Kapitalistička demokratija je prevarantska. To je demokratija za mali broj privilegovanih na štetu ogromne većine zanemarenih, zasnovana na sistemu koji stvari proglašava važnijim od ljudi, u kome je cilj proizvesti što više a što lošije i odgajati pojedince koji su najkorisniji kada ne razmišljaju, poručila je katolička časna sestra i revolucionarka Tereza Forkades prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu.
Danas je u krizi svet, u krizi su ljudi, socijalna pravda i demokratija, a jedino što u takvim uslovima cveta jeste – kapitalizam. Njegova mantra da je sloboda pojedinca neprikosnovena sve dok ne ugrožava slobodu drugog, u praksi ne štiti većinu od bogate i moćne manjine koja ne bira sredstva kako bi povećala sopstvenu slobodu na račun drugih. Zato je poistovećivanje demokratije sa kapitalističkim sistemom bez ikakvog utemljenja, jer u kapitalizmu nema ni istinske slobode ni demokratije. Kapitalistička demokratija je prevarantska, to je demokratija za mali broj privilegovanih na štetu ogromne većine zanemarenih.
Navedene ocene izrekla je u Beogradu katolička časna sestra Tereza Forkades iz Katalonije, kojoj je uspelo da kao gost Filozofskog teatra u Narodnom pozorištu okupi mnogobrojnu publiku, i to uglavnom mladih ljudi. „Nova ikona levice“ i „najradikalnija časna sestra Evrope“ samo su neke od formulacija koje prate aktivnosti benediktinske opatice iz manastira u Monteseratu, koja je magistrirala teologiju na Harvardu i doktorirala javno zdravstvo na Univerzitetu u Barseloni.
Tereza Forkades je podjednako kritična i prema politici katoličke crkve, zalažući se za ravnopravnost žena u crkvenoj hijerarhiji, uključujući i mesto pape, ali i u društvenom životu, za pravo na abortus i prava LGBT zajednice. Autorka je više studija o teologiji i feminizmu, a u najširoj javnosti je postala poznata 2009. godine, kada je objavila knjigu „Zločini velikih farmaceutskih kompanija“. U Španiji je 2013. godine učestvovala u uspostavljanju političkog pokreta Procés Constituent, s ciljem da Katalonija bude nezavisna antikapitalistička država.
Svoju podršku nezavisnosti Katalonije objašnjava time da nije reč o šovinizmu i ksenofobiji, već o uverenju da ljudi koji dele zemlju, istoriju i jezik, imaju pravo na političku volju da izgrade zajedničku budućnost, te da je istinska demokratija daleko izvodljivija u manjim zajednicama. Zalaže se za otpor hijerarhiji političkih partija, preko intenzivnijeg povezivanja građana i jačanja civilne kontrole vlasti, što je po njenom mišljenju i glavna odlika aktuelnih studentskih protesta u Beogradu. Propagira, takođe, mehanizam poznat kao „masovni referendum za opoziv“, a što je deo Ustava u Venecueli, kojim se omogućava da o sudbini političkog lidera, i kada dobije većinu na izborima, građani ukoliko su nezadovoljni mogu da odlučuju na referendumu za čije raspisivanje je dovoljno da zahtev potpiše 20 odsto birača u zemlji.
Proizvodnja anesteziranih ljudi
Teraza Forkades objašnjava da se ne protivi ideji privatne svojine i privatne inicijative, navodeći da i sama sa ostalim sestrama u manastiru Sent Benedet proizvodi keramiku za prodaju, ali joj smeta nezajažljivost velikog kapitala i dehumanizacija građana koji nisu u povlašćenim grupama.
„Takav sistem je potpuno devijantan. Recimo, kako se funkcija menadžera, koji određuje šta će ko da radi, uopšte može nazvati profesijom u poređenju sa lekarskom, profesorskom ili pravničkom, koje zahtevaju mnogo stručnih znanja a daleko su manje plaćene i u međuvremenu su degradirane. Nekada ste za profesije poput lekara ili profesora morali da posedujete sposobnost samostalnog razmišljanja, odgovornost i empatiju, a danas je sve svedeno na šablon – lekari se ne odnose prema pacijentu kao prema osobi čije lečenje zahteva individualni pristup i da se njegovi problemi sagledaju sveobuhvatno, već im kompjuter sugeriše koje lekove da im prepišu. Još je gora situacija u takozvanim manuelnim poslovima – ljudi su primorani da se ponašaju kao mašine, da obavljaju zadatke bez ikakvog razmišljanja i osećanja. Takav rad je uzrok mnogih frustracija, ali i političke apatije. Sistem vas uči da ne razmišljate, već da živite od danas do sutra jer ste mu takvi najkorisniji“, ocenjuje Forkades.
