Svedočenja o tome da se radnicama/ima u Juri onemogućava pauza za toalet, zbog čega moraju da nose pelene, da se disciplinuju metalnim palicama, žene seksualno napastvuju, plate smanjuju ako se ne dostigne norma, produžuju radni sati i zabranjuje sindikalno organizovanje, dotakla je čak i apatičnu srpsku javnost ‒ ali ne i prvog čoveka Vlade Srbije Aleksandra Vučića.
Proporcijalni odnos evropskih integracija i radnih prava je sve vidljiviji. Što smo bolji učenici i bliži Evropskoj uniji to su radna prava niža, a eksploatacija rada veća. Količina sloboda raste samo investitorima čija se komocija gradi na leđima radnica i radnika koji su sistemski maltretirani.
„Imamo atraktivnu radnu snagu, a važno je da ohrabrimo investicije“, rekao je 4. maja srpski ministar privrede Željko Sertić na Sarajevo Bussiness Forumu.
I zaista, eksponent krupnog kapitala i privredni eksponat Vučićeve vlade, gospodin Željko Sertić, potpuno je u pravu.
Radnici u Srbiji ‒ atomizovani rogovi u tesnoj vreći periferijskog tržišta rada, fleksibilni kao automobilski kablovi u Zrenjaninskom Drekslmajeru, jeftini kao izborni glasovi, ucenjeni kao koalicioni partneri, i posvećeni firmi dok se posao ne završi – san su svakog ozbiljnog poslodavca koji drži do sebe, tj. do maksimizacije profita.
Serija tekstova o zlostavljanju radnika u južnokorejskoj fabrici Jura u Leskovcu, koji ilustruju sistemsko maltretiranje zaposlenih, iznenadila je još samo ponekog člana tržičastvenog pokreta Libek ili renomiranog nezavisnog ekonomistu, čije autistične teorije zuje kao bezglave muve u vakuumiranoj tegli tržišnog fundamentalizma.
Svedočenja o tome da se radnicama/ima u Juri onemogućava pauza za toalet, zbog čega moraju da nose pelene, da se disciplinuju metalnim palicama, žene seksualno napastvuju, plate smanjuju ako se ne dostigne norma, produžuju radni sati i zabranjuje sindikalno organizovanje, dotakla je čak i apatičnu srpsku javnost ‒ ali ne i prvog čoveka Vlade Srbije Aleksandra Vučića.
„Žao mi je kampanje protiv Jure. Trebalo je tiho, u tišini da razgovaramo s vlasnicima Jure… Nemojte da terate investitore medijskim potenciranjem priče o Juri“, rekao je premijer Srbije, de Jurista, u svom klasičnom maniru trpanja leševa pod tepih – nekada etnički, a danas klasno diskriminisanih. U svojevrsnoj perverznoj inverziji saosećanja u kojoj žrtva postaje dželat, ova Vučićeva reakcija moralnog retarda razgolitila je suštinu vladine pompezne ekonomske politike, čiji se rast, i to prilično bedan, zasniva na sistematskom unižavanju radničkih prava.
Naravno, Vučićeva proevropska diskursna promena profitno je orijentisana, sigurnost njegovog radnog mesta direktno je proporcionalna nesigurnosti radnih mesta stanovnika Srbije, te on svojom neoliberalnom politikom obezbeđuje sopstvenu poziciju, efikasno sprovodeći ulogu lokalnog agenta Smitha u globalnom kapitalističkom matriksu, poštujući sve tačke svog ugovora o radu.
Uostalom, potvrdu dobro obavljenog posla Vučić redovno dobija od niza high-profile evro-atlantskih zvaničnika.
Dejvid Petreus, predsednik KKR Global Instituta, bivši direktor CIA-e i, kako kažu na N1, „čovek koji ima bogato iskustvo u Pentagonu kao i doktorat u međunarodnim odnosima i ekonomiji“, nedavno je Vučiću čestitao pobedu na izborima naglasivši činjenicu da to što trijumf dolazi nakon „sprovedenih reformi“ predstavlja značajan dokaz da je Srbija na „dobrom putu“.
Da, može se reći da je Petreus potpuno u pravu – „reformisana“ Srbija jeste na dobrom putu da cementira svoju poziciju „slobodne zone eksploatacije“ na kapitalističkoj periferiji u kojoj vlada suspenzija demokratije, anestezija radnih prava i erozija države u korporativnu agenciju za podmićivanje (uglavnom) stranih investitora i podvođenje radnika.
