Pažnju regionalne javnosti nedavno je privukao slučaj jednog beogradskog ubojstva motiviranog sporom između investitora i vlasnice zemljišta. Na užas nadležnih struktura, ta je javnost pokazala velike simpatije za ubojicu, što govori dosta o tome kako se narod u Srbiji trenutno osjeća i što misli o smjeru kojim zemlja ide.
Beogradski mediji, a naročito krvožedni tabloidi, poslednjih godina imaju svakim danom sve više materijala za objavljivanje pod oznakama “tragično”, “neverovatno” ili “monstruozno”, a sve vezano za sve javnija ubistva, pa i samoubistva. U moru vesti o obračunu srpkih mafijaša, zatim crnogorskih mafijaša koji vode svoj posebni rat u Srbiji, te sve većem broju ubistava među običnim građanima koji nisu ni kriminalci, ni policajci, jedno ubistvo posebno je zaintrigiralo javnost u Srbiji, ali donekle i u regionu. Radi se o ubistvu koje se početkom meseca septembra dogodilo u Beogradu u naselju Zvezdara.
Naime, 2. septembra, Stojanka Stojanović, kako mediji kažu, po nadimku Coka, sa tri hica iz pištolja usmrtila je građevinskog preduzimača ili “investitora” po imenu Zoran Trifunović. Sve se dogodilo u neposrednoj blizini kuće u kojoj penzinerka Stojanović živi, kao i gradilišta na kome se odvija jedan od Trifunovićevih projekata. Posle pucanja, Stojanka se vratila u kuću, gde je uhapšena posle nekoliko sati, nakon pregledanja materijala koji je zabeležila kamera za video-nadzor u susedstvu. Nadležne službe su na licu mesta mogle samo da konstatuju smrt Trifunovića, a sedamdesetogodišnjoj Stojanki Stojanović određen je jednomesečni pritvor. Likvidacija je izvršena pištoljem koji je u legalnom vlasništvu Stojankinog sina, a koji je ona uzela iz kuće dok je on spavao.
Praktično odmah, samo na osnovu zanimanja ubijenog u njegovog ubice, u javnom mnjenju Srbije osetilo se jasno razumevanje za Stojanku kojoj su tabloidi odmah nadenuli prigodne nadimke “baba” “baba-ubica”, po zanimanju označivana je kao “penzionerka” i “starica”, kao i familijarno, privatno – Coka. Stvar je sutradan dobila ogromno ubrzanje kada je u “Kuriru” objavljen članak o ubijenom.
Njegova biografija, sa naglaskom na mnogobrojna krivična dela za koja je optuživan, za neka od njih i hapšen, pa i osuđen, ali nikada pozvan na izdržavanje kazne, otkriva jednog od tipičnih predstavnika bezočnih novobogataša sa vezama i u podzemlju i u vlasti, koji beskrupolozno krše dogovore, dostojanstvo drugih ljudi i zakone; takvih je mnogo na filmovima, u naučnoj literaturi i beletristici. Na filmu, oni obično doživljavaju neku vrstu kraha i to je najčešći hepiend kao uteha gledaocima. U stvarnom životu to retko biva čak i sada, kada se kraj dogodio na način na koji nije mogao da prođe nezapaženo. Uteha je, izgleda, veoma potrebna.
Krvožedna javnost?
Društvene mreže, taj sve relevantniji izvor informacija o preseku mišljenja o društvenim i političkim temama, pokazale su da Stojanka Stojanović ima jasnu i glasnu podršku građana Srbije. To je dalo novi vetar medijskom zanimanju za slučaj, jer se pokazao i tržišno zanimljivim; objavljeni su obimni članci i akterima, događaj je, naravno, detaljno opisan, objavljen je snimak koji je zabeležila kamera za video-nadzor, objavljivani su intervjui sa njenim sinom, angažovani “eksperti” da pretpostavljaju i izgovaraju “možda” o mnogim aspektima slučaja.
