Samožrtvovanje Druge dalmatinske na Sutjesci

Početak pete neprijateljske ofanzive zatekao je Drugu dalmatinsku brigadu na prostora Sinjajevine (Gola Glava, Štitarica, Gusar, Bistrica), gde je brigada vodila borbu sa delovima 1. nemačke divizije koja je nastupala sa pravca Kolašina preko Sinjajevine ka Šavniku i Žabljaku.

Pod pritiskom brojno jačih neprijateljskih snaga, a u sklopu opšteg zadatka 2. proleterske divizije, brigada se povlačila preko Sinjajevine ka Negobuđu, a odatle preko Gornje Bukovice, Pive, Mratinja, Mrkalj Klada, Dragoš Sedla i Suhe na prostoru Donjih i Gornjih Bara, kuda je trebala da prođe glavnina naših snaga sa Vrhovnim štabom i bolnicama sa mnogo teških ranjenika. Taj pravac morao je biti obezbeđen pošto povoljnijeg nije bilo. Radi obezbeđenja ovog pravca kojim su se izvlačile naše snage, naređenjem Vrhovnog štaba je Druga dalmatinska brigada dobila zadatak da posedne Donje i Gornje Bare te spreči pokušaj neprijatelja, grupe Anaker, da se sa pravca Gackog i Čemerna probije u pravcu Suhe i da se spoji sa svojim snagama grupe Gertler koja je nastupala sa pravca Tjentišta. Ovaj položaj predstavljao je ključ za izlazak naših snaga iz neprijateljskog obruča na tom sektoru. Zadatak postavljen Drugoj dalmatinskoj brigadi bio je od presudne važnosti i od njegovog izvr­šenja zavisio je proboj naših snaga dolinom Sutjeske i dalje preko Zelengore. A taj zadatak je Druga dalmatinska brigada izvršila sa uspehom i opravdala poverenje koje je u nju polagano. Ovde ću po sećanju da opišem neke epizode iz mog 2. bataljona koji je prvi stupio u borbu u Gornjim Barama, a među poslednjima je odstupio. Sa nekoliko crtica želim da opišem neke događaje, a i da podsetim na pale borce — na borce heroje ove velike bitke.

*

Kad su se spuštali sa Dragoš Sedla ka Suhoj, borci 2. bataljona nisu ni znali kakav ih zadatak očekuje. Duga i umorna kolona krenula je na izvršenje svog zadatka. Na stazi besputno natopljenoj od proletnjih kiša, sa nogu boraca spadali su opanci i ostajali u blatu, a na klizavom i strmom terenu često se padalo. Borci bi za kratki predah seli na raskvašenu travu, kamen ili panj, a glave bi im već klonule od sna. Na komandu komandira čete »Pokret!« odjednom su se podizale glave i marš bi se nastavio, a kratki predah od svega nekoliko minuta ipak je prijao. Oko Ćureva i Tjentišta već se vodila borba. Silazeći u Suhu naišli smo na 6. bataljon 1. proleterske brigade. Glavnina ovog bataljona držala je polo­žaj u kanjonu Sutjeske prema Gackom. Posle kratkog odmora naš bataljon krenuo je na izvršenje svog zadatka, to jest da posedne položaje na Gornjim Barama gde će smeniti delove 2. bataljona 2. proleterske brigade.

Posle podne smo stigli u rejon Gornjih Bara, gde smo smenili proletere. Oni su nas kratko upoznali sa zadatkom i položajima, skrenuli su nam pažnju gde se nalazi neprijatelj i rekli sve što su znali o njemu. Odmah je izvršen raspored četa. Svaka četa uputila je patrole na svom pravcu da ispita gde se nalazi neprijatelj. Isto tako organizovana je služba izviđanja. Glavnina čete smestila se u kolibama na juž­nim padinama Boščije Glave i ju­gozapadnim padinama kote 1600. Loži se vatra i priča se o prethodnim borbama na Sinjajevini. Kiša je i prilično hladno, a povremeno nailazi magla i sprečava vidljivost. Oko naloženih vatri okupili su se borci i pričaju. Mokro i sirovo granje, nakvašeno od proletnjih kiša, pišti na vatri i pušta vodu, a dim ujeda za oči. Lagan povetarac koji donosi miris proletnjeg cveća, osvežava umorna lica. Sa borovih stabala javlja se po koji ptičji cvrkut. To su tek zalutale ptice, jer su ih prethodne borbe i pucnjava naterale da nađu slobodnije nebo i prostor, pa ih je teško naći tamo gde su se borbe vodile na sve strane.