Država kao agencija za „izdavanje“ radne snage
Kao i u ostalim postsocijalističkim državama, restauracija kapitalizma u Srbiji dominantno je obeležena mitologijom o neefikasnosti javnog sektora i sveobuhvatnoj privatizaciji kao rešenju za sve probleme, dok se borba na nejednakom tržištu (zar drugačije postoji) tumačila kao individualistički koncept konačnog oslobođanja građana od pasivnog i kolektivističkog socijalizma.
Jedan od načina da brod evropske Srbije zaplovi valovitim globalnim tokovima kapitala, privlačeći slobodarski nastrojene investitore avanturističkog duha, bio je i sistem subvencija koje je uveo nekadašnji ministar finansija, i svojevrsni simbol srpske tranzicije ‒ Mlađan Dinkić.
Na njegov predlog, vlast je 2006. godine odlučila da motiviše investitore da ulažu u Srbiju tako što im je za svako otvoreno radno mesto iz državne kase isplaćivala od 2.000 do 10.000 evra. Investitor je morao da ispuni određene uslove u vezi s visinom ulaganja i minimalnim brojem zaposlenih i da se prijavi na javni poziv.
Međutim o efektima ove politike javnost je prvi put obaveštena krajem 2013. godine, kada je tadašnji ministar privrede Saša Radulović objavio da je Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) iznela netačan podatak o broju otvorenih radnih mesta putem subvencija. Umesto 55.000, kako su tvrdili u SIEPI, pokazalo se da je otvoreno samo 16.097.
Uprkos tome, i mnogim drugim pokazateljima ekonomske štetnosti, Aleksandar Vučić je potvrdio politiku subvencionisanja donošenjem novog Zakona o ulaganju u oktobru 2015, po kome subvencije iznose od 3.000 do 7.000 evra, i time nepokolebljivo nastavio beskompromisnu (beskrupuloznu!) borbu za investitore u trci ka dnu sa ostalim oazama jeftine radne snage.
Upravo je južnokorejska kompanija Jura do februara 2015. od države dobila ukupno 25 miliona evra subvencija, a ugovori koje je Srbija potpisala s tom kompanijom nisu dostupni javnosti.
Paralelno sa subvencijama, na teritoriji Srbije vlada četrnaest teritorija ciničnog naziva slobodne zone, u kojima je kompanijama omogućeno poslovanje bez plaćanja carine na uvoz repromaterijala i izvoz gotovih proizvoda, kao i bez plaćanja poreza na dodatu vrednost, dok im država u saradnji sa opštinama obezbeđuje potrebnu infrastrukturu, umanjuje građevinski porez i novčano subvencioniše radna mesta.
Praktično gledano, to znači da država (tj. društvo preko poreskih obveznika) preuzima gotovo čitavo finansiranje famoznog „preduzetničkog rizikovanja“, dok investitor – bilo kako bilo – ubira profit. Ovakvu tržišnu utakmicu teško bi izgubio i upravnik nekog rasipničkog javnog preduzeća.
Investiciona klima i „ljudski resursi“
S druge strane, famozna floskula o „poboljšanju investicione klime“ i dostizanju „evropskih standarda“ samo je šifra za tržišno upodobljavanje radne snage i degradaciju radničkih prava. Paradoksalno, što smo blizi Evropskoj uniji, a Vlada koja nas predstavlja uglednija ‒ to smo obespravljeniji.
Državne institucije koje treba da štite dostojanstvo rada – nadzorne inspekcije, inspektorat za rad, ministarstvo rada, sindikati – uglavnom su birokratske instance koje služe za pacifikaciju radničkog nezadovoljstva, dok se socijalni dijalog javlja kao čista simulacija i artefakt socijalističke muzeologije.
Važeći Zakon o radu koji ide naruku poslodavcima, mnogi (levi) liberali kritikuju iz pozicije njegove neusklađenenosti sa evropskim standardima i poveljama. Oni, međutim, previđaju strukturnu poziciju Srbije kao kapitalističke periferije gde je takav zakon de facto poželjan. U kapitalističkom centru se radnička prava koliko-toliko poštuju, jer upravo periferija služi kao odlagalište slatkog zadovoljstva gde strani investitori mogu ono što ne mogu kod kuće, ponašajući se kao gomila engleskih turista na razuzdanom Zakintosu.
„Mi smo ti jedan ID broj, samo broj u njihovom sistemu. Nemamo svoje porodice, ime i prezime, mi smo ID. Raditi deset sati pored njih gore je nego u ludnici“, u Fukoovom ključu objašnjava radnica Jure Žaklina Đorđević, intuitivno gurajući prst u oko akademskom elitizmu koji patološki strahuje od onih nepismenih, sa sela, što nose „dva zuba u glavi“, obilno lišeni razuma.
S druge strane, menadžment Jure sa svojim radnim ugovorima raskrinkava tobožnju neutralnu prirodu pravne države i vladavine prava, otkrivajući klasnost skrivenu u njihovim temeljima.
„Zaposleni je u obavezi da čuva poslovnu tajnu (u skladu sa Zakonom) za vreme i po prestanku radnog odnosa. Sve tehničke, organizacione i ekonomske informacije s kojima se zaposleni susreće tokom rada kod poslodavca smatraju se poslovnom tajnom. Poverljiva informacija je svaka informacija koja nije javna, ili informacija koja je od strane poslodavca određena kao poverljiva, ili koja u skladu sa okolnostima i njenom prirodom treba da se tretira kao poverljiva. Kršenje obaveze čuvanja poslovne tajne predstavlja ozbiljno kršenje radnih dužnosti i obaveza i može dovesti do otkaza Ugovora o radu“, navodi se u Jurinim ugovorima o radu u koje je Danas imao uvid.
Takođe, mnoge sudske tužbe koje su (bivši) radnici Jure podneli protiv južnokorejske kompanije, sabotirali su srpski sudovi. „Svako treba da radi svoj deo posla, ne treba tu da se meša ni gradonačelnik ni država, a radnici imaju svoja prava i mogu da ih ostvare“, poručio je krajem aprila gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović. Mesec dana ranije, Cvetanović je potpisao ugovor sa Jurom o otuđenju građevinskog zemljišta u javnoj svojini neposrednom pogodbom bez plaćanja naknade, na kojem će strani investitor izgraditi fabriku za proizvodnju električnih kablova.
Ovim dokumentom grad Leskovac ustupa zemljište od 37.217 kvadratnih metara, čija je vrednost oko 114 miliona dinara. Ovim ugovorom Jura se obavezuje da u roku od šest meseci izgradi objekat i da za isti vremenski period zaposli od 700 do 1.000 novih radnika.
Moć se pokazuje kao nadzakonska kategorija, a transparentnost kao poslednja slamka siromašnih i obespravljenih. Logika kapitala je širenje, priroda profita maksimizacija, dok je čovek samo instrumentalizovani resurs ‒ depersonalizovana mašina od krvi i mesa koja je tu da proizvodi.
U situaciji s niskom potražnjom a visokom ponudom radne snage, gde investitori dobijaju na uvid „zdravstvene kartone potencijalnih zaposlenih“ ‒ građani Srbije nemaju previše izbora, stisnuti s jedne strane merama štednje, a sa druge „poslovnim ponudama koje ne mogu da odbiju“.
Takav rad je prisilan rad, jer ljudi moraju da jedu, a da bi se jelo ‒ „mora da se radi“, kako nam stalno zvoca premijer Vučić, ta pokvarena ploča „protestantske etike“. U 2016. godinu, koju je srpska Vlada entuzijastično proglasila „godinom preduzetništva“, ulazimo kao potpuno razbijeno i večno tranziciono društvo, redukovano na preduzetnike i njihove radne porodice, gde je minimalna cena rada od 121 dinar među najnižima u Evropi.
Centralni liberalni ideologem da je svako odgovoran za sopstvenu sreću smiksan s toksičnim sofizmom o deregulaciji kao širenju polja slobode, a rezultat je otelotvoren u čvrstorukaškoj vladavini „amorfne neoliberalne stvari“ – gospodara Vučića.
Čini se da je fantomska ruka tržišta odnela šalu, i da je krajnje vreme da izvadimo marksističku iglu iz gustog plasta i probušimo liberalni balon, u kome poštena srpska inteligencija decenijama tavori simulirajući opoziciono mišljenje.