Kabul, Avganistan, 16.08.2021, foto: Reuters
Od mudrih analiza o tome šta se dešava u Avganistanu – nisam ironična –konačno mi je pozlilo.
Videla sam na vestima nešto slično onome što se dešavalo u Sajgonu, pa na izbegličkim čamcima, a nedavno i mnogo pre toga na Balkanu i u Evropi: jedan ljubljanski Jevrejin predat je kao beba preko balkona susedima, dok su njegovu porodicu odvodili u Aušvic, i tako je preživeo. Na aerodromu u Kabulu roditelji predaju američkim vojnicima i bilo kome ko je već unutra, svoju decu. Pre toga, neki mlađi koji su se zakačili za avionske točkove, padali su po ulicama i vrtovima boljih delova Kabula, po nekoj užasnoj igri sudbine.
Roditelji koji su stigli do spoljnih granica aerodroma išli su peške, taksijem ili svojim kolima do mogućnog izlaza i spasa. Većina njih nije iz zabačenih sela, gde rat nikad nije prestao i otkuda teško i retko stižu do aerodroma, a i retko na to pomišljaju. Tamo se beži preko planine. Upoznala sam jedno dete koje je sa sakupljenim novcem čitave šire porodice poslato da se spase, slično predavanju dece na aerodromu. Išao je kratko u školu, dok je postojala, onda je čuvao ovce, kao i većina muškaraca u porodici. U udaljenom planinskom selu je za nekoliko godina ubijeno nekih petnaest članova njegove porodice, i onda su se odlučili da njega, poslednjeg, predaju svetu. Kad sam ga upoznala, čekao je treću godinu u Sloveniji da dobije status. Pre toga boravio je u Iranu, zatim u Turskoj i konačno u Grčkoj; u Turskoj je slomio ruku na teškom poslu. U svakoj od tih zemalja naučio je najviše govoreni jezik, u Turskoj i engleski. U Sloveniji je uz učenje u školi radio razne fizičke poslove, u preostalom vremenu bavio se sportom, trčanje mu je najbolje išlo. Pošto nije mogao ostati u Sloveniji, jer se sumnjalo da je punoletan, danas je ponovo u Grčkoj, dok se njegovi prijatelji još uvek bore da se vrati u Sloveniju. Napunio je šesnaest godina. Kod mene je sedeo pijući kafu i jedući kolače uz pokrete koji bi zadovoljili etikeciju dvora na Bosforu. Pre nedelju dana pisala sam za njega još jednu preporuku.
Sve to je pokušaj da se spasem nekom pričom, licem, bilo čime što znam. Ne pomaže. Ništa ne može da izbriše sliku roditelja koji svoju decu predaju nepoznatom, obavezujući ga pogledom, rukom, suzom. Pretpostavljam da je to srednja klasa, pretpostavljam da će se pomiriti, pristati, podnositi šta god se bude dešavalo. Pretpostavljam da će se neki buniti, neki boriti, kako u Kabulu tako i po planinama. Na detetu je možda obaveštenje o imenu i roditeljima, a možda je predaja odlučena u trenutku. Možda će nova vlast držati obećanja, možda neće, kad pobednicima to više ne bude potrebno. Očaj dolazi iz iskustva, iz broja žrtava u porodici, iz sećanja, iz priča drugih. Zato me valjda mudre analize tako izluđuju: greške vojne, kolonijalne, nesposobnost domaćih elita, nepoštovanje i neznanje realnosti, finansijske okolnosti, gajenje opijuma. Još kad čujem ispod „Hindukuša“… Pa onda evropsko, američko i NATO cenjkanje koliko će ih uzeti, pa zastrašivanje, pa zgražanje, pa užasavanje. Od svega u Avganistanu, postoji samo to da roditelji predaju decu bilo kome ko može da ih izvede iz zemlje.
A mi gledamo.
Izvor: Peščanik.net