Iseljenje Saše Bubnjevića iz stana u Zemunu; isečak iz videa “Deložacije – zakoni kao pretnja”
Iako je organizovani otpor deložacijama primetan, prisustvo policije često odnese prevagu na stranu izvršitelja i posledičnog iseljenja ljudi iz njihovih domova. Nije lako zaobići niz moralnih pitanja za ljude u uniformama koji sprečavaju zaštitu socijalno ugroženog stanovništva, međutim potrebno je imati u vidu zakonske okvire koji policijsku silu stavljaju na stranu privatnih interesa.
Prilikom velikog broja deložacija, naročito ukoliko građani i građanke najave protestno okupljanje, izvršitelji traže asistenciju policije. Policija u tom slučaju omogućava izvršiteljima da posao obave brzo i efikasno, što znači da brzo oduzmu stan od dužnika. Često se postavlja pitanja zašto policija asistira prilikom izvršenja, zašto pomaže privatnim izvršiteljima da stiču veliki profit na račun nečijeg krova nad glavom.
„Ja ne zameram građanima kada policiju vide kao saučesnika, oni osećaju revolt, a kroz uniformu gledaju vlast“, kaže za Mašinu predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović.
Međutim, građani pogrešno misle da mi isterujemo ljude, da smo mi ti koji primenjujemo silu da bismo ljude izbacili iz stana. To policija ne radi. Policija može samo da spreči napad bilo koga na bilo koga. Tačno je, u ovom slučaju mi štitimo izvršitelja. To ne znači da se mi slažemo sa ovakvim odlukama. Ali to jednostavno nije lično pitanje za svakog pojedinačnog policajca, on nije u poziciji da donosi odluku o izlasku na teren. Ne postoji nekakav konkurs za dobrovoljno javljanje ko hoće, a ko neće da ide, već je policajac dužan u skladu sa zakonom o policiji da izvršava naređenja nadređenog starešine. Ukoliko se odbije izvršenje naređenja slede sankcije koje su utemeljene u zakonu o policiji, nastavlja Mijailović.
U nekim slučajevima deložacija zaista je više nego očigledno da se radi o prevari. Međutim, iako postoje i slučajevi iseljenja koji se ne bi mogli nazvati klasičnom malverzacijom, jasno je da postoji sistemski problem ukoliko u zemlji s visokom stopom nezaposlenosti i izuzetno malim dohocima ljudi ostaju bez krova nad glavom zbog komunalnih dugova.
Postoje situacije kada mi kao policija pribegavamo različitim taktikama da sprečimo iseljenje, jer se kao ljudi solidarišemo sa onima koje izbacuju na ulicu, sa onima koji ne znaju ni kako treba da se brane. Ti ljudi se nalaze u jako teškoj materijalnoj situaciji, gotovo bezizlaznoj. U takvim slučajevima, ukoliko centar za socijalni rad ili advokat zakasne par minuta, mi koristimo priliku i povlačimo se. Ali pitanje pristanka na asistenciju zaista nije pitanje za nas. Mi imamo jako loš sistem koji je dozvolio ovakve postupke, on jednostavno nije postavljen tako da štiti obične ljude, kaže Mijailović.
Vladimir Pavićević, potpredsednik Policijskog sindikata Srbije, kaže da je „bilo policajaca koji nisu hteli da odu na izvršenje, ali da to nisu mogli tako transparentno da kažu, već su morali da traže nekakav izgovor“.
Komentarišući izjavu ministra Stefanovića da je utakmica između juniorskih ženskih reprezentacija Srbije i Kosova zabranjena kako bi se sprečili sukobi naroda i policije zbog stvari u koje niko ne veruje, a u kontekstu policijskih asistencija izvršiteljima, Pavićević kaže:
Vi imate situaciju u kojoj ministar odlaže utakmicu, jer se navodno narod ne slaže sa odigravanjem, jer to nije u njegovom interesu. A šta ćemo sa narodom i policijom koji se ne slažu sa izbacivanjem ljudi na ulicu, jel to neki drugi, neki tuđi narod, jel to neka druga policija.
