Foto: BBC
Ako je „požuri i čekaj“ nezvanični moto vojske, „pripovedanje“ je svakako jedno od mnogih nezvaničnih vojničkih zanimanja. Rat se sastoji od smenjivanja dugih, jednoličnih sati i trenutaka intenzivnog užasa. Vojnici koji se trude da utuku što više vremena i olakšaju dosadu prožetu strepnjom, čine ono što od pamtiveka rade napeti a dokoni ljudi: jedni drugima pričaju priče.
Ratne priče, naravno, ali i one o ishodu zamišljene tuče između krokodila i gorile, preko geopolitičkih snatrenja do onih o dragim ljudima koje su ostavili kod kuće. I strah od smrti i s njime povezana pojačana želja za seksom uobičajene su teme vojničkih razgovora i u svima njima prevladava konjuktiv: šta ako, šta ako, šta ako?
Iz razumljivih razloga vojnici često pominju neprijatelja. Tu ima mnogo mržnje, osvetništva i obezljuđene bahatosti. Ali retko ko sve vreme ostaje u tom plićaku; suprotno slici vojnika i veterana kao požrtvovanih heroja u akciji ili jadnih žrtava okolnosti, ključna osobina čoveka u ratu često je visok stepen misaonosti. Ne kažem da sam ja bio takav sa 22 godine u Bagdadu gde sam se osećao kao zver u kavezu, ali čak ni ja nisam sasvim zaobišao to stanje duha. Sa svojim drugovima sam lenčario van dužnosti, pušili smo na nargile u prašnjavoj kasarni, gledali krijumčarene DVD-jeve i raspravljali o svemu i svačemu, pa i o neprijatelju.
Jedan od razloga našeg zanimanja za neprijatelja je to što smo mogli samo da ga zamišljamo. S retkim izuzecima, nikada nismo videli ljude koji su hteli da nas ubiju. Obično se dešavalo da granate padnu kao grom iz vedra neba ili da eksplodira put ispod naših tenkova, kao da sama zemlja želi da nas strese sa sebe. Neobičan je osećaj kada preživiš takvu zasedu i shvatiš da je neko pokušao da ti oduzme život ne znajući ništa o tebi. Tvoj opstanak zavisi od vrste uniforme koju nosiš, a ne od neke tvoje stvarne osobine kao pojedinca. Tvoji snaga, znanje i veština su sporedni činioci – da li ćeš živeti ili umreti u ogromnoj meri zavisi od sreće.
To osnovno stanje rata – smrtonosni haos – pretvara u neprijatelje ljude koji se nikada nisu sreli, koji se čak ni ne vide dok se bore, osim možda na tren, kao mrlja pustinjske kamuflaže, bljesak iz otvora cevi, sjajni čovekoliki obris u infracrvenom detektoru. Mehanizovana borba je bezlična. Naš narednik je govorio: „Tenk samo ubija, nije ga briga koga“. Iz iskustva mogu da kažem da je glavna emocija tenkiste pod paljbom spoj uzbuđenja i straha, a ne mržnja prema neprijatelju. Mržnja se javlja pre ili posle akcije, ili nikad.
***
Napustio sam vojsku čim je prestala da važi naredba o produženju roka. Otprilike godinu dana nakon što sam postao civil, vratio sam se zanimanju koje mi je u detinjstvu bilo važno, ali sam ga napustio kada sam obukao uniformu: pisanju fikcije. Moje rane kratke priče o ratu su bile autobiografske, s junacima sličnim meni koji su radili stvari slične onima koje sam ja radio. Prvi put sam odstupio od tog obrasca 2008. kada sam napisao priču iz perspektive bombaša samoubice. S jedne strane, neukusno je smelo da bivši vojnik pripoveda o ratu iz tog ugla. S druge strane, to je ono o čemu sam razgovarao sa svojim drugovima u dugim satima čekanja u Bagdadu.
Odavno nisam vojnik, ali nisam prestao da pričam priče ili da posmatram svet iz raznih ključnih, ali uznemirujućih perspektiva. Moj prvi roman Plen ispričan je delimično iz ugla egipatskog džihadiste, veterana bitaka u sovjetskom Avganistanu i Čečeniji, koji doživljava krizu uverenja povezanu sa usponom novog, surovog vođe u njegovoj grupi. Pisao sam sporo i mukotrpno, ali sam bio zadovoljan rezultatom. Trbuhozborstvo pisanja fikcije omogućava i čitaocu i piscu da pobegnu iz sopstvene glave – iako su problemi koje opisujemo često gori nego oni od kojih bežimo. Da bi pobegli od dosade, ljudi će rado pristati da se osećaju loše u ime izmišljenih likova. Po meni, ovo je prava apoteoza saosećanja.
Ima razloga za veru u umetnost, kao i za sumnju u nju. Znam da pripovedanje ne može da nas spase od haosa u kome se obreo naš svet. Nisam čak siguran ni u to da me ono može spasiti od mojih likova. Ako bi moj džihadista oživeo i ako bismo se našli licem u lice verovatno bismo pucali jedan u drugoga.
Ali postoji mogućnost i da se to ne bi dogodilo. Istorija beleži priče o tome kako su sukobljeni borci odložili oružje, ispuzali iz rovova i na tren uživali u druženju na ničijoj zemlji pre nego što su se džentlmenski rukovali i nastavili pokolj. Izveštaji o takvim događajima mogu izgledati previše bizarni i nepotrebni onima koji vide vojnike kao nemisleće, nekreativne robote, kao bića koja nisu sasvim ljudska. Ali oni jesu ljudska bića bez obzira na kojoj strani se bore. Čak i najsuroviji od nas, onaj koji je najviše zastranio, u potpunosti je ljudsko biće. Ovo ne govorim radi utehe. Ljudskost rata, a ne njegova čudovišnost je ono što me uznemirava.
Brian van Reet, The Guardian, 19.05.2018.
Prevela Slavica Miletić