imperije dobijaju glavnu ulogu u priči o evropskim integracijama; antiglobalizacijski pokret iz 20-ih godina prošlog veka dobija na značaju. Slobodijan piše da su protesti ispred ministarske konferencije WTO-a 1999. u Sijetlu bili trenutak „egzistencijalne krize globalizma“. Po njemu, značaj ovih protesta nije bio u njihovom neposrednom uticaju na investicione tokove, već pre u tome što je tada postalo jasno da je režim međunarodne trgovine i finansija mesto politike, a ne prosto skup objektivnih činjenica ili korpus zakona. „Sam pokušaj da se depolitizuju međunarodni ekonomski odnosi“, piše Slobodijan, „na kraju je zahtevao izuzetno vidljiv politički projekat… Ovo je bio jedan od ključnih problema neoliberalnog rešenja“.
Nakon serije masovnih protesta na različitim međunarodnim skupovima (bio sam učesnik protesta u Vašingtonu 15. aprila 2000, a izgleda da je tu bio i Slobodijan), Naomi Klajn se snuždeno zapitala da li je cilj prosto pratiti trgovinske birokrate unaokolo kao da su Grejtful ded. Sada mi se čini da to uopšte nije loš plan. Ukazivanje na politički značaj ovih tela možda je značajnije nego što je tada izgledalo.
Ova knjiga je i studija slučaja o uspehu javnih intelektualaca. Važna stvar koju su članovi Ženevske škole ispravno razumeli, pre svega zahvaljujući svojim vezama sa svetom biznisa, bila je da treba ostati blizu konkretnim problemima javnih politika. Mali broj ljudi koji se pominju u ovoj knjizi imao je isključivo akademske karijere. Većina njih je najveći deo svojih karijera provela na zvaničnim pozicijama ili radeći za različite biznis-grupe. Ovo je njihovoj viziji, kako god utopistička ona bila, omogućilo da ostane organski povezana sa političkom situacijom. Kako je to rekao Hajek, „onaj ko je samo ekonomista, ne može biti dobar ekonomista“.
Ova knjiga se bavi i odnosom ekonomista iz Ženevske škole, poput Hajeka i Mizesa, sa ostalim pripadnicima njihove profesije. Iako neoliberalni recepti svakako uživaju podršku ekonomskog establišmenta, konkretna intelektualna tradicija koju opisuje Slobodijan zapravo je na više načina udaljena od toga. Uprkos centralnom značaju ekonomskih argumenata za neoliberalni projekat, većina njegovih vodećih figura školovalo se za pravnike, filozofe i slično. Iako je Hajek bio ekonomista, njegova publika nikada nisu bili prvenstveno drugi ekonomisti – on je prezirao oslanjanje na matematiku i nije imao nikakve potrebe za statističkim zaključivanjem koje čini osnovu empirijske ekonomije.
Isto tako, Ženevska škola je bila duboko sumnjičava prema centralnim bankama koje makroekonomska ortodoksija uzdiže do polubožanskog statusa. Za ekonomsku teoriju Miltona Fridmana, sa njenim obećanjem da se ekonomski ciklusi mogu ukrotiti promišljenom kontrolom zalihe novca od strane centralne banke, Hajek je mislio da je „podjednako opasna kao i ona Kejnzova“. Zamisao da bi se ponašanje moderne ekonomije moglo sumirati u par indeksa, koje bi mogla kontrolisati javna vlast, za Hajeka je bila svetogrđe, čak i u službi ideološke agende slične njegovoj.
Aleksandar Hamilton započinje svoje Federalističke spise primedbom da nezavisnost SAD-a predstavlja eksperiment kojim će se utvrditi „da li ljudska društva mogu uspostaviti dobru vladavinu na osnovu refleksije i izbora“. Konačan odgovor Slobodijanovih neoliberala na ovo pitanje je: ne.
Nije puka slučajnost to što je isti taj Hamilton koji je 1787. napisao ove redove, bio i prvi zagovornik industrija u povoju i programa za državno kontrolisanu industrijalizaciju koji su prvo primenjeni u SAD, pa onda usvojeni od strane Nemačke, Japana i kasno industrijalizovanih azijskih zemalja.
Neoliberalizam je koherentan misaoni korpus koji je imao duboki politički uticaj, ali on nije jedini takav korpus. Od SAD 18. veka do Kine 21. veka provlači se crvena nit koju Slobodijan ne vidi, a koja povezuje političke vizije o nacionalnom suverenitetu, industrijalizaciji i centralnom planiranju. Slobodijan je napisao istoriju neoliberalizma kao političkog projekta. Još čekamo knjigu o ovom alternativnom projektu.
J. W. Mason, Boston Review, 01.06.2018.
Preveo Rastislav Dinić