Foto: EPA/Bernd Von Jutrczenka
Dok se pandemija u razvijenim zemljama sveta polako povlači, njihove centralne banke počinju da liče na magare iz narodnih priča koje je, budući jednako gladno i žedno, uginulo stojeći neodlučno između vode i sena. Rastrzani između panike zbog moguće inflacije i straha od deflacije, kreatori monetarnih politika biraju potencijalno pogubnu taktiku čekanja. Da bi obavili društveno koristan posao u postpandemijskom periodu, morali bi prvo da preispitaju alatke koje su dosad koristili, iz perspektive progresivne monetarne politike.
Nekada su šefovi centralnih banaka imali na raspolaganje samo jednu upravljačku polugu: to su bile kamatne stope. Kada se ekonomska aktivnost uspori, kamate treba smanjiti; kada zapreti inflacija, kamate se moraju povećati (često po cenu izazivanja recesije). Nikada nije bilo lako odabrati pravi trenutak za intervenciju i odrediti optimalan procenat uvećanja ili smanjenja, ali nekadašnji bankari bar nisu morali da razmišljaju o alternativama. Lek je uvek bio samo jedan, a poluga se mogla pomerati u samo dva smera. Danas je posao bankara dvostruko složeniji. Od 2009. u opticaju su dva upravljačka mehanizma o kojima moraju da razmišljaju.
Posle globalne finansijske krize 2008, pokazalo se da je centralnim bankama potrebna još jedna poluga, jer ona prva više nije bila dovoljna: iako su kamatne stope pale na najniži nivo, na nulu ili ispod nule, ekonomije su i dalje stagnirale. Rukovodeći se iskustvom Japana, vodeće centralne banke (predvođene centralnim bankama Sjedinjenih Država i Velike Britanije) odlučile su da uvedu novi upravljački mehanizam poznat kao kvantitativno popuštanje (QE). Podizanjem ove poluge proizvodi se novac za kupovinu vrednosnih hartija komercijalnih banaka, u nadi da će injekcije novog novca preko banaka ući u realnu ekonomiju. Kada nastupi rizik inflacije, polugu treba spustiti i kupovinu usporiti.
To je bila teorija. Danas, suočene sa naznakama moguće inflacije, centralne banke postaju nervozne. Da li je stigao trenutak za uvođenje restriktivnije monetarne politike?
Ako ništa ne preduzmu, čeka ih sudbina prethodnika iz 70-ih godina 20. veka, koji su dopustili da se inflacija ugradi u dinamiku rasta cena i plata. Ako poslušaju instinkt i upotrebe obe poluge, ukidajući injekcije novog novca uz postepeno podizanje kamata, rizikuju mogućnost da istovremeno proizvedu dve krize: gubitak radnih mesta, jer će rastuće kamatne stope dovesti do pada agregatne tražnje i usporavanja investicija, i finansijski slom, jer će se finansijska tržišta i iznurene korporacije zavisne od besplatnog novca uspaničiti i od same pomisli na apstinencijsku krizu koja ih čeka. Napad panike iz 2013. izazvan prvim najavama mogućeg ukidanja kvantitativnog popuštanja bio bi dečja igra prema tome.
Centralne banke su užasnute mogućnošću takvog scenarija, jer bi u tom slučaju obe poluge postale beskorisne. Kamatne stope bi bile uvećane, ali ne dovoljno da ostave prostora za nove intervencije njihovim smanjivanjem. Za oporavak potonulih finansijskih tržišta bile bi potrebne inekcije novca u iznosima koji se politički ne mogu opravdati. Zato kreatori politika radije ne preduzimaju ništa, kao ono neodlučno magare.
Temeljna pretpostavka da se dve poluge moraju koristiti jedna za drugom i u tandemu je neispravna, jer se zasniva na iskustvu prošlosti koje u ovom slučaju ne moramo ponoviti. Naravno, istorijski posmatrano, kvantitativno popuštanje jeste naknadno uvedeno kao drugi upravljački mehanizam, nakon što se pokazalo da kamatne stope više ne daju rezultate. Ali to ne znači da bi se u situaciji rasta inflacije njihov redosled primene sada morao obrnuti, to jest, da se prvo moraju ukinuti mere kvantitativnog popuštanja, pa tek onda korigovati kamatne stope. Zašto ne bismo upotrebili obe poluge u isto vreme i u istom cilju, gradeći tako dvodelnu monetarnu politiku koja kombinuje podizanje kamatnih stopa i kvantitativno popuštanje (ali ovog puta u jednom drugačijem obliku)?
Kamatne stope svakako treba podići, ali ne smemo zaboraviti da ljudi sa donje polovine distributivne lestvice nisu imali pristup jeftinim kreditima čak ni onda kada su one bile na nuli. Morali su da se zadužuju po visokoj ceni kod zelenaša, korišćenjem kreditnih kartica i neosiguranih privatnih kredita. Od niskih kamatnih stopa koristi su imali samo najbogatiji. Što se tiče država, niske kamatne stope su im olakšale servisiranje duga, ali fiskalna ograničenja su ostala na snazi, što je onemogućilo javne investicije. Iz ta dva razloga jedna od posledica 13 godina niskih kamatnih stopa bio je veliki rast nejednakosti.
Rastuća nejednakost uvećava opšti nivo štednje, jer najbogatiji ne mogu potrošiti svoje ogromne rezerve. Pošto rast štednje odgovara novčanoj masi, dok posustale investicije odgovaraju tražnji za novcem, posledica je pritisak na cenu novca, usled čega kamatne stope ostaju blizu nule. Zato centralne banke moraju skupiti hrabrost da podignu kamatne stope, ne bi li raskinule začarani krug nepodnošljive nejednakosti i nepotrebne stagnacije.
Naravno, šefovi centralnih banaka strahuju da će podizanjem kamatnih stopa mnoge države gurnuti u bankrot i proizvesti ozbiljnu recesiju. Zato mera povećanja kamatnih stopa mora biti podržana izvođenjem još dva važna poteza.
Prvo, s obzirom da je temeljno restrukturisanje javnog i privatnog duga svakako neizbežno, centralne banke moraju konačno odustati od pokušaja da to izbegnu. Održavanje kamatnih stopa na nivoima ispod nule, ne bi li se stečaj nesolventnih entiteta odložio (entiteta kao što su grčka i italijanska država i mnoštvo zombi kompanija), što Evropska centralna banka i Federalne rezerve sada čine, vodi u siguran slom. Umesto toga, moramo što pre restrukturisati nenaplative dugova i povećati kamatne stope da bi se zaustavio njihov dalji rast.
Drugo, mere kvantitativnog popuštanja ne treba ukidati, ali novac koji se tako emituje ne smemo usmeravati na komercijalne banke i njihove korporativne klijente (koji su ga najvećim delom iskoristili za kupovinu sopstvenih deonica). Iz ovog izvora treba finansirati osnovni dohodak i tranziciju u zelenu ekonomiju (preko javnih investicionih banaka kao što su Svetska banka i Evropska investiciona banka). Takav oblik kvantitativnog popuštanja ne bi delovao inflatorno ako se viša srednja klasa i bogati progresivnije oporezuju i ako zelene investicije počnu da proizvode zelenu energiju i druga dobra potrebna čovečanstvu.
Centralne banke nisu prinuđene da biraju između paralize i kontrakcije. Progresivna monetarna politika bila bi ona koja podiže kamatne stope, a plodove sa drveta novca usmerava na klimatske programe i smanjivanje nejednakosti. Ako će to ovu politiku učiniti prihvatljivijom, možemo je nazvati „održivim monetarnim zatezanjem“.
Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net