Gladni smo već nekoliko dana, ne primamo hrane, a šta je hleb zaboravili smo još od Negobuđa. Uz vatru raspredaju se priče o svemu pa i o hrani. »As’ti gospe, da je sad brudeta«, kažu borci 1. čete, a drugi opet pripovedaju kako je bilo na Peuljima, Kijevu, Foči i slično. Ipak se najviše razgovara o hrani i kako bi se došlo do nje. Kurir koji je išao kod 2. čete probao je sve moguće trave na koje je naišao, pa je tako našao sremušu, travu po ukusu sličnu belom luku. Svidela mu se, doneo je i ostalim borcima, neka je probaju. Jedna grupa odmah je otišla tamo da isproba kvalitete te trave, svidela se i njima. Svaki je doneo po veću hrpu i podelio ostalim drugovima. I mi iz štaba bataljona smo im se pridružili. Posoljena, bila je još bolja, ali ni soli nije bilo, ostalo je tek po koje zrno, kao poslednja rezerva, kod nekoliko boraca i to u dnu torbe, zajedno s municijom i bombama. Nešto kasnije, u susednoj kolibi održan je sastanak sa komandirima i komesarima četa, da ih se upozna sa situacijom i našim zadatkom. Posle su oni to preneli svojim borcima. Predveče obišao sam položaj 2. čete na Uglješinu Vrhu. Njeni borci pronašli su nov artikal ishrane, puževe. Iako nikad nisam mislio da ću te »specijalitete« da jedem, bar ne na ovaj način, poslužio sam se i ja njima. Teško je bilo početi, a posle je išlo. Kiša i proletnji dani omogućili su nam dosta puževa. Peklo ih se jednostavno i brzo. Naložiš vatru, na žar baciš po desetak puževa i oni se postepeno peku, uz svoje uobičajeno cvrčanje i pištanje, a onda drvcetom izvlačimo meso iz kućica i jedemo ga.

Taj prvi dan i noć na Barama bili su relativno mirni, nije bilo ve­ćih borbi. Svejedno, nismo mogli spavati, svi smo bili u pripravnosti, očekivali smo napad neprijatelja, a povremena mitraljeska vatra rasterala bi ionako slab san. Sutradan, 6. juna, rano smo zaposeli položaj. Zora je već, svi smo budni. Znamo da će biti teže danas nego juče. U toku noći čuli su se pokreti na neprijateljskoj strani, i avijacija nas već obilazi. Borba prema Tjentištu neprekidno traje. Pred samo svitanje iznenada se otvorila vatra kod 1. voda 1. čete u rejonu Uglješina Vrha i u pravcu Javorka. Naše patrole naišle su na neprijatelja. Borba je bila žestoka i naše patrole morale su da odstupe u sastav svojih četa jer su nai­šle na jače neprijateljske snage. Iznenadni sukob patrola iziskivao je da se položaji zaposednu sa celokupnim ljudstvom. Posle višečasovne borbe 1. vod 1. čete odbačen je sa Uglješina Vrha. Poginulo je nekoliko boraca, a i vodnik tog voda Ante Pleština. Ante je naredio svojim borcima da se povuku, a on je ostao sa puškomitraljezom da im štiti povlačenje, ali sam nije uspeo da se izvuče.

Napadnuta je i 2. četa na Boščijoj Glavi, i kod nje se vodi žestoka borba. Neprijatelj tuče naše položaje minobacač­kom i mitraljeskom vatrom, a artiljerija povremeno uzima elemente za gađanje. Negde pre podne neprijatelj je izvršio napad na 2. četu u rejonu Boščije Glave, kao i na položaj 1.čete u rejonu Barice. Prihvatili smo borbu, 1. i 2. četa su uspele da održe svoje položaje do 10 sati, ali dalje nisu mogle. Neprijateljske snage bile su nadmoćnije. Na pravcu 3. čete neprijatelj ništa nije pokušao. Jedna veća grupa Nemaca htela je da sleva obiđe bok 2. čete, a to je primetio njen komandir Pile Popović. On je uzeo mitraljez i otvorio vatru, nekoliko Švaba ostalo je na mestu, ostali su se razbežali. Onda je pokušala i druga grupa Nemaca, ali ni ona nije uspela. No, jedan je neprijateljski snajper video komandira i opalio. Samo se čuo pucanj i komandir je pao odmah kraj svog vodnika Stipe Modrića. Pogodak je bio ubitačan, u glavu. Pile je još samo uspeo da kaže, vrlo kratko: »Zadatak morate izvršiti i položaj održati.« Poslednja pomisao bila mu je uloga njegove čete. Stipe ga je stresao i zazvao, ali uzalud, davši poslednje naređenje svojim borcima, komandir je izdahnuo.

