Sigurna kuća za desničare

U beogradskom Etnografskom muzeju godinama je u prizemlju glavne izložbe bila locirana plastična replika česme iz Dečana. Paradigma mesta crkvenih organizacija u postsocijalističkim društvima: kičasti plastični (betonski, metalni…) krst na silu i veštački postavljen u centar nacije.

U četvrtvekovnoj istoriji tranzicije društava ovog ili onog socijalizma u kapitalizam mogu se identifikovati tri apsolutno nepromenjive konstante: s jedne strane kratkovido dodvoravanje nacionalno-desničarskoj demagogiji, а sa druge ‒ dodvoravanje religijskim organizacijama i crkvama raznih modaliteta. Nema vlasti ‒ ma kako za sebe tvrdila da je liberalna ‒ koja nije na noge išla biskupima, popovima i imamima, te se verno klanjala njihovom tobožnjem autoritetu. Nema vlasti koja nije podilazila desnim i desnijim ekstremistima i njihovim nebuloznim zahtevima koje su unapređenim tehnologijama vlasti pretvarale u policy ‒ bilo da je reč o ograničenju (čitaj: ukidanju) suvereniteta nad sopstvenim telom delegalizacijama abortusa, bilo da je reč o pritiscima na osobe alternativnih seksualnih afiniteta, migrante, siromašne, Rome ili bilo koju drugu marginalizovanu grupu.

Lokalna perspektiva ‒ Jad i beda

Kako su medijski izveštaji o – čak i onim zanimljivijim finansijskim i/ili seksualnim – gafovima SPC poprilično šturi, informacije o vezi desničarskih organizacija i Srpske pravoslavne crkve danas je teško naći. Uostalom, veza između ovo dvoje izgleda danas tako normalno i naturalizovano da je i teško očekivati da ovakvi ‒ kranje servilni ‒ mediji to makar i prokomentarišu kritički. Međutim, to što nema informacija ne znači ni da nema vatre tamo gde ima dima, te se na fenomenološkom, a posebno istorijskom nivou daju videti jasne indikacije tesne strateške saradnje.

Ključ za razumevanje položaja i prisne veze crkvenih organizacija i desnice u postsocijalističkim društvima valja tražiti u kompleksnom procesu rastakanja granica između države, društva, crkve i nacije. Obe snage – i desnica i crkva – svoj autoritet crpe iz kompleksne iluzije da su one te koje reprezentuju „narod“; obe svoje političke programe guraju kroz gorepomenute porozne i sve poroznije granice, manje zvaničnim putevima i paralegalnim puteljcima, rabeći političke elite željne dodvoravanja „narodu“. No, ništa novo pod kapom Božjom: grandiozni povratak kapitalističkih vlasničkih i hijerarhijskih odnosa išao je upravo „maglovitim putevima” i parapolitičkim mehanizmima – pod diktatom ili ekspertske nužnosti ili „narodne volje”. A ovi su svoj idealni oblik doživeli devedesetih: desni eksperti za započinjenje sukoba obezbedili su rat koji se nije mogao izbeći1 i topovsko meso, dok mu je crkva očitala opelo a političke elite okadila i pročistila od odgovornosti, pa zatim krenula da debelo naplaćuje patriotski angažman. A kao i svaka druga ratna kameraderija, i ova je nakon primirja ostala u intimim odnosima, pa se danas cmaču na predavanjima onog klovna Miroljuba Petrovića, molebancijama ‒ a posebno prisno na anualnim vojnim vežbama razbijanja parada ponosa.2

Uostalom, koliko je klerikalizacija društva predvođena crkvom i desničarskom demagogijom strateški bitna za proces tranzicije pokazuje nam i činjenica da je jedno od najspornijih nasleđa ‒ pored postavljanja pravnog okvira za paralegalnu pljačku poznatu kao privatizacija ‒ koje nam je (navodno progresivna i u liberalnim krugovima obožavana) vlada Zorana Đinđića ostavila u nasleđe: veronauka u školama. Virus nakon sedamnaest godina inkubacije daje najslađe plodove, pa se sada valja izboriti i sa veronaukom u školi (to je doduše jednostavno: m’rš!), ali i sa ideološkom radijacijom štetnih kurikuluma i još štetnijih nastavnih praksi.

Naravno, sasvim bi izlišno bilo nabrajati sve sličnosti između crkve i desnice, ali pozabavimo se ovde onim osnovnim: nostalgija za starim vremenima ‒ kada se znalo ko kosi a ko vodu nosi i ko kome ljubi ruku; vreme nakon 1945. obe tumače kao „vreme ispalo iz zgloba”; obe se zalažu za rekonstrukciju predratnih hijerarhijskih odnosa; obe ideal društva prepoznaju u ljubavnom zagrljaju crkve i države. Lista sličnosti se može nastaviti; mada bi bilo zanimljivije nastaviti i niz istomišljenika – jer ta bi lista gotovo savršeno mapirala i subjekte, ali i sadržaj političke sfere poslednje tri decenije: Bog na nebu, nacija na zemlji, gazda/domaćin u ekonomiji.