Zamah interesovanja je bio takav da se uskoro oglasio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Desetak dana posle ubistva, Vučić je u svom uobičajenom razgovoru sa novinarima na sve teme ubijenog Trifunovića nazvao nedužno ubijenim investitorom. Verovatno je ova kvalifikacija “nedužno” trebalo da se odnosi na to da je svako ubistvo nedopustivo i da neovlašćena lica ne smeju sebi da dozvole uzimanje života drugih ljudi. Takođe, rekao je da čin ubistva mogu da slave ljudi bez časti, hotevši time valjda da one koji pokazuju razumevanje i simpatije za položaj Stojanke Stojanović označi kao one koji slave ubistvo čoveka. Stvar je, međutim, takva da ovde više nije reč samo o ljudima, već i o simbolima svakodnevice sumorne društvene stvarnosti tranzicione, tajkunske Srbije.
Da bi se otklonila mogućnost formiranja slike o krvožednosti javnosti u Srbiji poput one koju demonstriraju mediji, mora se malo više pažnje posvetiti ubijenom Trifunoviću, jer je njegova “radna biografija” veoma slikovita i na neki način odlučujuća za zauzimanje stava po pitanju ovog slučaja. Dakle, reč je o čoveku kome građevinsko preduzeće nije prvi biznis; pre toga radio je kao ugostitelj u rodnoj Jagodini. U tom gradu je protiv njega vođen dvocifreni broj postupaka, a osuđen je čak devet puta, ali svaki put na uslovne ili novčane kazne.
Ukratko, Todorović je osuđen za čitav spektar krivičnih dela, od klevete, kršenja zakona o izgradnji objekata, neovlašćenog iskorišćavanja autorskih dela, falsifikovanja isprava, do nanošenja lakih telesnih povreda i zbog teškog dela protiv sigurnosti, odnosno obezbeđenja gradilišta. Kao što je rečeno, sve ove presude bile su uslovne i novčane. Trifunović nije izdražao ni dan zatvorske kazne. Takođe, hapšen je i za nanošenje teških telesnih povreda, kao i za delo prinude, ali ova dela do dana njegove smrti nisu dobila svoj sudski epilog.
Duga historija zlostavljanja
Nadrastičniji slučaj, koji je svojevremeno bio ispraćen od najvećih medija, jeste onaj iz 2009. godine kada su u svojoj tadašnjoj kući u Jagodini pretučeni supružnici Menka i Koča Kostovski. Po rečima supružnika, Trifunović je sa ekipom batinaša upao u njihovo dvorište, a dok su batinaši u dvorištu tukli Koču, Trifunović je Menku u kupatilu držao za ruke i vrat i pretio. Posle tog incidenta njemu i odgovornom licu u ime izvođača radova određen je pritvor od 48 sati. Taj napad je bio epilog problema koji su počeli još 2007. godine, kada je par, kako mediji navode, ustupio svoje zemljište za izgradnju zgrade. Međutim, on je hteo da ruši i druge objekte, sa čim se oni nisu slagali, a čitava stvar je kulminirala nasiljem.
Posle tog incidenta, Trifunović nije negirao da je došao sa nekim ljudima u njihovu kuću, ali je tvrdio da nije bilo nasilja. Sve to, kako je rekao, jer je od nadležnih organa dobio pouku da se sam mora pobinuti za iseljenje stanara iz objekata, pa se on, eto, snašao da se pobrine. Kako bilo, on je iz rodne Jagodine otišao jer se zamerio prevelikom broju ljudi. Sredina je znatno manja od Beograda, reputacija se lakše stiče, pa je posle izvesnog vremena, svoje “investicije” prebacio u glavni grad. Danas znamo da je većinsko mišljenje Jagodinaca, naročito onih koji su sa njim imali neka posla, o njemu vrlo negativno i da je važio za prevaranta i nasilnika. Ipak, najveći broj sudskih postupaka vodio se po privatnim tužbama prevarenih i oštećenih građana koji su kupovali stanove u zgradama koje je naručivao i finansirao Trifunović.