Neprijatelj je nadirao sve jače. Teško je bilo borcima, komandir im je poginuo. Sa njim su poslednji ostali Stipe i još dvojica boraca, nisu hteli da ostave svog mrtvog komandira, nego su ga uzeli na ruke, izvukli malo dalje, na brzinu iskopali raku i sahranili. Još puna tri dana je četa, bez svoga komandira, vodila borbu na Barama i časno izvršila svoj zadatak i komandirovo poslednje naređenje. Pod pritiskom mnogo jačih snaga grupe Anaker mi smo se povukli oko 500 metara na položaj potok Kotač — kota 1600 i tu ostali do kraja. Više nismo smeli da se povlačimo. U stvari, na tim, kao i na drugim položajima koje je dr­žala Druga dalmatinska brigada, bila je rešena bitka. Prvobitan raspored bataljona ostao je tako sve do kraja borbe.

Predveče je kao pojačanje na ovom pravcu stigao 3. bataljon na­še brigade i zaposeo položaj levo od nas na koti 1600 i bezimenoj jarugi južno od te kote. Komandant bataljona Bruno Vuletić odmah se povezao sa nama, pa smo se dogovorili kako da organizujemo odbranu na ovom položaju. Jaka osiguranja izbacili smo napred, a ostali deo bataljona bio je na položaju. Prilično je hladno iako je juni mesec. Naložili smo vatru ali slabu, nismo smeli veliku, da nas neprijatelj ne otkrije. Zaklonili smo je granjem i šatorskim krilima. Razgovaralo se o proteklom danu, o borbama, o pretpostavci da će neprijatelj sutra još jače napasti naše položaje.

Razgovor nam je prekinula artiljerijska paljba i napad neprijatelja koji je još pokušao da nas iznenadi. Borba je trajala dugo. Svi smo bili na položaju. Nastala je borba izbliza, sa bombama, mitraljezima i kundacima. Jedna grupa Nemaca pokušala je da obiđe desni bok bataljona, sa namerom da nas iznenadi i napadne iz pozadine. Međutim, naišla je na zasedu 2. čete u rejonu Haluga, dvojica Nemaca su ubijeni, a ostali su pobegli. Borba se stišala tek oko pola noći. Švabe su se povukle. Hranu nismo dobili ni toga dana. Sremuša je ostala na neprijateljskoj strani, tako da nismo mogli do nje za dana već samo noću. Borci su odlazili po nju u sumrak i u toku noći i stvarali sebi rezerve za sutra, pošto nije bilo nade a nije se moglo ni očekivati da ćemo dobiti hranu. I kod ostalih bataljona naše brigade vodila se borba ceo dan. Negde oko pola noći odlučili smo da u zajednici sa 3. bataljonom izvršimo napad na neprijatelja. Izdata su kratka naređenja komandama četa i čete su krenule u napad. Položaj je bio blizu i odmah smo stupili u borbu. Neprijatelj je iz prvih rovova odbačen, no poku­šaj da odbacimo neprijatelja sa na­ših ranijih položaja nije uspeo. Neprijateljske snage bile su prejake. Snažnom mitraljeskom i minobacačkom vatrom, neprijatelj je ne­prekidno obasipao naš streljački stroj. Poginulo je nekoliko boraca 1. i 3. čete, a i dosta ih je ranjeno. Uspeha nije bilo, pa smo odlučili da se povučemo na naš polazni položaj.

