U ime borbe protiv terorizma SAD vode „ratove na kredit“ u Avganistanu, Iraku, Siriji i drugim mestima. Amerika se nikada nije u tolikoj meri oslanjala na deficitarno finansiranje svojih sukoba. Očekuje se da će posledice takvog pristupa dugoročno narušiti fiskalno i svako drugo zdravlje nacije. Ogromni ratni dugovi ostaviće različite trajne posledice. Nedavna studija predviđa da će jedan od potencijalno razornih efekata biti i sve veća društvena nejednakost.
Drugim rečima, otplata basnoslovnih troškova najdužeg rata u američkoj istoriji – prošlo je gotovo 17 godina od početka invazije na Irak u oktobru 2001 – odlaže se za budućnost. Vlada na taj način doprinosi ogromnom rastu dohodovne nejednakosti.
Sjedinjene Države su od 9. septembra 2001. potrošile 5,6 hiljada milijardi dolara na rat protiv terorizma. Do te brojke smo došli u okviru projekta Troškovi rata / Costs of war project, čija sam jedna od rukovoditeljki na Votsonovom institutu za međunarodne i javne poslove na Braun univerzitetu. S druge strane je Pentagonova mnogo niža procena od 1,5 milijardi dolara. Pentagon u nju uključuje samo troškove „spoljnih kontingentnih operacija“ (overseas contingency operations), to jest dodatni novac potrošen mimo redovnog godišnjeg budžeta za finansiranje ratnih operacija. Nasuprot tome, naša brojka od 5,6 milijardi dolara uključuje ne samo troškove američkih vojnih operacija u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Siriji, nego i deo troškova državne bezbednosti koji se tiču antiterorističkih mera na američkom tlu, kao i buduću obavezu da se brinemo o ranjenim i traumatizovanim ratnim veteranima iz sukoba započetih nakon 9. septembra. Finansijski teret tih ratova u široj oblasti Bliskog istoka, koji su se proširili i na Afriku i ostale regione, mnogo je veći od procena prosečnih Amerikanaca.
Amerika je nekada povećavala svoj vojni budžet u uslovima rata, između ostalog povećanjem poreskih stopa i tako plaćala svoje sukobe. Međutim, otkad je predsednik Džordž V. Buš 2001. poveo „globalni rat protiv terorizma“, takvo finansiranje je ukinuto. Umesto toga država je nagomilala ogromne dugove. Čak i ako bi Vašington ovog časa prestao da troši na ratove, samo kamate duga napravljenog prethodnim sukobima do sredine 21. veka bi iznosile preko 8 milijardi dolara.
Teško je predvideti posledice ogromnog nivoa duga na našu ekonomiju i društvo. Nova studijaprojekta Troškovi rata politikološkinje i istoričarke Rosele Kapele Zielinski daje prve indicije o tome. Ona razmatra kako su Sjedinjene Države finansirale svoje prethodne sukobe – od rata iz 1812. preko dva svetska i Vijetnama do današnjeg rata protiv terorizma. Amerika je koristila niz dodatnih poreza, prodaju menica i druge mehanizme da sakupi novac za ove sukobe, ali se pre 21. veka nijedna njena finansijska strategija nije oslanjala isključivo na pozajmice. Studija Kapele Zielinski istražuje i to kako su različite vrste ratnog finansiranja uticale na nivo nejednakosti u periodima nakon sukoba.
Implikacije po današnju situaciju bolno su jasne: aktuelna kombinacija deficitarnog finansiranja i smanjenja poreza ne ostavlja nikakvu nadu u opadanje strahovite nejednakosti u Americi. Naprotiv, ratovi na kredit već sada dovode do dramatičnih nivoa imovinske nejednakosti, što je neke posmatrače navelo da doba u kome živimo nazovu novim „pozlaćenim dobom“, jer ogroman jaz između raskošnog životnog stila elita i bezizlaznog siromaštva većine Amerikanaca podseća na stanje društva iz kasnog 19. veka.
Kapela Zielinski pažljivo analizira uticaj pojedinačnih metoda finansiranja ratova na potonje nivoe društvene nejednakosti. Tokom Američkog građanskog rata vlada se prvenstveno oslanjala na pozajmice privatnih donatora. Posle rata američki građani su te pozajmice morali da otplate s kamatom, što je bio raj za finansijske elite, posebno one na pobedničkom Severu. Bogati zelenaši postali su još bogatiji, a svi ostali, čijim su uvećanim porezima otplaćene zelenaške kamate, još siromašniji.