Ipak, u Beogradu u kome je kasnije poslovao znatno više nego u Jagodini, nijedan sudski postupak nije okončan protiv njega. Neki procesi su bili u fazi predistražnih radnji, od njih je jedan podnela policija (prijavu za utaju poreza), a pet prijava podneli su građani za nedozvoljenu gradnju, a od tih pet prijava jedna je odbačena, tako da je ostalo četiri u fazi čuvenih “predistražnih radnji”. Izjave raznih ljudi koji su ga poznavali o tome kako se on otvoreno hvalio svojim vezama i kontaktima u vlasti, kao i u kriminalnim krugovima, dobile su tako svoju ilustraciju. To znači da su procesi odugovlačeni do krajnjih granica, dok je njegovo zastrašivanje bilo permanentno i svakodnevno.
Ilustracija za ovo mogla bi da bude i svojevrsna konfuzija oko toga koje je tužilaštvo u Beogradu uopšte vodilo njegov slučaj. Više javno tužilaštvo u Beogradu, kako su objavili pojedini mediji, vodilo je 2009. godine proces za prinudu, 2016. za ugrožavanje bezbednosti i, kako se navodi, “neke prevare”. U tom tužilaštvu, međutim, saopštili su da se kod njih vodio jedan postupak protiv Trifunovića, ali da je isti još prošle godine “ustupljen” Prvom tužilaštvu na postupanje. U Prvom tužilaštvu to negiraju, tvrdeći da je predmet još uvek u Višem javnom tužilaštvu.
Poetska pravda
U repertoaru njegovog poslovanja nalazili su se slučajevi prevare u kojima on uspeva da obmane ljude čiji stan, u kome žive, uknjiži na sebe, pa zatim taj isti stan iskoristi kao hipotekarni zalog za kredit; kao i prekoračenje dozvola koje bi dobio, tako da kupci njegovih stanova često nisu mogli da uknjiže svoje stanove i tako dalje. Takve priče isplivale su na površinu u toku medijske obrade slučaja, a novinarima su ih davali oštećeni kupci ili ljudi koji su sa njim sklapali poslovne dogovore. Zbog svega toga, Zoran Trifunović je kod jasne i nedvosmislene većine stanovnika Srbije postao simbol korumpiranosti sistema, simbol nasilja koje se vrši nad običnim ljudima, simbol bahatosti i arogancije novobogataša i njihovih zaštitnika iz državnog aparata i sve tri grane vlasti. Pre svega – simbol nepravde svakodnevice.
Sa Stojankom Stojanović ubijeni Trifunović, kako tvrdi njen sin, nije imao sudski spor, iako se ispostavlja da je napetost među njima trajala dve godine, koliko je po rečima njenog sina Trifunović, telefonom i pri susretima, pretio Stojanki da će je ubiti ili pretući ukoliko ne pristane na dogovor koji je predlagao za plac i kuću u kojoj žive Stojanka i njen sin Marko.
Imajući sve to u vidu – njegovu istoriju i reputaciju, njegov profil u koji je moguće uklopiti toliko mnogo lokalnih kabadahija čije nasilje i bezočnost ne nailaze na odgovarajući, pretpostavljeni i uostalom očekivani odgovor države, sama činjenica da je jedan takav karakter ubijen od strane žene starije dobi, penzionerke, pripadnice kategorije koja je paradigma ranjivosti, pa i nemoći, dodala je posebnu notu empatije i razumevanja. Jednog dokazanog nasilnika i prevaranta kome država naizgled nije mogla ništa na kraju je ubila, kako su je mediji nazvali – baba, pride i udovica. To je situacija koja je mnogima mogla da zaliči na filmski hepiend ili na poetsku pravdu.