Globalna perspektiva ‒ Očaj živi

Navlačenje mantije (rize…) na društvo i nasilna integracija pomoću identitetske indoktrinacije je, čini se, globalni fenomen ‒ dešava se od Bliskog istoka (društva Bliskog i Srednjeg istoka nalaze se pod napadom religijskog fanatizma zapravo tek odnedavno), pa do SAD-a (gde se uz pomoć privatizovanog školskog sistema iz kurikuluma izbacuje Darvin a uvodi kreacionizam). Utisak je da je u pitanju nešto novija politika: neoliberalna agresija komoditizuje otprilike sve, dokida prosvetiteljske mehanizme socijalizacije te cepa društvo na neodrživi skup sudarajućih individua – pa se i ukazuje potreba za „alternativnim” metodima socijalne integracije. Odatle se pribeglo koheziji drugim sredstvima (crkvom i uterivanjem desne demagogije u kosti); a crkva i desnica su se pod izgovorom identitetskih baljezgarija pokazale kao idealni mehanizmi governmentalitija(vladanja, kontrole, regulacije) u uslovima poznog kapitalizma: kao što je slučaj i sa ostalim sličnim aparatima, zadatak im je da nacionalnim i religijskim „jedinstvom” prekriju rastući klasni i socijalni rased posred društva. Ali iako izgledaju savremeno, ovakvi mehanizmi socijalnog inžinjeringa nisu novost: samo su s napretkom tehnologije dostigli sasvim nov nivo sofisticiranosti. Trunka teorije daje objašnjenje: i sama su nacija i nacionalna kultura isto tako posledice procesa razaranja izvornijih društvenih odnosa, a zatim nasilnog i tehnološki potkovanog „reutemeljenja”. Istorija „nacije“ je istorija razaranja tradicionalnih odnosa, jezika, religijskih sistema (…) te nametanja jednog hegemonog kulturnog modela ‒ „(naše) nacionalne kulture” ‒ putem savremenih sredstava indoktrinacije: školskih i medijskih kurikuluma.

No, hajdemo i dublje. Kao što kaže jedan tekst: neoliberalna revolucija nije nikoga oslobodila, već je stvorila niz mikrokapilarnih disciplinskih mehanizama oživevši čitav sistem „slobodno neslobodnih“, hijerarhizovanih društvenih ćelija ‒ mikrofeudalnih firmi zaproizvodnju i potrošnju – „tradicionalnu“ (čitaj: patrijarhalnu) porodicu koju slobodno morate da volite, crkvu kojoj slobodno morate da se klanjate i naciju kojoj slobodno morate da pripadate.

A upravo u ovim uslovima – uslovima višestrukog slobodnog ropstva (no nije li upravo kapitalizam upravo to?) ‒ ekstremna desnica i crkvene organizacije kao što je SPC bujaju. Jer, ne zavaravajmo se, crkva je kompleksna i konzistentna organizacija, izuzetno vešta u prilagođavanju i snalaženju u novim uslovima – milenijum i po ona uspeva da se svaki put nađe na pravoj strani – pa i u uslovima neoliberalizma veoma vešto odgovara novim uslovima koji zahtevaju servilnost u radu i disciplinu u privatnom životu. Stoga sama država ‒ pošto pripadnost nacionalnoj državi mora da se proizvodi brže, jače, bolje ‒ zaziva crkvu da i onostrano stavi u pogon za proizvodnju socijalne servilnosti i klasne pacifikacije. Stoga je, kao u slučaju plastične replike pomenute na samom početku, na silu stavlja u centar nacije.3

Privatizacija ‒ Tumorni horizonti, tmurne perspektive

No sve to ne znači da se ovaj rad obavlja volonterski – interesi su veoma konkretni. Desnica kao desnica, naravno, uvek je bila i ostala politički servis buržoazije, pa ne treba da začudi ni da je „nacija“ utočište privatizacionih hulja, ni da su najefikasniji privatizatori nekadašnji ekstremni desničari – poput sadašnjeg pantokratora Srbije: socijalni kapital desne demagogije se, izgleda, jako lako pretvara u novac.

Crkva je, s druge strane, postavši mehanizam nacionalne indoktrinacije, ostala ispražnjena od ozbiljnijeg religijskog sadržaja, ali ipak ne i potpuno bez bilo kakvog sadržaja ‒ popunjava se ona materijalom idealnog agregatnog stanja za popunjavanje svih rupa; vezivnim tkivom svih novokonzervativnih organizacija: veoma profanim novcem. Jer, vratimo se na sam početak i podsetimo na naizgled slučajno propuštenu treću nespornu komponentu tranzicije: komoditizaciju svih sfera života. Komercijalizacija religijskih proizvoda jedan je od onih višaka kompleksnog procesa koji ne promiču pažnji medija uprkos njihovoj servilnosti – ipak povremeno ima i naslova o bogatstvu duhovnih pastira. Ali se ‒ u skladu s veoma dominantnom paradigmom ‒ u isto vreme prećutkuje i činjenica da je crkva biznis model sadašnjice u kojem se materijalizovao ideal svih marketinških muljatora: prodaja ničega za pare. Stoga ne treba da začudi sličnost ovog biznis modela s praksama visokosubvencionisanih izrabljivača na teritoriji Srbije: visoke subvencije i dotacije/donacije, ekstrateritorijalnost, poreske olakšice u vidu zvaničnih i/ili manje zvaničnih kanala, privilegovana pozicija na tržištu.

Uostalom, stepen komoditizacije proizvoda i usluga crkvi motivisala je one duhovitije da se zapitaju koliko bi novca koštalo platiti jednom popu da jaše drugog, kako bi se time ‒ daleko temeljnije nego samo faktografski ‒ dekonstruisala ona istorijska činjenica.

Ali iako danas može izgledati da su crkva i desnica izuzetno jaki, u pitanju je ništa više do jedna vrsta veštačke magle: autoritet i jednih i drugih gradi se na posve isti način – izravnom manipulacijom. Gorepomenuta tvrdnja da su njihovi politički programi vernakularni – nije tačna. U pitanju je jedno od onih verovanja koje svoju opštedruštvenu prihvatljivost crpe upravo na medijski konstruisanom lažnom ubeđenju da su opšteprihvaćeni ‒ a takva se konstrukcija, kada dođe vreme, ruši kao kula od karata.