Za razliku od toga, u Prvom svetskom ratu vlada je pokrenula kampanju za prodaju ratnih menica koja je bila usmerena na građane s niskim primanjima. Specijalne ratne štedne markice prodavale su se za svega 25 centi, a ratni štedni sertifikati za samo 25 dolara. Ko god je mogao da priušti omanju kaparu mogao je da kupi ratnu menicu za 50 dolara, a ostatak duga je otplaćivao na rate. Mobilizacija društva za vreme rata odvijala se putem promovisanja štednje. Po završetku rata ogroman broj slabo plaćenih Amerikanaca je isplaćen uz kamatu, što je smanjilo tadašnji nivo nejednakosti.
I poreske strategije su se znatno razlikovale u različitim ratnim periodima. Vlada je za vreme Drugog svetskog rata 5 puta povećavala poreske stope, progresivno namećući sve veću stopu onima u višem dohodovnom pojasu (na prihode veće od milion dolara plaćalo se i do 65 odsto poreza). Državni dug je nakon završetka tog globalnog sukoba vođenog na više frontova bio znatan, ali je zahvaljujući progresivnoj poreskoj politici njegov uticaj na slabo plaćene Amerikance bio znatno manji nego što bi inače bio. Za razliku od toga, za eru Vijetnamskog rata karakteristično je smanjenje poreza, a period nakon tog katastrofalnog sukoba bio je obeležen dotad neviđenom stopom inflacije. Domaćinstva s nižim primanjima podnela su najveći deo tereta ratnih troškova, što je produbilo nejednakosti.
Današnji ratovi se gotovo u celosti plaćaju iz pozajmica – 60 odsto od bogatih pojedinaca i vladinih agencija poput Federalnih rezervi, a 40 odsto od stranih zajmodavaca. Kada je Vašington u oktobru 2001. započeo rat protiv terora, vlada je uvela niz poreskih smanjenja i to je trend od kojeg se ne odustaje do danas. Strategije finansiranja ratova koje je uveo Džordž V. Buš nastavile su se pod Obamom i Trampom. (Obama jeste uvećao neke poreze, ali nije suštinski promenio tendenciju njihovog smanjenja.) Ekstremni paket poreskih „reformi“ predsednika Trampa – Kongres je taj poklon iz snova za jedan odsto društva odobrio u decembru 2017 – samo je doprineo daljem smanjenju poreza.
Drugim rečima, u 21. veku Vašington kombinuje obrasce domaćih pozajmica viđene u Američkom građanskom ratu sa smanjenjima poreza karakterističnim za Vijetnamski rat. Rezultat je predvidiv: dohodovna nejednakost uskoro će dostići rekordan nivo i to će dovesti do porasta opšte nejednakosti.
Da stvari budu još gore, ovo je prvi put da se državne pozajmice za vođenje ratova u tolikoj meri oslanjaju na strani dug. Iako ne možemo predvideti dugoročne efekte takvog pristupa na stopu domaće nejednakosti, jedno je već sad izvesno: naše bogatstvo će se doliti van zemlje.
Ekonomistkinja Linda Bilms) tvrdi da postoji još jedan novi faktor koji Vašington uzima u obzir pri donošenju današnjih ratnih budžeta. U svim ostalim velikim američkim sukobima, nakon početnog perioda ratni troškovi su priključivani redovnom budžetu za odbranu. Međutim, od 2001. rat protiv terorizma se uglavnom finansira dodatnim izdvajanjima (iz fondova već pomenutih „spoljnih kontingentnih operacija“) koja nisu podložna ozbiljnijem nadzoru. Fondovi spoljnih kontingentnih operacija funkcionišu poput mita. Njihova upotreba nam garantuje da će se istinski efekat finansiranja današnjih ratova osetiti tek mnogo kasnije, zato što dodatna izdvajanja nisu podložna ograničenjima, niti moraju biti usaglašena sa ostatkom budžeta.
Prema Lindi Bilms, „takav proces je manje transparentan, računi se nikom ne polažu, a troškovi rata su gotovo nevidljivi“. Kao meru nevidljivog uticaja ratnih finansiranja u Vašingtonu i drugde, ona je izračunala da je Pododbor Senata za odbrambene aproprijacije tokom Vijetnamskog rata vodio raspravu o ratnom finansiranju u 79 odsto slučajeva, dok se nakon 9. septembra o takvim temama razgovaralo u svega 17 odsto rasprava. Finansijski odbor Senata detaljno je raspravljao o strategiji finansiranja ratova samo jednom u skoro 17 godina.
Efekat dosad neviđenih budžetskih mera u ovom veku je takav da većina Amerikanaca ne oseća finansijski teret ratova koje vodi njihova vlada – u stvari, oni taj teret osećaju, ali ga ne vide u pravom svetlu. Ta logika savršeno odslikava logiku samih ratova koje danas vode plaćeni vojnici u dalekim zemljama i na koje više niko ne obraća pažnju (još od završetka masovnih javnih demonstracija povodom predstojeće invazije Iraka u proleće 2003). Negativne posledice vođenja tih ratova i ružna istina o njima takođe se ignorišu u finansijskom i svakom drugom smislu.