Zbog toga, na svim portalima koji dozvoljavaju komentarisanje, bilo je očito na čijoj su strani simpatije. Veći deo politizovanih i manje politizovanih korisnika društvenih mreža izrazio je podršku Stojanki jasno, glasno i nepodeljeno. Ne samo to, već po reakcijama čitalaca jasno može da se vidi da je Stojanka doživljena kao žrtva koja je uzvratila, kao neko ko je delovao u nekoj vrsti samoodbrane, iako u trenutku ubistva nije bila fizički napadnuta, i kao neko ko vrši svojevrsni čin pravedne odmazde u ime većine koja se oseća opljačkano, nezaštićeno, obespravljeno i pod neprestanim pritiskom.
Jalove diskreditacije
Uz to, Stojanka je, pored godina koje su za svako poštovanje, doživljena kao neko brani svoj integritet, svoje dostojantvo, ali uzgred drži lekciju državnim organima, sudstvu, policiji, pa i svim građanima o tome da postoje određene granice koje čak ni najbahatiji ne bi smeli da prelaze. Zato je i ona simbol, ali suprotan od Trifunovića – simbol žrtve običnih ljudi koji često dolaze pod udar nepravde.
Jedno od pitanja koja se mogu postaviti povodom ovog slučaja jeste – da li će ovakva percepcija jednog ubistva iz pištolja među mnogim drugim ubistvima iz pištolja koji pune novinske i stupce portala u Srbiji, promeniti nešto u odnosu države prema ovakvim i sličnim slučajevima u kojima su obični, neorganizovani građani žrtve dobro umreženih moćnih pojedinaca i grupa? To je vrlo teško, pa i nerealno očekivati. Za obične, nezaštićene ljude, zakon često pokazuje svoje strogo lice. Upravo zbog toga je i došlo do ovog ubistva. Nije samo da je reč o tome da je Trifunović možda trebalo da bude u zatvoru, što bi mu spaslo glavu, nego i o tome kako je uopšte moguće da jedan preduzimač koji ima toliko krivičnih dela, od kojih su mnoga bila neposredno vezana za kompaniju i biznis koji obavlja, uopšte imao dozvolu za rad.
Stojanku u budućnosti očekuje sudski proces koji će, kako sada stvari stoje, verovatno biti pod lupom javnosti. Svi elementi za podizanje optužnice već postoje, ali je ipak uočljiv pokušaj da se njena pozicija diskredituje. Vlasti bliski tabloidi povremeno insinuiraju da nije reč o običnoj penzionerki, bivšoj učesnici takmičenja lepote i supruzi preminulog advokata: pored kvalifikacija o “hladnokrvnom” ili “profesionalnom” izvršenju dela, pojavile su se i “stručne” spekulacije da je Stojanka svojevremeno mogla da bude interesantna za Državnu bezbednost, ili, kako bi ti stručnjaci rekli – UDBU, što bi, po njima, moglo da objasni njeno “stručno” i “hladnokrvno” izvršenje ubistva.
Ova stručna mišljenja ne otkrivaju nam šta je to toliko stručno u pogađanju čoveka iz neposredne blizine sa koje je praktično nemoguće promašiti i u gađanju delova tela koji su, ne samo blizu, već opštepoznati kao ranjiva mesta – stomak, vrat i glavu. Sa distance sa koje je pucano, bukvalno svako bi pogodio i bez obuke tajnih službi. Takođe, ni prići mu na tu udaljenost nije nimalo teško, ta oni su pored toga što su imali nesuglasice, bili praktično susedi, jer je Trifunovićeva kancelarija bila u neposrednoj blizini, a on je, naravno, znao da ona tu živi. Ovakva nagađanja i spinovi, za sada, ne daju preveliih rezultata. Sa simbolima kakav je Stojanka postala, ne može se izaći na kraj bajatim trikovima. Ovde ipak nije reč o predizbornoj kampanji. Ovo je slika pravog života.