Aboridžini su domorodački narod australijskog kontinenta, i smatra se da je njihova kultura najstarija svetska kultura koja se u kontinuitetu održala do današnjih dana.
Piše: Jovana Papan
Aboridžini su domorodački narod australijskog kontinenta, i smatra se da je njihova kultura najstarija svetska kultura koja se u kontinuitetu održala do današnjih dana. Milenijumima, oni su živeli kao lovačko i polunomadsko društvo, u konstantom kretanju i selidbi. U tradicionalnom aboridžinskom sistemu verovanja, postoji epoha nazvana Vreme sna u kojoj su stvaraoci, zvani Prvi Ljudi, išli Australijom i imenovali sve stvari.
Za Aboridžine deca imaju veoma značajnu društvenu ulogu, a zajednica je aktivno uključena u vaspitavanje, obrazovanje i brigu o svakom detetu. Evropljani su još pri prvim doseljavanjima na Australijski kontinent primetili da aboridžinska deca ostavljaju utisak izuzetne veselosti, životne radosti i lične nezavisnosti. Čini se da nijedan narod decu ne tretira sa toliko uvažavanja i udovoljavanja, i mnogi antropolozi su australijske Aboridžine proglasili za najpedocentričnije društvo ikada proučavano. Čim novorođenče stigne u zajednicu, ono postaje centar zbivanja i svi članovi grupe ga uz puno ljubavi obasipaju pažnjom. Čitav klan neprestano pomaže roditeljima, pa čak i da nekim nesrećnim slučajem izgubi roditelje, dete ne oseća tako veliki gubitak, budući da oseća veliku bliskost sa svim ljudima koji ga okružuju.
Duša od snova
Samo začeće deteta, prema tradicionalnom verovanju, odvija se u Vremenu snova jednako koliko i na javi. Zapravo, seksualnim odnosom začinje se samo fizička supstanca deteta, dok se njegova duša začinje u snovima. Aboridžini veruju da nerođeno dete objavljuje svoje prisustvo još pre začeća – bilo u obliku vizije, sna, neobičnog događaja ili na primer bolesti izazvane ishranom. Novi život koji je izabrao da uđe u ženino telo, zapravo je potpuno nezavisno biće, koje potiče iz daleke prošlosti, i živi u dubinama voda. Prema verovanju, duh-dete je veličine ljudskog prsta, ima spojene nožne prste a telo mu je pokriveno dlakom. Veoma je pametno, ali može i da bude opasno, izuzev za buduće roditelje.
Vaspitavanje deteta i njegovo pripremanje za život u zajednici započinje još i pre rođenja – trudnice imaju običaj da razgovaraju sa plodom u materici, prenoseći mu tradicionalna znanja, običaje, porodičnu istoriju, mitove, a nastavljajući sa tom praksom i nakon što se dete rodi.
Nakon porođaja, majka uzima posteljicu i zakopava je u zemlju. To parče zemlje je jedino koje će dete kad odraste lično posedovati, i ono postaje tzv. “Majka zemlja”. Pupčana vrpca obično se stavlja oko bebinog vrata, i veoma pažljivo se čuva, jer se veruje da bi njen gubitak uzrokovao detetovu smrt.
Duhovni predak
U trenutku rođenja ili neposredno pre njega, detetu se dodeljuje totem. On povezuje dete sa duhovnim svetom snova i svim živim stvorenjima. Totemi određuju društvene odnose i daju ljudima određena prava i uloge u zajednici. Totem je mogao da bude ptica, biljka, čak i određeno mesto preko koga je osoba povezana sa duhovnim svetom. Ukoliko, na primer, gušter prepreči put trudnici, u tome se vidi znak da je dete u njenoj utrobi u duhovnoj vezi sa totemom guštera, kao i sa mestom na kome se to desilo. Veza sa totemom značila je i odgovornost prema njemu. Ljudi kojima je totem bio kengur, nisu ubijali kengure, i održavali su posebne rituale za njihovu dobrobit.
Po rođenju deteta, takođe se sprovodi i ritual “kađenja” bebe radi njene zaštite i blagoslova. Grane i lišće svetog drveta (gubanu, akacija i dr.) se spaljuju, čime se stvaraju pročišćujuća isparenja. Majka zatim u vatru prospe nekoliko kapi svoga mleka, dok baka ljulja dete kroz oblak dima – “kadi ga” – osiguravajući mu na taj način zdravlje i snagu. Otac deteta iscrtava po njemu linije crvenim pigmentom, kako bi se podstakao detetov rast. Takođe, ugljenisani ostaci spaljene biljke utrljavaju se u detetovu kožu, jer, smatra se, detetu daju snagu. Rituali kađenja ponavljaju se često tokom detinjstva, ali i kasnije u životu, naročito u slučaju bolesti.
