Toksična muževnost. Potražite taj izraz na internetu – on se odnosi na verziju muškosti zasnovanu na stoicizmu, dominaciji nad drugima, seksualnoj agresiji, nasilju i mizoginiji – i pojaviće vam se više od 500.000 rezultata.
Toksična muževnost. Potražite taj izraz na internetu – on se odnosi na verziju muškosti zasnovanu na stoicizmu, dominaciji nad drugima, seksualnoj agresiji, nasilju i mizoginiji – i pojaviće vam se više od 500.000 rezultata. Taj koncept je dospeo u žižu javnosti u poslednjih godinu i nešto dana iz više razloga: naš vrhovni dripac koji voli da drpa žene ustoličen je u Beloj kući, Bill Cosby izbegava ruku zakona u vezi sa ozbiljnim seksualnim napadima, policajci ne odgovaraju za ubistva nenaoružanih crnih dečaka i muškaraca, hronično se dešavaju masovne pucnjave od strane poremećenih muškaraca s vatrenim oružjem, kandidat za mesto u Kongresu nokautirao je novinara i ipak bio izabran, a nekontrolisani i bezdušni Kongres se trudi da dodatno obespravi žene, decu, siromašne i stare osobe oduzimajući im i ono malo kontrole što je imaju nad sopstvenim zdravljem. U februaru se još jedna inicijacija u univerzitetsko bratstvo završila smrtnim ishodom kad se Timothy Piazza na Univerzitetu Penn State pod vršnjačkim pritiskom predozirao od alkohola i nakon pada podlegao smrtonosnim povredama jer su njegova „braća“ odbila da pozovu hitnu pomoć. Maliciozno onlajn uznemiravanje žena, posebno feministkinja, danas se prihvata kao sastavni deo modernog života. Stoga ne iznenađuje što su članci u Slejtu, Forbsu, Atlantiku i Plejboju, kao i prilozi na Ej-Bi-Si njuzu i Foks njuzu posvetili pažnju tom fenomenu.
Mada su feministkinje posebno zabrinute zbog te pojave, nisu one skovale termin toksična muževnost. On je potekao iz muških pokreta 80-ih i 90-ih godina 20. veka koji su želeli da ukažu na usku, društveno konstruisanu verziju muškosti koja je primoravala muškarce da poreknu svoja prava osećanja i da se jedni s drugima nadmeću umesto da se povezuju i sarađuju.
Ali taj koncept su počele da koriste i socijalna i klinička psihologija u analizi načina na koji ekstremna verzija muževnosti povređuje ne samo druge – posebno žene, decu i gej muškarce – nego i same „toksično muževne“ muškarce. Različite studije pokazale su vezu između, s jedne strane, muškaraca koji prihvataju obrasce ponašanja toksične muževnosti i u skladu s njima delaju i, s druge strane, niza problema – od problematičnih veza do depresije, alkoholizma, ispoljavanja besa, fizičkih napada i ostalih kriminalnih ponašanja, kao i samoubistava. Godine 2016. na Univerzitetu u Indijani je pregledano 78 studija koje su obuhvatale skoro 20.000 ispitanika i pokazalo se da muškarci koji odgovaraju stereotipnim mačo obrascima ponašanja mnogo ređe traže pomoć za takve probleme i uopšte se odlikuju lošijim mentalnim zdravljem. Jedan od obrazaca koji se „najdoslednije i najsnažnije“ povezuje s negativnim mentalnim zdravljem je želja da se poseduje „moć nad ženama“. Šta je zaključak autora tog pregleda? Seksizam je štetan i po muškarce.
Reč „toksičan“ poslužila je desnici kao gromobran: na njega su se sručile munje i gromovi jer su ga konzervativci iskrivili tako da sugeriše mržnju prema muškarcima. Kada je novinar Foks njuza Todd Starnes saznao da neki koledži nude kurseve kako bi objasnili toksičnu muževnost i podstakli borbu protiv te pojave (reakcija delimično uslovljena učestalošću seksualnih napada u univerzitetskim kampusima), rekao je da takvi kursevi „pokušavaju da uvere muškarce da razviju ženske genitalije“. Članak u Federalistu – jednostavnog naslova „Trendom ’toksične muževnosti’ dečaci se optužuju što su muškog roda“ – insistira da je „urođeni fiziološki sklop muškaraca pogrešan, glup i čak toksičan“. U stvari, istraživači tvrde suprotno – da toksično ponašanje nema veze s urođenim fiziološkim sklopom. Kao što prkosni (i rasistički) odgovor – „Svi životi su važni“ – promašuje poentu o strukturnom rasizmu, tako i „one mrze muškarce“ zamagljuje činjenicu da nasilje i mizoginija postaju sastavni deo života nekih muškaraca usled nasilničkog vaspitanja, tegobnih ekonomskih uslova i brutalnog okruženja ili poremećenih vršnjačkih odnosa.
Pogrešno predstavljanje problema koji je nesumnjivo ozbiljan i nesporno kulturno konstruisan i rodno utemeljen neodgovorno je i kratkovido, pogotovo uz predsednika koji se sa zadovoljstvom prepušta takvoj praksi, opravdava je i ohrabruje druge da mu se pridruže. Možda nam je potrebna bolja reč od „toksičan“. Ali desnica mnogim svojim vernim pristalicama čini medveđu uslugu time što automatski odmahuje rukom na problem koji je poguban za javno zdravlje. U međuvremenu, mi feministkinje i progresivci moramo ne samo nastaviti s iskazivanjem ogorčenosti zbog nasilja nad najčešćim žrtvama toksične muževnosti – nad ženama, ljudima drugačije boje kože, decom, LGBT+ zajednicom – već moramo i naglasiti njene otrovne posledice po muškarce uopšte. To nije samo strateški važno već je ključno za suzbijanje problema. Zbog trenutnog porasta Trumpove verzije siledžijske muževnosti (koju milioni muškaraca ne otelovljuju, a mnogi je i osuđuju) lako se previđa šteta koju ona donosi ne samo osobama na margini nego i mnogim muškarcima.
Susan J. Douglas, In These Times, 18.07.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha