Ženska seksualnost bila je, tokom istorije, tema bavljenja mnogih. Paradoksalno, među onima koji su je izučavali sa stanovišta medicine ili psihologije, o njoj pisali i spram nje kreirali društvene politike retko je bilo ženskih predstavnika sve do 20. veka.
Tako smo na otkriće klitorisa čekali do sredine prošlog veka kada Kinsi, a potom i Masters i Džonson prvi put u istoriji nauke prepoznaju važnost ovog dela ženskog erektilnog tkiva u postizanju orgazma. Njegov pravi oblik i funkcija otkriveni su tek nedavno te sada znamo da je klitoris (inače jedini ljudski organ koji postoji isključivo radi zadovoljstva) površinski dosta veći i nervno umreženiji nego što se mislilo. Mnogi autori se pitaju koliko su ova zakasnela otkrića povezana sa problematičnim rodnim politikama u domenu medicinskih istraživanja.
U okviru psihologije, kao i obično, priča počinje s Frojdom. Na pitanje ženske seksualnosti Frojd se nije mogao pohvaliti suvislim hipotezama. Opšte je prihvaćeno da su njegove teorije o ženskoj seksualnosti bile pod velikim uticajem kulturne i filozofske mizoginije tog vremena, a neki dodaju i “Frojdovog nerazrešenog konfliktnog odnosa s majkom”. Njegov koncept “ženske zavisti za penisom” je među najviše kritikovanim pojmovima u psihoanalitičkoj teoriji. Frojd je prepostavljao da, kada devojke prvi put shvate da nemaju penis i “moć” koja prati ovaj organ, razvijaju zavist od penisa i provode ostatak svog života u nadmetanju za pažnju muškaraca kako bi nadoknadile ovaj urođeni deficit. Revidirajući svoje teorijske postavke mnogo puta tokom života, Frojd je istakao da “njegov pogled na ovu temu svakako nije kompletan i ne zvuči uvek prijateljski” upućujući nas da “o njoj učimo od pesnika, iz sopstvenog životnog iskustva, ili da sačekamo da nam nauka pruži neke koherentnije podatke.”
Čekanje je donekle urodilo plodom, te psihoanaliza danas žensku seksualnost ne percipira više kao inferiornu i zasnovanu na konfliktnom odnosu prema muškoj pa su istraživanja ove oblasti danas fokusirana na to šta podrazumeva “biti žensko” umesto “ne biti muško”.
Premda su seksualne slobode u prošlom veku donele veću slobodu u upražnjavanju seksa za žene, sam proces seksualnog uzbuđenja žena, ono što mu prethodi i faze kroz koje se odvija dugo je ostao nepoznat nauci. Danas se u istraživačkoj praksi ženske seksualnosti sve više vraća glas ženama i ovoj temi se pristupa interdisciplinarno.
Osnaživanje žena da istražuju svoje seksualne fantazije i komuniciraju svoje preference ostaje, pak, aktuelna društvena potreba 21. Veka. Autorka Pegi Ornstajn i psihološkinja Sara MekKliland sa Univerziteta u Mičiganu smatraju da su mlade žene današnjice društveno uslovljene da veruju da njihova seksualnost zapravo ne pripada njima, ističući da je ovo posebno značajna tema za heteroseksualne žene. MekKlilandova u svom istraživačkom radu nalazi da su mlade žene sklone da svoje seksualno zadovoljstvo definišu isključivo preko stepena partnerovog zadovoljstva, a neretko se za kriterijum zadovoljstva navodi i “bilo je bezbolno”. Apelujući na važnost “intimne pravde”, autorka nas poziva da se zapitamo: “Kako određujemo ko ima pravo da uživa u intimnoj razmeni i čiji je užitak važniji? Kako svako od partnera definiše “zadovoljavajuće” iskustvo?” Razgovaramo li o tome? U ovom tekstu iz dva dela ćemo istaći neke važne teme i predložiti prakse vezane za bolju brigu o seksualnosti žena.
Preispitajte poruke koje ste dobile od okoline o sopstvenoj seksualnosti
Istorijski gledano, mnoge kulture su nastojale a i danas nastoje da uvedu mere kontrole i restrikcije na temu ženske seksualnosti. Osim toga, svako od nas je tokom odrastanja dobio određene poruke o našoj, tuđoj i seksualnosti uopšte. Često te poruke nisu eksplicitno izrečene, ali su sadržane u ponašanju okoline. Tako, uz čest izostanak adekvatnog obrazovanja i podrške, opstaje niz problematičnih poruka koje žene prime od okoline tokom odrastanja i koje značajno utiču na stavove, osećanja i odnos prema seksu.
U okviru višegodišnjeg istraživanja koje je rezultiralo knjigom “Devojke i seks”, Pegi Ornjstajn je razgovarala sa mladim ženama uzrasta između 15 i 20 godina na temu njihovih stavova i iskustava u domenu fizičke intime. U TED talk-u u kom prezentuje deo svojih nalaza, Ornstajnova upozorava da mlade žene često dobiju poruku da je njihova seksualnost primarno vezana za nekog drugog, a ne njih same. Ona dalje konstatuje da mediji, pop kultura i pornografski materijal seksualizuju mlade žene i time vrše društveni pritisak na devojke da izgledaju i ponašaju se “seksi”. “Biti seksi” postaje važno očekivanje koja devojke imaju od sebe, kao i ono koje dečaci projektuju na njih. Autorka dalje ističe da je seksualna aktivnost za mlade žene mač sa dve oštrice jer okolina od ranih dana pokušava da ih pozicionira na dimenziji “drolja vs. preterano čedna” gde nijedna od alternativa nije poželjna.
U kontekstu seksualnog obrazovanja devojaka morala bi se, stoga, naći i pitanja poput: “A šta za mene znači da osećam seksi? Koliko li se za mene to poklapa sa medijskim slikama toga, a koliko ne?”, “Kako da slobodno istražujem sopstvenu seksualnost i odredim sebe u nekim poželjnijim alternativama? Koje bi to alternative bile?”. Ornstajnova ističe da je bila inspirisana alternativnim načinima na koje neke gej devojke konstruišu “gubljenje nevinosti” budući da ono odstupa od kulturološkog standarda: “Zamislite da ceo svet merom gubitka nevinosti žene smatra njen prvi orgazam.”
U još jednom zanimljivom TED talk-u na temu ponovnog uspostavljanja moći žena nad sopstvenom seksualnošću, Pam Kosta poziva žene u publici da se prisete poruka koje su dobile od okoline o seksu i njima kao seksualnim bićima. Neka od pitanja koja mogu pomoći u samostalnom ili istraživanju ove teme u odnosima gde se osećate bezbedno su:
- Da li je seks bio više centralna ili periferna tema u porodici? Koje ste otvorene ili skrivene poruke koje se tiču seksualnost primili u svojoj porodici i široj okolini?
- Koliko njih je bilo osnažujuće i podržavajuće po vaš seksualni razvoj? Na koji način se seksualnost u vašoj porodici ohrabrivala?
- Na koji način se seksualnost u vašoj porodici obeshrabrivala? Da li je postojala neka vrsta kontrole odraslih vezana za ovu temu? Da li je bilo nekih koje su o seksu govorile kao nečem čega se treba bojati ili što treba izbegavati? Da li se vaša seksualnost povezivala sa temom stida, krivice, poniženja ili gađenja?
- Na koji način se vaša porodica odnosila prema seksualnim temama prisutnim u medijima? Na koji način se vi danas odnosite prema ovim temama?
- Kakve poruke o seksu biste voleli da prenesete svojoj deci i po čemu bi se one razlikovale od onih poruka koje ste vi primili?
- Da li smatrate da Vas neke od poruka koje ste dobili ometaju danas u funkcionisanju i da bi mogle da budu važna tema za vaš psihoterapijski proces?
Ovaj spisak pitanja vas može podstaći na pričanje priča o nasleđu koje je oblikovalo način na koji doživljavate sebe kao seksualno biće. Ujedno, odgovori na ova pitanja vas mogu inspirisati na kreiranje novih priča koje možda više odgovaraju vašim sadašnjim potrebama.
Reference:
Meston, M.C. & Stanton, M.A. (2018). Comprehensive Assessment of Women’s Sexual Arousal Requires
Both Objective and Subjective Measurement. The Journal of Sexual Medicine, 15 (4).
McClelland, I.S. (2010). Intimate Justice: A Critical Analysis of Sexual Satisfaction. Social and Personality Psychology Compass.