Treći dan bio je presudan ne samo za nas nego uopšte za naše snage. Tog dana glavnina bolnice i Vrhovni štab trebalo je da prođe dolinom Sutjeske. To smo znali i rešili smo da živi položaje ne napuštamo. Ovo saznanje davalo nam je još više snage i odlučnosti. Zar da dozvolimo da neprijatelj dospe do bolnice, do ranjenika, do Vrhovnog štaba i Tita? Saznanje da je Tito blizu nas i sa nama, kod nas je stvaralo takvu moralnu snagu da nije bilo sile jače od nas, bez obzira na broj i tehniku. O našoj odlučnosti i rešenosti da branimo položaje i časno izvršimo zadatak koji nam je postavljen govori izveš­taj štaba 2. bataljona od 8. juna u kojem se kaže: »Dvije trećine ljudstva izginulo je, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu.« Neprekidni juriši sa jedne i druge strane menjali su se u toku celog dana, artiljerija nas je strahovito tukla i od nje smo imali vi­še gubitaka no u jurišu, a avioni su neprekidno bombardovali. Teško je bilo, ali izdržati se moralo.

Bio sam neposredno kod 3. čete, njenog 2. voda. Jedna grupa Švaba prebacivala se prema 3. bataljonu. Vodnik Milan Popović upozorio je svog puškomitraljesca Nikolu Bajića na ovu grupu. Mitraljez je opalio kratkim rafalima, grupa je ostala na zemlji, dvojica su samo pobegla. Mitraljez je sipao smrt Švabama ceo dan, teško je bilo onom na koga se sručio rafal tog mitraljeza, jer je u Nikole oko bilo nepogrešivo a srce odvažno. Ali negde oko 3 sata posle podne 3. četa ostala je bez svog najboljeg mitraljesca. Neprijateljska granata pala je tačno u zaklon i odjednom je nestalo Nikole i njegovog pomoćnika. Jedna jedina granata nanela je težak gubitak 3. četi. Komandir čete Jovo Četnik naredio je drugom mitraljescu, Bošku, da zauzme položaj gde je bio Nikola, i Boško je nastavio da kosi neprijateljske gadove osvećujući svog druga. Bošku je bilo teško zbog Nikoline smrti. Sa Nikolom je pro­šao mnoge borbe, na Livnu, Brdama, Neretvi, Kalinoviku. Nikola je bio njegov pomoćnik, neizmemo su se voleli, ko zna koliko je njihov mitraljez naneo gubitaka neprijatelju, to su mogli da znaju samo oni koji su se suočili sa 3. četom.

Tog dana prvi put smo dobili hranu iz naše komore. Ona je bila najpre u Donjim Barama, pa se kasnije povukla u dolinu Sutjeske, kod Suhe, tako da je trebalo dosta vremena i truda da se hrana iznese do nas, iako je toga bilo vrlo malo. Dobili smo supu i meso, hleba nije bilo, a ko ga je mogao i tražiti ovde! Pojeli smo na brzinu, a kasnije sam saznao da je to bilo konjsko meso. Nisam mogao da raspoznam dok mi nije rekao komesar bataljona Đuro Bošković. U komori je bio ranjen jedan konj, nije mogao da ide pa su rešili da ga zakolju i tako da nam bar malo olakšaju u tim teškim danima. Svakim danom naš jelovnik pro­širivao se novim artiklima. Predveče odjednom naleteše dva transportna aviona, napraviše jedan krug, onda drugi i tako redom. Počeše nešto bacati. Najpre smo mislili da nisu bombe ili možda padobranci, ali onda se odjednom otvori padobran — jedan, dva tri i više. Borci su otvorili vatru na avione i oni su počeli da se dižu i kruže na strani Nemaca. Veći deo padobrana pao je na neprijateljskoj strani, ali su dva pala na čistinu između nas i Nemaca. Neprijatelj je pokušao da uzme te padobrane, ali su ga naši u tome onemogućili.