Osim anesteziranih ljudi, kapitalizam je proizveo i nova pravila u poslovanju – proizvoditi što više i što lošije. Nekada se mogao kupiti frižider koji traje i do 30 godina, dok danas, u vreme izuzetno naprednih tehnologija, gotovo da nema proizvoda koji traje duže od decenije, a kada se pokvari, isplativije je uzeti novi. To vlasnicima kompanija uvećava zaradu, ali se gomila i otpad, koji izvoze u siromašne zemlje. Tamo izvoze i kapital, s ciljem da ga višestruko uvećaju zahvaljujući ekstremno jeftinoj radnoj snazi i troškovima poslovanja, „pa što su radnici manje zaštićeni, to je zemlja atraktivnija za ulaganja“.
Države u službi korporacija
Osnovni problem kapitalizma je što ugrožava i slobodu i sigurnost, smatra sestra Forkades i ističe da se više ne može prikriti zavisnost zapadnih političara od korporacija. Aktuelan primer je i Transantlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) između EU i SAD, kojim bi se Americi dala mogućnost da zaštiti interese svojih velikih kompanija na uštrb zemalja u koje ulaže. Sporazum bi korporacijama iz Sjedinjenih Država omogućio da pokreću tužbe protiv čitavih država zbog „promene uslova za poslovanje“, kako bi se investitori zaštitili od bilo kakvog rizika, iako je on sastavni deo poslovanja u tržišnoj ekonomiji. To, međutim, ne bi bila novost, podeseća Tereza Forkades, navodeći primer francuske kompanije Veolia koja je 2012. tužila egipatsku vladu zbog podizanja minimalnih zarada, jer im je takva mera podigla troškove poslovanja.
„Ovde govorimo o lažnom suverenitetu čitavih država, ali i o lažnoj demokratiji koja zapravo služi interesima velikih kompanija“, ističe sestra Forkades, koja je argumente za to iznela i u svom poznatom istraživanju 2009. godine o lobiranju velikih farmaceutskih kuća za prodaju vakcina protiv svinjskog gripa. Sprega Svetske zdravstvene organizacije sa farmaceutskim kućama koje su imale monopol nad proizvodnjom ovih vakcina je primorala mnoge države da, usled alarmantnih prognoza, izdvoje značajna sredstva za vakcine, a što je omogućilo kompanijama da diktiraju cene.
Primeri zemalja poput Poljske, koje su odbile da kupe vakcine i prošle bez većih posledica po građane, pokazali su, međutim, da su upozorenja bila više vođena zaradom nego činjenicama. Dodatni skandal je bio zahtev farmaceutskih kompanija koje su proizvele vakcine da, suprotno pravilima, odgovornost za eventualne neželjene efekte prihvate države koje su te proizvode kupile. „Drugim rečima, da poreski obveznici snose eventualne gubitke, a da privatnim kompanijama ostaje zarada, što je generalno praksa na kojoj se insitira kada se uspostavljaju dogovori između korporacija i država“, rezignirano zaključuje sestra Forkades.
Stoga je, ističe, suštinsko pitanje, zašto građani prihvataju ovakvo ponašanje vlasti u svojim državama i zašto dozvoljavaju da ih tiraniše sistem u kojem su stvari važnije od ljudi? Značajan deo problema je u tome što su se odrekli svog političkog uticaja, dozvolivši da im partije, ali i mediji koji više ne informišu već služe za propagiranje nečijih uskih interesa, nametnu uverenje kako pojedinac ne može ništa da promeni. Sistem u kome odrastaju ljudi kojima se lako može manipulisati i gde o demokratiji odlučuje manje od polovine glasača na izborima – truo je u temelju i, zato, mora suštinski da se redefiniše, uverena je Tereza Forkades čije su reči ispraćene gromkim aplauzom.
Marija Dukić