Situacija u kojoj policija mora da bira između moralnih odluka i izvršenja zakonskog zadatka govori o dubokoj krizi u kojoj se ovo društvo nalazi.
Deložacije, izvršitelji, zakon
Nezadovoljstvo postojećim stanjem sve je veće i može se videti na brojnim protestima protiv deložacija. Na nekoliko snimaka možemo uočiti i sukobe aktivista i aktivistkinja sa jedne i policije sa druge strane. Zakon o izvršenju i obezbeđenje omogućava skandalozne postupke i dovodi do razaranja već uništenog socijalnog položaja nižih i srednih klasa, pri čemu su policijski službenici prinuđeni da štite privatne izvršitelje prilikom sprovođenja privatnog deložacijskog biznisa.
Ako pogledamo broj prilično spornih oduzimanja stanova i izbacivanja ljudi na ulicu u poslednje dve godine (period od usvajanja novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju), zaista bi bilo cinično isticati taj Zakon kao primer pozitivne zakonodavne prakse. Počevši od degutantne promene imena „izvršitelja“, koji su de facto privatni preduzetnici kojima je jedini cilj da zarade što više novca, u „javni izvršitelji“, pa sve do nove odredbe koja im, kako kaže Jovan Ristić iz Udruženja potrošača Efektiva, „daje pravo da odlučuju po prigovoru trećeg lica, o čemu može da odlučuje samo sud.“ Ovo u praksi dovodi do brojnih malverzacija, kao što je ,recimo, slučaj sa porodicom Maurer.
Naime, porodica je ostala bez stana, jer je nekadašnji podstanar u njihovom stanu krivotvorenim dokumentima tu nekretninu založio kao hipoteku za kredit. Iako je situacija prilično jasna, iako je utvrđeno da je potpis na dokumentima krivotvoren, porodica je iseljena pre odluke suda o žalbi koju su Maurerovi, u ovom postupku „treće lice“, odmah podneli. Sve ovo omogućava novi Zakon iz 2015. godine, jer, kako Ristić kaže, „prigovor trećeg lica ne odlaže izvršenje, a odluku po tom prigovoru, nakon izjašnjenja izvršnog poverioca, donosi izvršitelj.
Ne treba zaboraviti da je izvršitelj preduzetnik sa javnim ovlašćenjima koji, za razliku od suda, zavisi od stranaka u postupku i motivisan je zaradom i profitom, jer po članu 12 Javno izvršiteljske tarife naknada tj. „nagrada“ za uspešnost sprovođenja izvršenja zavisi od stepena naplate poveriočevog potraživanja, pa, odlučujući po prigovoru trećeg lica, on zapravo odlučuje koliko će novca staviti u džep“.
Međutim, problema ima još. Navodno ojačano načelo srazmere u odnosu na prethodni zakon iz 2011. i dalje ne odgovara pravoj definiciji srazmernosti (narodski rečeno: „Ne kolje se vo za kilo mesa“), već se svodi na obavezu izvršitelja da poštuje redosled predmeta i sredstava izvršenja, što u krajnjoj liniji može dovesti do toga da izvršnik izgubi nekretninu (pa tako i krov nad glavom) za nesrazmerno mali dug − samo zato što nema nikakvu drugu imovinu da ponudi radi namirenja tog duga.
Upravo takvu situaciju imali smo krajem prethodne godine kada je Saša Bubnjević iseljen iz svog stana u Zemunu zbog duga od četiri hiljade evra. Istina, u tom slučaju izvršitelj je bio sudski, ali i dalje stoji da je ovaj postupak omogućen postojećim zakonom. Bubnjevićev stan od pedeset pet kvadrata ubrzo je prodat po ceni od 42.500 evra, što je daleko ispod tržišne cene.