Kod mene je došao komandir 1. čete Boško Žunić i predložio da on ide sa grupom boraca po padobrane. Pretpostavili smo da je padobranom spuštena hrana ili municija. Dogovorili smo se kako da se obezbedi ova akcija: 3. bataljon i 1. četa štitiće vatrom Boškovo prebacivanje, a sve se mora izvesti što pre jer smo znali da će to pokušati da učine i Nemci. Boško je uzeo jednu desetinu i poveo je prema padobranima. Neprijatelj je to osetio i otvorio vatru, međutim, to nas nije omelo. Kada se Boško našao blizu padobrana, pojavili su se s druge strane Nemci. Odmah je otvorio vatru na njih i rasterao ih. Nekolicina je ostala mrtva, a ostali su pobegli. Brzo je dopuzao do padobrana i počeo ih vući. Imao je nesreću jer se jedan padobran bio zakačio za panj. Bo­ško nije popustio, približio se još više, otkačio padobran i odvukao ga do svojih boraca. Drugi padobran je ostao malo dalje, Boško se vratio opet puzeći do njega, uhvatio ga za sanduk i vukući se natraške došao do svojih boraca. Doneo je sanduke do nas. Okupili smo se da ih otvorimo. Radovali smo se, bilo da je hrana ili municija, pošto nam je i jedno i drugo nedostajalo. Otvorili smo prvi sanduk i u njemu smo našli minobacačke mine za mali nemački bacač. Otvorili smo i drugi i u njemu je bilo isto. Bilo nam je pomalo krivo jer smo se nadali drugom, a ne ovom. Nismo imali takav minobacač, pa mine nismo mogli koristiti. Ipak, Bošku je sinula ideja: »Upotrebićemo ih kao ručne bombe!« Inače smo bili bez ručnih bombi, utrošili smo ih bilo u našim juri­šima bilo odbijajući neprijateljske juriše u toku prethodnih dana. I padobrani su nam dobro došli, referent saniteta Stipe Grubišić sa bolničarkama napravio je od njih zavoje. Ranjenika je bilo dosta, a zavoja nije bilo. U tu svrhu već su neki dali svoje košulje koje su imali u rezervi.

U sam sumrak neprijatelj je izvršio juriš na naš položaj i 3. bataljon. Prihvatili smo borbu. Mitraljeska i puščana vatra i bombe sejali su smrt neprijatelju. U tom momentu došle su do izražaja i minobacačke granate koje smo zaplenili s padobranima. Borci 2. i 3. čete počeli su i njih bacati, neka je eksplodirala, neka nije, no sve je to stvorilo zabunu kod neprijatelja, tako da sami nisu znali šta je. Pored toga u nedostatku bombi naši su bacali i kamenje. Posle odbijenog juriša dogovorili smo se sa štabom 3. bataljona da napadnemo položaj Nemaca. Izvršili smo raspored četa, dali svakoj pravac napada. Prva četa je već spremna i prva je pošla u napad, ostale čete su krenule uporedo sa njom. Neprijatelj je otvorio vatru, artiljerija neprekidno tuče naše položaje, polako i sporo nastupamo, šuma je i noć, ne vidi se. Prva četa je prva stupila u borbu i upala u neprijateljske rovove. Komandir čete Boško Žunić prvi je, kao uvek, uspeo da se privuče neprijateljskom rovu, ubaci u njega bombu i ubije celu posadu. Uskočio je u rov, jedan Švaba iz drugog rova uperio je u njega mitraljez i samo što nije opalio, a Boško je brži, njegov automat je ispalio ubitačnu vatru i Švaba je pao mrtav. Boško je pritrčao njemu i uzeo mu »šarca«. To mu je dalo još više snage, video je da je neprijatelj pokrenut, sada ga treba goniti. Njegovi borci su levo i desno od njega, 2. i 3. četa su malo pozadi, naišli su na ja­če snage i vode borbu. Neprijatelj neprekidno obasipa vatrom streljački stroj bataljona, a raketama stalno osvetljava teren. Boško je shvatio da je sada momenat da se izvrši juriš i olakša ostalim četama. U stojećem stavu, sa mašinkom oko vrata i »šarcem« na grudima krenuo je u napad. Gromovitim glasom viknuo je: »Juriš drugovi! Napred za mnom!«

