Popunjen obrazac sa pomenutim prilozima smo pojedinačno poslali svako sa svog emaila. Mirjana je odmah dobila natrag potvrdu o prijemu emaila, a ja nisam. Sačekao sam par dana, pa pošto nisam dobio potvrdu, poslao sam sve ponovo. Opet nisam dobio potvrdu. Napisao sam upit ali nisam dobio nikad odogovor. Onda onako po mostarski kažem Mirjani, malo u šali malo ozbiljno: ”U BiH i računarski sistemi vole tvoje a ne vole moje ime. Ili ih je neko ‘naučio’ da filtriraju imena.”
Tacno.net portal je ovih dana donio tekst pod nazivom “Quo vadis dijasporo?”. Taj me tekst ponukao da napišem svoje viđenje izbora i priprema za izbore, prvenstveno iz tehničkog ugla posmatranja. Moj tekst nije pisan kao kritika pomenutog teksta.
Moja supruga Mirjana i ja smo ranije registrirani za glasanje u Mostaru na izbornom mjestu Carina 2. Pošto zbog pandemije nismo otišli u Mostar odlučili smo se prijaviti za glasanje putem pošte. To je jedini način, jer BiH nema konzulat u Torontu iako ima veliki broj državljana BiH.
Mirjana i ja smo elektro-inženjeri koji su penziju zaradili radeći razne informatičke poslove kako u BiH tako i u Kanadi. Ovo je važno samo zbog nastavka teksta i osvrta na tehničku stranu procesa.
Ja sam sa internet stranice izbori.ba pokupio obrazac PRP1. Prema uputsvu, morao sam skenirati LK sa obe strane kao dokaz identiteta i mjesta boravka, te pasoš kao dokaz državljanstva. Obrazac je korektno kreiran ali nije “fillable”, što znači nije pravljen da se direktno popunjava npr. na vašem laptopu. Popunjen obrazac sa pomenutim prilozima smo pojedinačno poslali svako sa svog emaila. Mirjana je odmah dobila natrag potvrdu o prijemu emaila, a ja nisam. Sačekao sam par dana, pa pošto nisam dobio potvrdu, poslao sam sve ponovo. Opet nisam dobio potvrdu. Napisao sam upit ali nisam dobio nikad odogovor. Onda onako po mostarski kažem Mirjani, malo u šali malo ozbiljno: ”U BiH i računarski sistemi vole tvoje a ne vole moje ime. Ili ih je neko ‘naučio’ da filtriraju imena.”
Naša kćerka Sanda, ima ličnu kartu, ali nema važeći BIH pasoš. Kad neko radi, a dolazi u BiH koliko mu godišnji odmor dozvoljava, praktično mu je nemoguće da obavi neke administrativne poslove. Naš sin Bertan je dolazio malo duže, pa je uspio dobiti i pasoš. Ovdje moram reći da svi judi u BiH imaju problema sa administracijom, ali oni koje svrstavamo u dijasporu već godinama imaju dodatni problem što većina službi bar u Mostaru ide na godišnje odmore kad u gradu najviše ima onih kojima te službe trebaju. Ne mogu a da ne izvučem poređenja sa onom “nedemokratskom” državom i ondašnjim službama. Ja sam prije rata u Mostaru dobivao LK za jedan dan, a takođe i pasoš. Ako mi je bila velika žurba ili ako sam imao eventualni problem na šalteru, onda sam zvao jednu divnu ženu Zinetu Bajat koja bi mi napravila pasoš za sat vremena.
Ljudi koji nemaju važeći pasoš, kao naša Sanda, mogu kao dokaz državljanstva priložiti kopiju uvjerenja o državljanstvu ali ne stariju od 6 mjeseci. Za većinu drugih dokumenata važi slično vremensko ograničenje. Svi znamo da stalnim plaćanjem taksa za dokumente, kopije, potvrde, punomoći pokrivamo bar dio troškova prevelike, neracionalne administracije. Ali bar kad su izbori u pitanju, je stvar mogla biti informatički, računarski riješena. Znam sigurno da u BiH ima dovoljno sposobnih informatičara koji mogu za jedan sat ili recimo slobodnije jedan dan programirati provjeru pravljenjem upita u bazu podataka državljana na osnovu unesenog JMB. Naravno ovdje dolazimo do pitanja je li cilj politike da što više ljudi glasa ili nije.
Znam da su naši ljudi kako u Kanadi tako i u drugim zemljama, napravili forume na društvenim mrežama da pomognu drugima objašnjenjima kako preuzeti obrazac za prijavu na internetu, kako skenirati dokumente itd. Mislim da to zaslužuje pohvalu.
Neću takođe trošiti puno riječi na stav nekih da ljudi koji žive izvan zemlje ne trebaju imati pravo da glasaju. Uvjeren sam da je mnogo važnije, suštinsko pitanje da li mladi glasaju ili ne. Odmah da kažem da je to problem i ovdje u Kanadi. Vrlo mali procenat mladih glasa. Ja konstatno ponavljam i našoj djeci i njihovim prijateljima da treba da glasaju. Tek onda mogu da kritikuju nedostatke sistema. To bismo u matematici rekli potreban ali ne i dovoljan uslov da počnu mijenjati svijet oko sebe. U suprotnom stari odlučuju o životu sljedećih generacija. Stari su, po svojoj prilici zapečatili sudbinu miliona mladih u Velikoj Britaniji glasajući za Brexit.
Kako stoje stvari kod drugih kad je u pitanju glas onih koji žive izvan zemlje, možda najbolje pokazuje primjer USA. Nedavno objavljeni članak u listu The Toronto Star navodi da u Kanadi ima 620,000 američkih državljana sa pravom glasa. To je više nego što ima birača što žive u državama Vermont, North Dakota, Alaska, Wyoming ili District of Columbia. Na izborima 2016. je svoj glas dalo jedva 5%.
Pošto tema izbora neminovno dotiče pitanje protjeranih, izbjeglih ili blago rečeno ratnim dejstvima pomjerenih iz svojih domova, sjećam se UN statistike koju sam davno pročitao u nekom zapadnoevropskom listu: od svih onih što ih rat pomjeri iz njihovih kuća, neumoljiva statistika kaže u svoj kraj se vrati ne više od 10%.
Mi jesmo daleko od BiH, ali jedan legendarni Mostarac je davno rekao: “Najviše volim Mostar kad sam u Sarajevu”. Ljubav se ne mjeri na kantar kao krompir, zato ne dozvoljavam nikome da kaže da više voli Mostar i BiH od nas koji smo tu rođeni, rasli, stvarali porodice, a takođe vrijedno stvarali, unapređivali svijet oko nas. Mladima skrećem pažnju na jedan esej francuskog diplomate. Stéphane Hessel je napisao esej pod naslovom “Indignez-vous!” (Pobunite se!). Hessel je preživio koncetracioni logor u II. svjetskom ratu, bio član francuskog pokreta otpora itd. Esej je napisao 2010. kad mu je bilo 93 godine. Oni koji pročitaju i shvate Hesselovu poruku, možda budu u stanju sagledati da u svijetu postoji još nešto izvan vjerskog i etničkog što bitno utiče na njihov život.
Indignez-vous!
Semir Kazazić