A kada govorimo o prodaji oduzetih stanova, Ristić navodi kako je
Veoma loše i to što se licitacije obavljaju u prostorijama izvršitelja, van bilo kakve kontrole sudova, pa je otvoren prostor za mahinacije, a vrlo je lako namestiti da propadne prva javna prodaja po ceni od sedamdeset odsto od tržišne i da se pređe na drugu javnu prodaju po minimalnoj ceni od pedeset odsto u odnosu na tržišnu.
Najbolji primer ovakvih malverzacija je prodaja stana oduzetog od porodice Havatni (inače oduzetog zbog duga od 6.500 evra), za svega 26.000 evra. Stan od četrdeset osam kvadrata nalazi se na teritoriji beogradske ospštine Stari grad, gde se cena kvadrata procenjuje na oko dve hiljade evra, što znači da bi realna vrednost ovog stana iznosila skoro sto hiljada evra. Izvršitelj Nenad Botorić ovim je prekršio i ovako loš zakon izuzetno nepovoljan za male dužnike. Ova sutuacija nas upozorava da promena loših zakonskih odredbi nije konačno rešenje u divljoj atmosferi koja vlada u Srbiji.
Kada bismo ipak govorili u kom pravcu se mogu kretati izmene zakona i koliko je postojeći u skladu sa pravno obavezujućim dokumentima, Ristić kaže:
Postojeći zakon ne samo što je u neskladu sa Međunarodnim Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima već je u neskladu i sa Ustavom Srbije, koji i dalje proklamuje da je Srbija zemlja socijalne pravde. Kada je posle petooktobarskih promena Srbija sebe proglasila tržišnom ekonomijom i uvela načelo, tipično za tržišne ekonomije, da građanin celokupnom svojom imovinom odgovara za svoja dugovanja, ona, međutim, nije uvela uobičajene, socijalno odgovorne mehanizme za sprečavanje finansijskog i imovinskog ruiniranja građana kakvi postoje na Zapadu, a to su lični bankrot, delotvorne socijalne karte i imovinski cenzus.
U Srbiji je u vreme SFRJ postojao imovinski cenzus, barem kad su zemljoradnici u pitanju, i njima ne samo što je garantovano da ne mogu izgubiti zemljište zbog dugova nego je bilo garantovano da ne mogu izgubiti kuću. Međutim, od te zaštite danas je preostala samo garancija da im se na ime dugovanja ne može pleniti zemljište do površine dvanaest ari. Jedan deo primanja izvršnog dužnika je zaštićen, ali od tog zaštićenog dela (jedna trećina plate/penzije odnosno jedna polovina minimalne plate/penzije) najveći broj građana Srbije ne može da preživi ceo mesec. Kad neko ne može da plati za komunalije pa bude utužen preko izvršitelja, na njega se svaljuje ne samo obaveza plaćanja duga nego i kamata, kao i obaveza plaćanja troškova postupka i raznih izvršiteljskih naknada („nagrada“) koje mogu da nadmaše iznos glavnice. Ako se izvršnom dužniku uzmu dve trećine plate, on dolazi u opasnost da ne može da se prehranjuje i plaća račune, pa nastaje dužnička spirala – slede novi izvršni postupci, koji rađaju nove izvršne postupke i koji na kraju mogu dovesti do toga da izvršni dužnik bude ruiniran i finansijski i materijalno.
Sve navedeno jasno ukazuje na potpunu neosetljivost države za probleme socijalno najugroženijeg dela stanovništva. Trenutne akcije građana i građanki kojim se sprečavaju pojedina iseljenja i izbacivanje ljudi na ulicu ne mogu i ne smeju predstavljati dugoročna rešenja, a sama institucija privatnih izvršitelja, ukoliko je nemoguće ukinuti je (zašto?), mogla bi se urediti po uzoru na Sloveniju, koja je privatne izvršitelje stavila pod strog nadzor sudova i oduzela im pravo da sprovode izvršenja nad nekretninama, kao i pravo da naplaćuju novčana potraživanja.