Četa je kao jedan čovek krenula za svojim komandirom. Neprijatelj se očajnički brani. Odjednom ispred čete na nekoliko metara otvori se vatra iz mitraljeza, Boško malo zastade, pogleda i krenu u tom pravcu sa uzvikom: »Juriš!« No, tek što je izrekao, pade pokošen vatrom neprijateljskog mitraljeza. Pritrčao je borac Ante da ga prihvati, ali i on je ostao kod komandira. Odjednom sa pravca Uglješinog Vrha neprijatelj je izvršio jak protivnapad na bok 1. čete. Nastala je teška borba, nije se znalo ko čime udara, tuklo se bombama, automatima, kundacima i golim rukama, no jačim snagama neprijatelj je primorao bataljon da se povuče na svoj položaj. Svi pokušaji boraca 1. čete da izvuku mrtvog komandira ostali su bezuspešni. Rano u zoru bataljon se vratio na svoj prvobitni položaj. Prilično gubitaka imale su sve čete. Smrt komandira 1. čete heroja Boška Žunića, sve je toliko potresla da nismo mogli da shvatimo da nije živ. Mislili smo na toliko junačkih podviga ovog heroja, kao puškomitraljesca, vodnika i komandira čete. Zar je bilo uspeha 2. bataljona, a da taj uspeh nije bio vezan za njegovo ime? Svuda, u borbama na Livnu, Brdama, Neretvi i Drini, Bihaću, Sinjajevini i ovde na Barama. Svojim junaštvom, hrabrošću, drugarskim ophođenjem prema svojim borcima i rukovodiocima, toliko nas je vezao za sebe da smo ga svi podjednako voleli i cenili. Ako je trebalo pomoći, bilo kome, bilo intendantu, bilo štabu, ili borcima, uvek je bio tu. Za vreme dugih marševa, u kratkim odmorima, dok su borci spavali, on je pomagao oko spremanja hrane. Ako su borci bili bosi, on se odmah starao da se naprave opanci. Svi smo bili strašno potrešeni, no, šta smo mogli. Puste želje da je možda samo ranjen, da bi se mogao vratiti, ostale su samo prazne nade.

Meni je možda bilo najteže, znali smo se još iz detinjstva. Pred sam juriš obilazio je svoje borce i davao im poslednja uputstva, kako će se kretati, što će raditi, kako se treba privlačiti neprijatelju. Neprestano je išao od jednog do drugog. Bio je prilično uznemiren. Pogled koji mi je uputio pred polazak kao da je značio poslednji oproštaj i rastanak. Prišao mi je i rekao: »Mi no­ćas moramo ova goveda da likvidiramo i da zauzmemo njihove polo­žaje, jer sutra će oni navaliti ve­ćim snagama.« Kad sam mu kazao da ćemo se vratiti na ove položaje, ako ne uspemo, on mi je odgovorio: »Ja mislim da se nećemo vratiti već ćemo ostati tamo.« Da, tako je i bilo. Više se nije vratio, poginuo je herojski izvršavajući svoj zadatak i zavet koji je dao. Zauvek je otišao od nas, ali njegov svetli lik ostao je nezaboravan među nama, njegovim drugovima.

Tog dana bio je izuzetno jak pritisak i na položaje ostalih bataljona naše brigade, a posebno na položaje 4. bataljona. Neprijatelj je ocenio da izbijanjem na te položaje u stvari onemogućuje svaki naš dalji opstanak na Gornjim Barama, pa je zato usmerio svu silinu svog udara u tom pravcu. Njegova procena je bila realna. To se Nemcima kasnije i ostvarilo, jer su i uspeli da preko tih položaja ovladaju sa Gornjim Barama, ali tek onda kada smo mi svoj zadatak u potpunosti izvršili i povukli se. Vezu sa štabom brigade održavali smo jedino kuririma. Negde oko podne dobili smo obavest iz štaba brigade da su ranjeni komandant i komesar brigade. Poslali su poruku da izdržimo na našim položajima i da će nam stići poja­čanje, a jedinice 1. proleterske brigade treba da napadnu i pozadinu neprijateljskih snaga koje nas napadaju, a samim tim i da olakšaju situaciju na našem pravcu. Međutim, proleterska brigada nije uspela da se angažuje na našoj strani zbog izvršavanja drugih zadataka, a kao pojačanje poslat nam je jedan bataljon Majevičke brigade. Taj bataljon došao je 8. juna i to je bilo vrlo značajno za naš prihvat sa Gornjih Bara, prilikom posedanja položaja na Šiljevici, kao i na­šeg konačnog povlačenja sa Bara 9. juna.

Položaj našeg i 3. bataljona bio je izuzetno težak. Morali smo da donosimo odluke sami, jer ceo štab brigade je bio na Donjim Barama. Sve to bilo je još više komplikovano ranjavanjem komandanta i komesara. Situacija se brzo menjala i trebalo je što pre reagovati. Procenili smo da nemamo gde da odstupamo, ostali su još jedino položaji na desnom krilu na Šiljevici, oni dolaze u obzir pri povlačenju, i tako smo i učinili. Nemačka komanda u toku pete ofanzive primila je nov taktički metod. Formirala je manje taktič­ke grupe, dobro naoružane, čiji je zadatak bio da se ubace iza leđa naših jedinica i da dejstvuju iz pozadine, stvaraju zabunu kod nas i napadaju naše štabove, hvataju kurire, ranjenike i slično. Još na jednom sastanku na Dragoš Sedlu komandant brigade Ljubo Vučković skrenuo nam je pažnju na ovo. Ovakvih grupa, koje su bile ubačene u našu pozadinu na Barama, bilo je nekoliko, no sve su one sprečene i većinom likvidirane. Ipak imale su izvesnog uspeha, pa su tako 8. juna dočekale naša tri ranjenika i kurira, i jedino je uspeo da se spase kurir. Možda bi te neprijateljske grupe u završnom delu borbe na Gornjim Barama imale najviše uspeha, da ih u tome nije sprečila 3. četa i njen komandir Jovo Četnik (koji će poginuti kao komandant Druge dalmatinske brigade).

Pri našem povlačenju sa polo­žaja na Gornjim Barama na Malu Šiljevicu, primećen je pokret jedne veće grupe Nemaca na desnom krilu bataljona. Palo nam je na um da neprijatelj hoće pre nas da zauzme položaje na Šiljevici i tako onemogući ostatku 3. i 2. bataljona da se izvuku. Odmah je upućena 3. četa da što pre zauzme polo­žaj na jednom visu jugozapadno od Male Šiljevice. Četa je išla sa južne strane, a neprijatelj sa severne. Nemci su to već bili osetili i počeli da trče ko će pre na vrh. Komandir 3. čete Jovo Četnik sa jednim puškomitraljezom i nekoliko boraca prvi je uspeo da posedne vrh. Nemci se tome nisu nadali, i kad su naišli neposredno pred sam vrh, Jovo je otvorio vatru na njih. Trojica su ostala mrtva, a ostali su pobegli. U tom momentu izašla je i 3. četa sa štabom bataljona, kao i 3. bataljon koji je bio već poseo položaje istočnije. Komandir 3. čete je pokupio oružje i rance ubijenih Švaba. U rancima smo našli nešto dvopeka, putera, parče hleba, jednu konzervu i nekoliko cigareta. Plen je podeljen na sve nas, tako da je na svakoga do­šlo po nekoliko zalogaja. No, što smo mogli, više nije bilo, a podjednako smo bili gladni.

Na ovom položaju ostali smo do ujutro 9. juna, kada smo dobili naređenje za povlačenje. Naše snage, sa bolnicom i Vrhovnim štabom, već su bile prošle Sutjesku. Borba je bila sve jača prema Tjentištu i Milinkladama. Sa nama su bili i delovi 1. majevičke brigade sa na­čelnikom štaba Vukašinom Subotićem. I samo povlačenje predstavljalo je za nas veliki problem. Nismo mogli kuda smo mi hteli. Šiljevica sa svojim strmim i neprohodnim grebenom prema severu i istoku nije nam dopuštala da se povučemo tim pravcem koji je za nas bio najpovoljniji. Neprijatelj je nadirao sve jače. Prvi bataljon počeo je sa povlačenjem sa položaja Ardov — Planinica. Doneta je odluka da se povučemo niz južne padine Šiljevice ka Sutjesci, a odatle ka Milinkladama. Preživeli borci pre svog povla­čenja bacili su poslednji pogled na Bare, na mesto gde smo četiri dana i četiri noći vodili najtežu bitku u istoriji naše borbe — na po­ložaje koji su bili natopljeni krvlju najboljih sinova Dalmacije. Tim poslednjim pogledom pre povlačenja hteli smo da odamo poslednju poštu poginulim borcima — herojima ove velike bitke, naše pobede. Oprostili smo se sa 55 drugova i drugarica, boraca i rukovodilaca, koji su ostali mrtvi na položajima, među njima dva komandira čete, tri vodnika, dva pomoćnika komesara.

Borci 2. bataljona, kao i borci ostalih bataljona Druge dalmatinske brigade, po cenu velikih žrtava i natčovečanskih napora uspeli su časno da izvrše zadatak postavljen od Vrhovnog štaba i druga Tita. Sa pobedama na Neretvi, Drini, Bakiću i tada na Barama, kao i u daljim borbama, ova brigada je ispisala jedan deo slavne istorije na­še narodnooslobodilačke borbe.

Branko Mirković
Vladimir Dedijer: DNEVNIK 1941-1944, knjiga III
Izdavač GRO »LIBURNIJA«  1981.
Priprema: Princip.info