Sve je očigledno. Niti nam ko može pomoći, niti pomoć ištemo, a, da budemo baš potpuno iskreni, nikad se ozbiljno i nismo bunili. Ugradili smo se, koliko je ko mogao. Neko je pokupovao firme, neko isisavao milione iz budžeta, a neko je dao glas za 100 maraka i tapšanje po ramenu. A kako smo radili, tako nam (je) Baja i pomogao. I nije Orban morao da dođe pa da bismo videli da živimo u privatnoj državi. Pristali smo da budemo gosti u sopstvenoj zemlji. Kome nije pravo, nek’ ide ako gde ima bolje. Upornije (ili manje mudre) u narednoj fazi će da proguta mrak. Od gostiju se očekuje da ćute i budu srećni što imaju obrok kod razgoropađenog gospodara. Ko zna kad će svanuti treći dan u kome će nezahvalnim gostima pokazati vrata.
piše: Milanka Kovačević
Slabo divanimo madžarski, ali to nije prepreka da jasno vidimo šta se dešavalo u nedelji iza nas. Najvažnija poruka je da, na našu nesreću, živimo na privatnom posedu. Da nije tako ne bi Baja mogao sa Orbanom da se druži kod kuće, u krugu sina, kuma, zeta i bratučeda, a da ga policija obezbeđuje. I ona je njegova iako je mi plaćamo. Računa se samo kome služi i koga sluša. A to nismo mi. I Bakir je otišao da obiđe kuma u Tursku. Najmanje što smo mogli da uradimo je da platimo i njegov put i poklone. Jer, treba imati dušu. Čovek je nedavno udao ćerku, pravio svadbu, istrošio se. treba ga pomoći.
I dok su se oni častili, nas je Zora zabavljala ekonomskim napretkom. Tužna tema, ali je ova mejk-ap majstorica uspela od babe da napravi devojku. Začešljala je izveštaje, frizirala podatke, našminkala izvoz, udesila proizvodnju i sve nam tako lepo isporučila na tacni. Sreću joj je malo pokvario predsednik Hrvatske koji je rekao da nemamo ni za kestenje, ali je, i za naša niska očekivanja, on smešan lik. Niko ga zaozbiljno ne uzima, čak i kad istinu govori.
“Kako smo uspešni! Kakvi nas ljudi vode! Kakav napredak!”, zaorilo se sa svih medijskih strana, a srećni podanici u ritama su pali ničice pred pred tolikom sposobnošću razočarani sopstveni neuspehom. “Mora da smo baš nesposobni kad smo čak i u ovom raju od zemlje poslednji u lancu ishrane”.
Ali, zato je onaj među prvima, premijer Radovan, u nedelji iza nas pokazao sposobnost da pogleda iako se ne razume niti može da pomogne. Obišao je poplavljena područja, pred kamerama požalio ljude za koje ga, realno, i nije briga.
“Ako očekuju da će ovde nešto da se radi preventivno, pogrešili su zemlju. Trebali su da odu u Švajcarsku ili, šta znam, Austriju. Ne mogu ja da se zamajavam njihovim problemima sad kad sam na funkciji. Ovo je mojih pet minuta da obezbedim potomke. Od mene im je dovoljno da kažem da ćemo sanirati posledice”, mislio je Radovan obilazeći pokisle, očajne ljude sa knedlom u grlu i suzama u očima koji moraju ispočetka. To je cena koju plaćaju jer su gosti u sopstvenoj zemlji.
Domaći su oni koji stavljaju reke u cevi, krče šume, pare za čišćenje korita po pravilu ulože u nešto za njih korisnije- kupovinu nekretnina ili, što da ne, nekog poršea.
A kad je prvi ministar pozer, ni ostali nisu daleko odmakli. I ministarka trgovine je glumila silnu zabrinutost za povećanje cena i kao veliku pomoć najavila smanjenje marže od 2%. “Kome je malo da uštedi koju marku mesečno na ime toga, slobodno nek baci prvi kamen ili nek’ meni vrati taj novac. Ima onih koji cene svaku mrvu koja padne sa naše trpeze”, poručila je nezahvalnicima ministarka Suzana.
Predsednica nam je propustila ovu poplavu. U belim je čizmama pregazila okean kako bi, ocenili su njeni analitičari, izvršila diplomatski desant. “Kad joj more nije do kolena, Bela kuća će joj biti do članaka, ponadao se glavni Baja da će tamo završiti njegovu stvar“. Ipak, Željka je aterirala u ostavu za metle i odatle uspela da saplete tek poneku činovnicu i senatora.
Stigla je nekako do Eskobara, pomoćnika državnog sekretara dok je on čekao Đilasa i Stefanovića iz Srbije. Šta je sa njim pričala, ne znamo, ali je zabrinjavajuće da je posle razgovora Eskobar očenio da Baji puca prsluk za RS, nego da diže prašinu kako bi zaštitio svoje bogatstvo.
Koje adute će izvući Baja, znaćemo danas jerbo je Eskobar zakazao sastanak i sa njim.
Da se razumemo, ne pada nama toliko teško što nas malim smatraju ovi iz sveta. Naša tragedija je što smo mali i nebitni onima koje plaćamo da nam reše probleme i vode državu.
Možemo da konstatujemo da su uspeli da nas oslobode države i reše svoje probleme. Za to nam ne treba mađarski. To i na srpskom tužno zvuči.