Iako javnost to možda ne shvata, Amerikanci već snose troškove ratova započetih nakon 9. septembra. Na kraju krajeva, ti troškovi su već uvećali osnovni budžet Pentagona, kao i količinu novca koji se sliva u sve veći budžet za nacionalnu bezbednost. S druge strane, preostalo je manje novca za mnoge druge oblasti, od infrastrukturnih ulaganja do nauke. U deceniji nakon 11. septembra 2001, vojna potrošnja je uvećana za 50 odsto, dok je budžet predviđen za sve ostale programe vlade uvećan za samo 13,5 odsto.
Kako tačno funkcioniše taj kompromis? Projekat za nacionalne prioritete to dobro objašnjava. Federalna vlada se svake godine dogovara o nivou diskrecione potrošnje. Ta potrošnja je različita od obavezne koja se uglavnom sastoji od socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Pre 17 godina je za programe odbrane korišćeno manje diskrecionih fondova nego za ostale programe, ali je rat protiv terorizma dramatično uvećao vojnu potrošnju u odnosu na ostale delove budžeta. Prošle godine je vojna i bezbednosna potrošnja iznosila 53 odsto diskrecione potrošnje. Opšti paket potrošnje koji je Kongres odobrio ove godine namenio je 700 milijardi dolara za vojne i 591 milijardu dolara za ostale svrhe, čime je procentualni odnos ostao isti. (Imajmo na umu da te cifre ne uključuju sav onaj novac koji se sliva u fondove spoljnih kontingentnih operacija.) Ako Kongres bude usvojio predlog predsednika Trampa o budućoj potrošnji, do 2023. godine taj procenat će skočiti na 65 odsto.
Drugim rečima, povećanje ratnih troškova dovešće do stvaranja rupa u drugim oblastima federalnih finansija. Odakle da počnemo? Mostovi koji samo što se nisu srušili, rasna nepravda, stambena politika, zdravstvo, obrazovanje, klimatske promene – sve su to oblasti na koje utiče finansiranje ratova.
Zahvaljujući finansiranju ratova na kredit, vlada je praktično odložila za budućnost većinu finansijskih troškova svojih neprestanih sukoba. Zato većina Amerikanaca više nije svesna činjenice da je njihova zemlja u neprestanom ratu. Politikološkinja i politička analitičarka Sara Kreps tvrdi da Amerikance zanima kako se neki rat vodi samo kada im se zatraži da ga plate. U svojoj analizi istorije finansiranja američkih ratova, ona piše: „Upravo vidljivost i intruzivnost poreza skreću pažnju građana na pitanje za šta se troši njihov novac“. Kad bi danas postojali ratni porezi, njihova nepopularnost bi nesumnjivo navela Amerikance da postavljaju pitanja o ceni i posledicama ratova koje njihova vlada vodi. Takva pitanja danas nedostaju u javnim raspravama.
Zahtev za realnim ratnim budžetom nije tek mehanizam kojim ćemo Amerikance upozoriti na posledice vođenja ratova na njihov život. To je i potencijalna poluga kojom građani mogu da utiču na spoljnu politiku svoje zemlje i izvrše pritisak na izabrane predstavnike da ratove privedu kraju. Pojedine civilne grupe i aktivisti sa svih strana političkog spektra već neko vreme zahtevaju smanjenje budžeta Pentagona koji od vođenja ratova, korupcije i politike zastrašivanja već puca po šavovima. Međutim, oni se bore ne samo protiv sve moćnijeg vojno-industrijskog kompleksa, već i protiv ratova koji su zamišljeni kao neprimetni, ne samo u pogledu finansiranja nego i na mnoge druge načine.
Oni kojima je stalo do ekonomske budućnosti ove zemlje moraju shvatiti da je sadašnja strategija finansiranja ratova jedan od najhitnijih fiskalnih izazova pred nama. Ko god je zainteresovan za unapređenje američke demokratije i blagostanje njenih građana morao bi da sabere dva i dva. Što više novca ova zemlja potroši na vojne aktivnosti, to će više novca iz javne kase morati da se potroši na otplatu ratnih kamata, a manje će preostati za bilo šta drugo. Ukratko, vreme je da Amerikanci koje brine to što žive u zemlji gde će nejednakost uskoro prevazići onu iz „pozlaćenog doba“ 19. veka zaista obrate pažnju na naše ratove na kredit.
Stephanie Savell, TomDispatch, 28.06.2018.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha