Ko je skloniji da razmišlja o potrebama siromašnih? Zvuči logično da je siromašna osoba zaokupljena sopstvenim teškim ekonomskim položajem. Nasuprot njoj, bogat čovek, rešen takvih briga, može sebi da dopusti da se pozabavi tuđim teškoćama.
Ko je skloniji da laže, vara i krade – bogat ili siromašan pojedinac? Zvuči logično da neko ko je već bogat može sebi da dopusti da igra fer.
Ko je skloniji da razmišlja o potrebama siromašnih? Zvuči logično da je siromašna osoba zaokupljena sopstvenim teškim ekonomskim položajem. Nasuprot njoj, bogat čovek, rešen takvih briga, može sebi da dopusti da se pozabavi tuđim teškoćama.
Psiholozi, tj. rezultati njihovih istraživanja, kažu da je ovakva logika fundamentalno pogrešna. Kako se osoba penje socioekonomskom lestvicom, tako njena sposobnost da razume i saoseća s onima niže od nje – opada.
Socioekonomski položaj i neetično ponašanje
“Pohlepa je zdrava”, lajtmotiv govora kojim se Ivan Beski (Ivan Boesky), (ne)čuveni berzanski trgovac sa Wall Street-a, obratio diplomcima Poslovne škole Univerziteta Kalifornije u Berkliju, generacija 1986, poslužio je Oliveru Stounu kao inspiracija za govor “Pohlepa je dobra“, koji u njegovom filmu “Wall Street”, godinu dana kasnije, izgovara glavni lik Gordon Geko.
Da li bogati pohlepu zaista smatraju poželjnom? Nekih 25 godina posle Beskog, upravo na Berkliju, izveden je čitav niz eksperimentalnih studija koje se bave vezom između socioekonomskog statusa, neetičnih ponašanja i neempatičnog reagovanja.
Tradicionalno sociološkoj temi, profesor psihologije na Berkliju Daher Keltner (Dacher Keltner) i njegov doktorant Pol Pif (Paul K. Piff) prišli su na drugačiji način. Za potrebe jedne od studija, saradnici Keltnera i Pifa nadzirali su prometnu raskrsnicu u urbanom jezgru San Franciska, beležeći marku automobila čiji vozači ne poštuju pravo prvenstva i nepropisno “seku” druge učesnike u saobraćaju. U drugoj terenskoj studiji, ponovo polazeći od premise da tip automobila svedoči o socioekonomskom statusu osobe za volanom, pratili su vozače koji ne usporavaju pred pešačkim prelazom, iako je pešak već stupio na “zebru”.
Obe naturalističke studije, eksperimenti u real-life okruženju, pokazale su da su bogatiji – nezavisno od pola, starosti, doba dana, gustine saobraćaja u trenutku posmatranja – skloniji bahatom, bezobzirnom ponašanju u saobraćaju. Što je ponašanje vozača drskije, to je korelacija sa socioekonomskim statusom jača; na primer, vlasnici skupih automobila daleko češće naglo ubrzavaju da bi preduhitrili pešaka koji je počeo da prelazi ulicu, čak i nakon što su kroz prednje staklo uspostavili kontakt očima s osobom koju “seku”.
Treća studija izvedena je u laboratorijskom okruženju. Ispitanicima, studentima Berklija, predstavljeno je nekoliko scenarija koji opisuju neetično ponašanje, nakon čega su se izjašnjavali o stepenu slaganja s odlukom aktera (u svim opisanim situacijama, akter na prevaru stiče ličnu korist) i sopstvenoj spremnosti da u sličnim okolnostima donesu sličnu odluku. Ovog puta, istraživači su nastojali da dođu do direktnije procene statusa ispitanika. Kao merni instrument poslužila im je MekArturova skala subjektivnog socioekonomskog položaja, sociodemografski upitnik koji se standardno upotrebljava u studijama ovog tipa.
Kao i u slučaju terenskih studija, utvrđena je korelacija između klasne pripadnosti i neetičnosti. Stratifikacijski bolje pozicionirani ispitanici pokazali su veći stepen slaganja s prevarama koje počine drugi, kao i veću spremnost da i sami postupe na sličan način.
Pitanje koje se postavilo pred istraživače glasilo je: Da li su bogati pojedinci neetični zato što su bogati, ili ih je neetičnost dovela do bogatstva? Elem, Pif i Keltner dizajnirali su novu studiju, s ciljem da testiraju hipotezu da iskustvo visokog socioekonomskog položaja podiže sklonost ka neetičnom ponašanju.
Idealan način da se testira ovakva hipoteza, na žalost, nije izvodljiv. Nemoguće je, naime, eksperimentalno promeniti realan socioekonomski položaj ispitanika, a potom pratiti promene u njihovom ponašanju ili stavovima. Moguće je, međutim, uspešno manipulisati subjektivnom, osećajnom komponentom percepcije i autopercepcije.
Nakon što su prošli kroz identičnu proceduru kao i subjekti iz prethodne, treće eksperimentalne situacije, Pif i Keltner tražili su od svojih ispitanika da provedu nekoliko minuta poredeći sopstveni socioekonomski položaj sa onima na vrhu, ili onima na dnu stratifikacijske lestvice. Logika ovog postupka je sledeća: poređenje s najsiromašnijima, ispitanicima stvara utisak da je njihov stvarni socioekonomski položaj bolji nego što uistinu jeste; obrnuto, poređenje s ekstremno bogatima, ispitanike primuje da o sebi misle kao o siromašnijima nego što jestu. Kako bi im dodatno ojačali lažni doživljaj, istraživači su subjektima administrirali modifikovan sociodemografski upitnik, namešten tako da ih svrstava jako visoko ili jako nisko u odnosu na navodni prosek.
Sam eksperiment bio je relativno jednostavan. Na izlasku iz laboratorije, navodno u znak zahvalnosti za učešće u eksperimentu, ispitaniku bi bilo ponuđeno da iz činije s čokoladnim bombonama uzme onoliko slatkiša koliko želi. Dodatno, svakom ispitaniku je rečeno da ono što preostane odlazi u humanitarne svrhe.
Rezultat eksperimenta: Ispitanici navedeni da sebe dožive kao veoma visoko pozicionirane na socioekonomskoj skali, uzimali su više slatkiša, tj. ostavljali su manje u dobrotvorne svrhe.
U narednoj studiji, pokazalo se da bogatiji pojedinci imaju povoljniji stav prema pohlepi, kao i da je upravo to varijabla koja ih čini sklonijim svesnom varanju u interpersonalnoj interakciji (na primer, stavljeni u ulogu poslodavca, ispitanici boljeg socioekonomskog položaja skloniji su da od osobe koja traži stalno zaposlenje sakriju informaciju da će radno mesto za koje konkuriše uskoro biti ukinuto). Sledeća eksperimentalna situacija pokazala je da ispitanici boljeg klasnog položaja češće varaju ukoliko im se za to ukaže prilika. Rezultati ukupno sedam eksperimentalnih studija Pifa i saradnika svode na sledeće: Bogatiji pojedinci manje poštuju etičke norme.
Klasa i saosećajnost
– Važno je brinuti o ranjivim ljudima.
– Kada vidim da je neko povređen ili mu je potrebna pomoć, osećam snažan poriv da se postaram za tu osobu.
– Briga o drugima daje mi unutrašnji osećaj topline.
– Često zapazim ljude kojima je potrebna pomoć.
– Ja sam veoma saosećajna osoba.
Pet tvrdnji, na koje ispitanik daje jedan od sedam mogućih odgovora, u rasponu od “potpuno se ne slažem” do “potpuno se slažem”, često se u psihološkim istraživanjima koriste kao test saosećajnosti. One su deo šireg mernog instrumenta, poznatog kao Skala dispozicije ka pozitivnim emocijama (DPES), koji pored saosećajnosti meri tendenciju ka doživljavanju i ispoljavanju još šest emocija: radost, ljubav, zabavnost, zadovoljstvo, ponos, i strahopoštovanje. (Strahopoštovanje je dodato listi iz tehničkih razloga; zbog korelacije s pojedinim dimenzijama ličnosti i mogućnosti da se, tako upotpunjena, Skala pozitivnih emocionalnih tendencija koristi u istraživanjima religioznosti i autoritarnosti).
Kao što joj samo ime kaže, DPES ne ispituje da li je neko u stanju da oseti izlistane emocije, već u kojoj meri je svaka od njih pojedinačno trajna odlika nečijeg emocionalnog stila; preciznije, koliko su često i s kojim intenzitetom ove emocije prisutne u nečijem emocionalnom životu. Serijom studija koje su izveli u prethodnih nekoliko godina, Keltner i saradnici pokušali su da odgovore na pitanje: Postoji li veza između klasne pripadnosti i saosećanja?
Psiholozi saosećanje definišu kao tugu ili brigu za druge, koju prati želja da im se pruži pomoć i umanji patnja. Razlaganje saosećanja na dve komponente ima svoje teorijsko utemeljenje. Empirijski pak, želja da se drugima pritekne u pomoć i ublaži patnja se retko javlja ukoliko prethodno ne postoji osećanje tuge, izazvano njihovim teškoćama.
Pomoću testa saosećajnosti i standardnog sociodemografskog upitnika, Keltner i saradnici utvrdili su, kao i mnogi pre njih, da između tendencije ka saosećajnosti i klasne pripadnosti postoji negativna korelacija. Što je osoba više na stratifikacijskoj skali, to češće i manje intenzivno saoseća sa teškoćama drugih.
Da bi otišli korak dalje od upitnika i samoprocene, istraživači su u jednoj od studija ispitanicima prikazali dva videa: jedan neutralan (film o uređenju dvorišta) i jedan koji bi trebalo da pobudi saosećanje (deca na hemoterapiji).
Brojna ranija istraživanja utvrdila su da usporavanje srčanog ritma predstavlja jedan od najpouzdanijih fizioloških pokazatelja fokusiranosti na druge. Autori studije su stoga odlučili da ispitanicima prate broj srčanih otkucaja u minuti, ali tokom cele eksperimentalne procedure, a ne samo za vreme gledanja video zapisa. Dakle, i dok su popunjavali upitnike, ispitanici su nosili nosili mini-elektrokardiogram, što je istraživačima omogućilo da apstrahuju eventualne promene u srčanom ritmu subjekata, nastale zbog uzbuđenja u učešću u eksperimentu i neobičnosti situacije u kojoj su se našli. Kao što su i predvideli, fiziološki parametar saosećajnosti ispoljavao se češće i intenzivnije kod socioekonomski slabije kotiranih ispitanika.
Rezultat ukazuje na izostanak angažmana bogatih, odnosno činjenicu da se ne foskusiraju na problem drugih. Keltner i njegov kolega sa Univerziteta Ilinioisa Majkl Kraus (Michael W. Kraus) dobili su potvrdu ovakvog nalaza i na bihejvioralnom testu.
U jednostavnoj eksperimentalnoj postavci – međusobno upoznavanje i kratak razgovor među ljudima koji se ranije nisu sreli – Keltner i Kraus došli su do zaključka da bogatiji daleko više i češće manifestuju neverbalne pokazatelje nefokusiranosti: nameštanje kose i odeće tokom razgovora, manipulacija sitnih objekata rukom (olovka ili mobilni, na primer) tokom razgovora, lutanje pogledom u stranu… Za razliku od njih, siromašniji ljudi, u direktnom kontaktu, češće pažljivo prate sagovornika, klimaju ili odriču glavom, osmehuju se, podižu obrvu…
Zašto su bogatiji ljudi sebičniji?
Uopšteno, rezultati desetak opisanih studija mogu se svesti na dva nalaza:
– Što je osoba bliža vrhu socioekonomske lestvice, to je manje saosećajna.
– Što je osoba bliža vrhu socioekonomske lestvice, to je manje etična.
Kako ih objasniti?
Većina istraživača koji se bave ovom tematikom veruju da je nedostatak empatije kod ljudi više klase stečena karakteristika, koja proizilazi iz ličnog iskustva ekonomskog blagostanja. Naime, dobar socioekonomski položaj čini osobu manje zavisnom od drugih. Samim tim, može je učiniti i manje osetljivom na “prisustvo” i položaj drugih. Drugi razlog može biti i pozitivan odnos/stav prema pohlepi, koji pak zahteva zasebno objašnjenje. Jedno od mogućih glasi: Većina bogatih u razvijenom svetu, pogotovo ako je reč o samom stratifikacijskom vrhu, dolazi iz korporativnog okruženja, što će reći da formalno ili neformalno imaju ekonomsko obrazovanje. Savremena ekonomska teorija slika čoveka kao racionalnog pojedinca koji teži da maksimizuje sopstvenu korist. Na stranu da li je takva slika čovekove prirode tačna, a nije, ono što je racionalno svi manje-više smatramo poželjnim i ispravnim. Osim toga, ekonomski obrazovan pojedinac, ako je uz to bogat, rukovodiće se maksimom “vreme je novac”, što može da objasni manjak pažnje koji posvećuju slučajnom sagovorniku.
Odnos prema gramzivosti može uticati i na tendenciju bogatih da opravdaju neetično ponašanje, sopstveno ili tuđe. Kada je reč o sitnim prekršajima, poput saobraćajnih, svakako da od uticaja može biti i činjenica da sebi mogu da priušte plaćanje kazne za učinjeni prekršaj.
Na kraju, znate li zašto je uvedeno suđenje uz porotu, par vekova pre nego što je psihologija uopšte postala zasebna disciplina? Zato što se uvidelo da sudije, po pravilu aristokratskog porekla, u sporovima između klasno nejednakih stranaka, praktično ne čuju i ne vide onu koja pripada nižem socijalnom sloju.
Sonja Pavlović/ Akuzativ