Foto: Getty Images
Kralj Čarls Treći. Čim jedan monarh umre, na upražnjeno mesto dolazi sledeći. To je tranzicija koja je za mnoge neophodna i umirujuća, jer održava mit o monarhiji: kraljevi i kraljice umiru, ali institucija je večna. Upravo to zabrinjava.
U ovakvim trenucima zagovornici republike se kolebaju. „Ožalošćeni smo zbog vesti o kraljičinoj smrti i izražavamo saučešće kraljevskoj porodici“, tvitovala je grupa Republika. „Ima vremena za debatu o budućnosti monarhije. Sada moramo poštovati lični gubitak porodice i dozvoliti njima i drugima da na miru oplakuju gubitak majke, bake i prabake.“
Slažem se sa opštim sentimentom. Takođe smatram da i sada treba zadržati kritički stav. Problem je u tome što dok mi dajemo prostora porodici, monarhija ne miruje. Novi kralj je već postavljen.
Ustavni monarh nužno igra više uloga. Kraljica Elizabeta je bila individualno ljudsko biće i njena smrt je bolna za njenu porodicu i prijatelje, baš kao što bi smrt bilo koje voljene majke, bake, sestre ili tetke bila teška za njihove najbliže. Saosećati sa njihovom tugom je ljudski; biti lično osvetoljubiv ili slaviti njenu smrt je gnusno.
Monarh je takođe nacionalni simbol, a žena koja je na britanskom tronu bila 70 godina zauzima mesto duboko urezano u javnoj svesti. Tu takođe treba uvažiti i poštovati raspoloženje javnosti.
Pa ipak to raspoloženje nije jednoznačno. Na prvi pogled ljudi u velikoj meri podržavaju monarhiju, iskreno žale za kraljicom, ali su manje snishodljivi i ponizni nego što bi to većina medija i sam Vestminster želeli. Spremniji su nego ikada na preispitivanje institucije monarhije.
I zaista, potrebna nam je analizi toga što je Elizabeta simbolizovala i označavala, umesto njenog nekritičkog uzdizanja u mit. Centralna tačka tekućih hvalospeva je to da je ona bila oličenje kontinuiteta i postojanosti u doba turbulencija i promena. Da je to bila figura koja je pomogla društvu da izvrši tranziciju iz doba imperije u eru nakon brexita, od zemlje u kojoj je BBC bio jedini nacionalni emiter do savremenog sveta društvenih medija, iz vremena neupitnog poštovanja do perioda kada se čini da je svaki autoritet doveden u pitanje, a malo šta je ostalo sveto.
Mnoge druge nacije su se unutar sebe dogovorile o sličnim vrstama zaokreta, neke bolje, neke lošije od Britanije, a mnoge više nemaju potrebu za naslednim šefom države. U svim našim hvalospevima, monarh se nameće kao figura koja je iznad običnih problema, daleko od cinizma i laži politike, dok naciji pruža moralno jezgro koje joj inače nedostaje. „U vremenima kada ništa nije trajno / kada sve postaje gore ili sve čudnije / jedno dobro je stalno tu: / ona se nije promenila“, pisao je Filip Larkin o kraljici za njen jubilej 1977.
Nije teško uočiti privlačnost takve uloge, posebno imajući u vidu slabo poštovanje građana prema politici i političarima. Ali politika je sredstvo pomoću koga ljudi učestvuju u procesu upravljanja; insistirati na potrebi da nasledni monarh stoji iznad tog procesa, da otelotvoruje kontinuitet i moralne principe nacije znači ograničavati proces demokratskih promena kao takvih.
Može se smatrati da je monarhija iznad politike, ali sâmo njeno prisustvo je duboko politički iskaz; to je iskaz o stepenu u kome se može verovati narodu i demokratskom procesu, kao i o tome zašto bi bilo bolje da naciju predstavlja neko ko je rođen u odgovarajućoj porodici, a ne neko koga su izabrali građani.
Sve to vodi do treće uloge monarha koji je i predstavnik institucije monarhije. Britanija ima ustavnu, a ne apsolutističku monarhiju. Toj instituciji su tokom decenija sve više oduzimana ovlašćenja, ali to ne znači da se Elizabeta nije mešala u politiku.
Postoji kraljevski prerogativ koji opisuje poslove monarha, ali i omogućava izvršnoj vlasti da zaobiđe parlamentarnu kontrolu. Upotrebom kraljevskih prerogativa vlada može „da angažuje oružane snage, da sklapa i raskida međunarodne ugovore i da dodeljuje počasti“. Ta ovlašćenja su poslednjih godina postala manja i transparentnija, ali ipak postoje. Koliko god da je monarhija ustavna, koliko god da je kao institucija deo demokratskih procesa, to je i dalje nasledna funkcija koja kao takva neizbežno sputava demokratiju.
Koliko god da je važno poštovati ličnu tugu kraljevske porodice i odnos javnosti prema monarhiji, šira pitanja o funkciji monarha ne mogu se i ne bi trebalo da naprosto budu gurnuta u stranu. Zapravo, upravo u trenutku tranzicije takva pitanja postaju naročito umesna.
Deo problema je u tome što je poslednjih dana razgovor zarobljen između s jedne strane infantilne mržnje i neprihvatljivog prezira (kao što je izjava američke profesorke koja je kraljici poželela da crkne u najgorim mukama), a sa druge strane jedne vrste preterane servilnosti – na primer, kada nam Klajv Majri na BBC-u kaže, pre zvanične objave kraljičine smrti, da je rešenje Liz Tras za energetsku krizu „sada beznačajno“ u poređenju sa „težinom“ krize sa kojom se suočava monarhija (te komentare je kasnije razjasnio).
Poštovanje, etikecija i preispitivanje mogu ići zajedno. Možemo razumeti tragične lične okolnosti i dubinu simboličke privrženosti društva prema monarhiji, a istovremeno biti otvoreni za ispitivanje najdubljih tradicija, verovanja i mitova. To nije izraz anti-britanstva. Postoji više načina da se želi najbolje ovoj zemlji.
Autor: Kenan Malik/ The Guardian
Prevod: Milica Jovanović/ Peščanik.net