Ne samo da smo kadri i kamen da pokvarimo, nego smo u stanju da demantujemo i samog Frojda. On je, naime, bio u uverenju da je prvi znak gluposti potpuno odsustvo stida. Međutim, u našoj stvarnosti, odsustvo stida je takoreći garant uspeha.
piše: Milanka Kovačević
Poput naivne neveste, sledimo kabadahije i neotesance koji nas kinje, ponižavaju, pa i zlostavljaju. Na kraju, logično je i da je Đole, koji je nekada pevao o naivnim snašama i njihovoj mazohističkoj sklonosti ka ljubavi prema grubijanima, bolje od slavnog psihijatra poznavao naš mentalitet.
Bilo kako bilo, priča o našem poniženju se nastavila i ove nedelje. I dok su sa ekrana zastavu, jezik i pismo branili najgori među nama, policija je hapsila najnaivnije među njima.
Ti se likovi, jasno je, prema našem novcu odnose kao da je njihov. Pa daju ili uzimaju, a često i otimaju. Došli smo već u stadijum da je to što niste uz njih, a primate neku crkavicu, samo znak da im niste još zasmetali. Ili im ništa što je vaše nije zapalo za oko. U protivnom, možete da se pozivate na pravdu koliko hoćete. U ovoj zemlji vlada zakon jačega.
A ko će biti jači u borbi u kojoj su Zeljković i drugari trenutno žrtveni jarčevi, videćemo. Iskustva u zemlji koju korupcija steže španskom kragnom govore da je moguće da se kontrolori policije i zaštitnici uhapšenika nagode i da na kraju sve prekrije magla zaborava. Moguće je i da Zeljković bude osuđen, ali onda sigurno neće biti sam. Kakav god ishod da bude, mi smo izgubili, čak i nadu za oporavak.
Ako mislite da je ova ocena suviše pesimistična, dovoljno je da čujete (nema potrebe da se dodatno mučite i gledate) doktora Vladu iz Banjaluke. Em doktor, em političar, humanista i intelektualac, čovek bi pomislio da bolji među nama ne može da postoji. Sve dok ne oslušnete šta priča. Ako misli to što priča, onda je kreten. A ako priča, a to ne misli, onda je pokvarenjak.
Ukratko, naše uzdanice se kreću u kategorijama od “nije moguće” do “ kakva dileja”. Ipak, dok se jedni iščuđavaju, drugi smeju, a treći rugaju, nama polako lete godine, novac, imovina i zdravlje.
“Ako vam je Vlado perjanica, sa zdravljem možete da se oprostite”, rezime je trenutnog stanja nacije. Ako ne verujete meni, morate podacima koji kažu da smo po smrtnosti od korone prvi u Evropi, a drugi u svetu. Ko i kako nas brani, sreća pa nije kuga. Ne bi niko pretekao.
Ipak, dok se mi kolektivno hrvemo sa koronom, tegobnim životom i potrošačkom korpom koja je doslovno podivljala, najbolji među nama žive svoj “dolce vita”. A prvi među njima kao da nema ni jednu brigu nego peva iz sveg glasa. “A što i da ne peva?”, zapitali biste. “Ta nije Zeljković u ćeliji da se jedi što je masku od 30 feninga plaćao 6 maraka”. Naravno da nije. Poznat kao čovek široke ruke, Baja bi, da je bio nazočan u tom poslu, za masku dao bar 12 maraka. Ako je pepeljaru u zgradi Vlade mogao da plati 1 300, a kantu za smeće 1700 maraka, kad je zdravlje u pitanju, sigurno je da naš novac ne bi žalio. Uostalom, sud je rekao da je to bilo u redu, valjda zato što smeće iz Vlade zaslužuje adekvatnu kantu.
I dok čekamo da zatvorske ptičice propevaju, Baja je najpre preporučio knjigu u kojoj Kecman i ekipa razmatraju njegov doprinos konceptu samostalnosti republike, a potom udario brigu na veselje. Reket mu je blizak, a prvi mu je drag. Nema tog problema koji uz pesmu i dobro društvo ne može da se prevaziđe. Stariji i mlađi Dodik su se sa Noletom grlili, a onda i za mikrofon mašili. Za oca i sina je to bio jedan od retkih dodira sa istinskom plemenitošću koja, nažalost, za njih neće prionuti.
Nego, ako do sada niste, bolje da naučite omiljene Bajine pesme. Ako nastavimo u ovom smeru, koliko sutra bi mogle biti proglašene za nacionalno blago, pa otuda i zaštićene zakonom. Da nam u ovom ludilu i doslovno ne može niko ništa – pomoći.