Plač nije opcija
Ime detetu obično daju babe i dede, koji mu posvećuju veliki deo svog vremena. Aboridžini deci nikada ne daju povoda čak i za najmanji plač, nastojeći da mu obezbede sve što poželi. Dojenje na zahtev traje od tri do pet godina, ali to ne predstavlja preveliki teret za majku, budući da u dojenju učestvuju brojne ženske rođake, kada se koja zatekne u blizini. Čak i starije žene, naročito bake, doje dete bistrom tečnošću koju žene proizvode nakon menopaze.
Na čvrstu hranu deca se navikavaju spontano, zgrabivši tu i tamo koji komadić roditeljskog obroka. Čim prohodaju, dozvoljeno im je da slobodno tumaraju i učestvuju u podeli hrane. Od majki dobiju i štapiće za iskopavanje jestivog korenja i plodova, pa mogu da pronađu hranu na licu mesta kada ogladne. Majke ih uče koje su biljke i životinje jestive, a koje opasne. Veoma rano, deca nauče da bacanjem štapova i kamenova hvataju manje guštere, ptice i miševe.
Mali tirani iz pustinje
Aboridžini dozvoljavaju deci neograničenu samoživost, praćenu napadima besa i terorisanjem okoline, udovojavajući svakom njihovom prohtevu. Tolerišu se ružno ponašanje, neposlušnost, pa čak i maltretiranje odraslih. Iznervirani dečjim nestašlucima, roditelji se „prazne“ udarajući šibom po dečjim tragovima na zemlji, mašući prutom prema njima, ili čak tako što nekom nedužnom drvetu nadenu detetovo ime i onda na njemu iskaljuju sav svoj bes. Batine su jako retke, i smatraju se ličnim porazom roditelja koji je morao da primeni tako drastičnu meru.
Čim prohodaju, deca počinju da uče kako da se brinu o sebi. Dečaci vrlo brzo savladaju veštinu pravljenja malih štitova, kopalja i bumeranga. Rukujući majušnim kopljima, dečaci prate očeve u lovu i ribolovu, i izrađuju alate. Devojčice od majki uče ženske poslove.
Paralelno sa usvajanjem praktičnih veština, aboridžinsko dete se upućuje i u duhovna znanja. Ono uči kako da postane punopravni član svoje zajednice, opremljen znanjem neophodnim za preživljavanje, i svestan pravila i tradicija koje upravljaju društvom.. Uvodi se u duhovne misterije Vremena snova i nameću mu se obaveze prema zajednici. Pevaju mu se pesme o zemlji, životinjama, stenama i drveću, oknima sa ribom, zmijama i kornjačama. Ono uči ritmove igara, pesme i ostale elemente rituala i obreda.
Vaspitavanje mitovima
Svakodnevno, deca slušaju lekcije kako bi usvojila društvene norme i pravila ponašanja. Ujutro i uveče, baka i majka mu rukama ugrejanim iznad vatre dodiruju čelo, oči, nos, ruke i stopala, u ritualu po imienu “vuduu”. Dodir po čelu znači je da treba da bude darežljivo, nos podseća da ne treba ići naokolo i grejati se na tuđim vatrama, oči znače da ne treba gledati u zle stvari niti se zbližavati sa strancima, usta da ne treba govoriti ružne reči. Dodirujući detetove ruke, podsećaju ga da se ne sme uzimati ono što nije tvoje, a dodirivanje stopala trebalo bi da pomogne detetu da zapamti da ne treba gaziti preko tuđe teritorije.
Priče iz Vremena snova koje su deca slušala objašnjavale su im zašto je važmo da roditelji brinu o deci i da deca slušaju roditelje i ne udaljavaju se od logora. Kroz ove priče deca su usvajala i strah od zlih duhova koji vrebaju iz gustih šuma, pećina i vodenih okana. Na taj način bi deca – koja su sama slobodno lutala okolinom – bila sigurnija, jer se nisu usuđivala da da priđu ovim opasnim mestima.
Nije važno ko je bolji
Aboridžinskoj deci nije potrebno seksualno vaspitanje – ona su od najranijeg detinjstva svedoci seksualnog života svojih roditelja i drugih odraslih članova klana. Seksualni odnosi smatraju se normalnom aktivnošću koja se ne skriva od dece, i o njoj se otvoreno razgovara.
A osim što ne poznaju evropsku vrstu seksualnog stida, Aboridžini, kao društvo u kome su kolektivna svest i egalitarizam suštinski važni za opstanak, ne poznaju ni instituciju takmičenja. Kada su dečake sa Nove Gvineje u misionarskim školama naučili da igraju fudbal, oni su prepravili igru tako da se nastavi sve dok oba tima ne postignu isti rezultat.
Aboridžini su poslednjih 200 godina, otkako su Evropljani počeli sa naseljavanjem na australijski kontinent, trpeli veliko ugnjetavanje, ali čini se da je pred njima bar malo bolja budućnost. Danas se u Australiji i širom sveta uči o aboridžinskoj kulturi i jeziku, a došlo je i do naglog procvata aboridžinske umetnosti. Aboridžini opstaju i dalje, poručujući da je tajna preživljavanja u istrajnosti i životu u skladu s prirodom.
Tekst prenesen iz časopisa “Roditelj & dete”
