 da se batali čitava sezona i ispočetka snimi nova. Iz same žestine rasprave može se naslutiti da su ideološki ulozi visoki.){kind=link}
Poslednja sezona Igre prestola izazvala je proteste javnosti koji su kulminirali peticijom (sa potpisima gotovo milion besnih gledalaca) da se batali čitava sezona i ispočetka snimi nova. Iz same žestine rasprave može se naslutiti da su ideološki ulozi visoki.
Nezadovoljstvo se iskazuje po nekoliko osnova: loš scenario (pod pritiskom da se serija brzo završi, složenost narativa je uprošćena), loša psihologija (pretvaranje Deneris u „Ludu kraljicu“ nije opravdano razvojem njenog lika), itd.
Među retkim pametnim učesnicima u raspravi bio je pisac Stiven King, koji je primetio da nezadovoljstvo nije izazvao loš kraj, već činjenica da je do kraja uopšte došlo. U našoj eri serija koje bi mogle da traju beskonačno, ideja o epilogu priče postala je nepodnošljiva.
Istina je da u naglom raspletu serije prevladava čudna logika, logika koja ne narušava verodostojnu psihologiju već narativne premise TV serije. U poslednjoj sezoni jednostavno imamo pripremu za bitku, oplakivanje i slom posle bitke, kao i same borce u svoj njihovoj besmislenosti – a to je, što se mene tiče, mnogo uverljivije od uobičajenih gotskih melodramskih zapleta.
Osma sezona prikazuje tri uzastopne bitke. Prva je ona između ljudi i njihovih nehumanih „Drugih“ (Noćna vojska sa Severa koju predvodi Noćni kralj); potom, između dve glavne grupe ljudi (zlih Lanistera i suparničkog saveza koji vode Deneris i Starkovi); i, konačno, interni sukob između Deneris i Starkovih.
Iz tog razlog će bitke u osmoj sezoni pratiti logički sled od spoljašnjeg izazova do unutrašnjeg razdora: poraz Noćne vojske neljudi; poraz Lanistera i uništenje Kraljeve Luke; poslednja borba između Starkovih i Deneris – u osnovi, između tradicionalno „dobrog“ plemstva (Starkovi), koje verno brani svoje podanike od zlih tirana, i Deneris kao novog soja jakog vođe, svojevrsne progresivne bonapartistkinje koja dela u ime sirotinje.
Stoga je ulog u konačnom obračunu sledeći: da li da revolt protiv tiranije bude samo bitka za povratak stare, dobroćudnije verzije istog hijerarhijskog poretka, ili bi trebalo da se razvije u potragu za novim poretkom koji je potreban?
Finale kombinuje odbijanje radikalne promene sa starim antifeminističkim motivom koji se javlja kod Vagnera. Za Vagnera, nema ničeg odvratnijeg od žene koja se meša u politički život, vođena željom za vlašću. Nasuprot muškoj ambiciji, žena želi moć da bi ispunila uže interese svoje porodice ili, još gore, svoj lični kapric, pošto je nesposobna da registruje univerzalnu dimenziju državne politike.
Ista ona ženskost koja, unutar bliskog kruga porodičnog života, predstavlja silu zaštitničke ljubavi, pretvara se u bestidno bunilo kada se ispoljava na nivou javnih i državnih poslova. Prisetimo se najniže tačke na koju se spušta dijalog Igre prestola, kada Deneris kaže Džonu: ako ne može da je voli kao kraljicu, onda neka vlada strah. To je ponižavajući, vulgaran motiv seksualno nezadovoljne žene koja eksplodira u destruktivni bes.
Ali – uzmimo sad svoju gorku pilulu – šta s tim ubilačkim ispadima Deneris? Može li se nemilosrdno ubijanje na hiljade običnih ljudi u Kraljevoj Luci zaista opravdati kao nužan korak ka univerzalnoj slobodi? Trenutak je da se prisetimo da su scenario pisala dva muškarca.
Deneris kao Luda kraljica upravo je muška fantazija i kritičari su u pravu kada kažu da njen pad u ludilo nije psihološki opravdan. Prizor Deneris dok, sa bezumnim izrazom lica, leti na zmaju i spaljuje kuće i ljude, izraz je patrijarhalne ideologije i njenog straha od jake žene u politici.
Konačna sudbina vodećih žena u Igri prestola uklapa se u te koordinate. Pošto dobra Deneris pobedi i uništi zlu Sersi, moć je korumpira. Arja (koja ih je sve spasila tako što je sama ubila Noćnog kralja) takođe nestaje, otiskujući se na zapad Zapada (kao da ide da kolonizuje Ameriku).
Kao kraljica autonomnog kraljevstva Severa, preostaje Sansa, omiljeni tip žene savremenog kapitalizma: ona spaja ženstvenu mekoću i razumevanje s pravom dozom intrige, pa se tako sasvim uklapa u nove odnose moći. Ova marginalizacija žena je ključni trenutak opšte liberalno-konzervativne lekcije finala: revolucije moraju poći po zlu, donose novu tiraniju ili, kako to Džon kaže Deneris:
„Ljudi koji te slede znaju da si ostvarila nešto nemoguće. Možda zbog toga veruju da ćeš moći da ostvariš i druge nemoguće stvari: da izgradiš svet drugačiji od sranja u kome oduvek žive. Ali ako zmajevima topiš zamkove i spaljuješ gradove, nisi drugačija.“
I zato Džon ubija iz ljubavi (spašavajući prokletu ženu od same sebe, kako to nalaže stara muška šovinistička formula) jedinu društvenu pokretačku silu u seriji koja se zaista bori za nešto novo, za novi svet koji bi okončao stare nepravde.
Tako je pravda pobedila – ali kakva pravda? Novi kralj je Bren: obogaljen, sveznajući, koji ne želi ništa – evokacija bljutave mudrosti da su najbolji vladari oni koji ne žele vlast. Sve govori prezriv smeh kao odgovor na predlog nove elite da se kralj bira demokratski.
Teško je prevideti raznovrsnost onih koji do kraja ostaju verni Deneris – njen vojni zapovednik je crn – dok su novi vladari beli Nordijci. Eliminisana je radikalna kraljica koja je htela više slobode za sve, bez obzira na društveni položaj i poreklo; sve je opet normalno.
The Independent, 21.05.2019.
Prevela Milica Jovanović