 je deo kulture u kojoj jedva da se kontroliše rizično ponašanje i nikako ne priznaje neuspeh. Retrospektivno se tako ispostavilo da je „hibris“ bio dominantna emocija ove tragične priče u vreme kada se verovalo da je beskrajna bujica profita nezaustavljiva){kind=link}
Uverenost bankara u vlastitu nepogrešivost (bila) je deo kulture u kojoj jedva da se kontroliše rizično ponašanje i nikako ne priznaje neuspeh. Retrospektivno se tako ispostavilo da je „hibris“ bio dominantna emocija ove tragične priče u vreme kada se verovalo da je beskrajna bujica profita nezaustavljiva
„[N]e bismo bili u ovom haosu da neki ljudi nisu bili tako prokleto pohlepni“1 – to bi mogla biti tačka saglasnosti mnoštva rasprava oko toga šta ili koga treba kriviti za finansijsku krizu 2007–2009. godine. Neposredno nakon krize učinilo se da pohlepa najubedljivije objašnjava ne samo „pucanje američkog stambenog mehura“, nego i bezmalo kolaps glavnih poslovnih sektora, poljuljanu stabilnost finansijskih institucija, usporavanje rasta globalne ekonomije, zatvaranje fabrika, plimu nezaposlenosti, topljenje ušteđevina hiljada Amerikanaca, šatore koji udomljavaju kreditne izbeglice čiji domovi su pali pod hipoteku, kao i, s druge strane, uvištestručene plate i bonuse finansijskih rukovodilaca firmi čiji su zaposleni izgubili poslove. Kada je kriza zapretila ne samo stabilnosti Sjedinjenih Država, već i raspadom svetske ekonomije, stečajem banaka i osiguravajućih društava, i kada su ih Bušova administracija i Kongres izbavili polaganjem kaucije, pouzdanje u samoregulaciju tržišta i u korporativno upravljanje urušilo se, a dozvan je i provereni žrtveni jarac: Vol strit.
Jedna dramatizovana deskripcija krize uočava putanju od početne neverice da, činilo se, neuništive finansijske institucije kolabiraju jedna za drugom do „ljutnje i potrebe da se pronađu i kazne krivci“, te javnog osramoćenja koje je snašlo dotad poštovane vlade, regulatorne organe i, ponajviše, bankare. Mediji, film i pozorište su krivicu naročito pripisivali pohlepnim i podmitljivim bankarima.2 Bankar je već bio junak javnih predstava u doba deregulacije osamdesetih i donekle devedesetih, ali se sada vratio u drugom okruženju i u drugom svetlu: u novinama se nisu više nalazili samo grafikoni vrtoglavih uspona i padova akcija i analize arkanskih tehničkih detalja monetarnih kretanja, već i fotografije, portreti i karikature bankara koji su postali – zlikovci. Isti oni bankari koji su nekada hvaljeni zbog odlučne preduzimljivosti defilovali su kao ruglo popularnim tekstovima, pozorišnim binama i filmskim platnom.3
Ali pre toga se desila još jedna „smena paradigme“. U poslednjoj četvrtini dvadesetog veka novi „seksi pohlepan“ svet londonskog Sitija4 ponosno se pomerio sa stručnih stranica štampe i iz akademskih časopisa na veću scenu: amblematični film Vol strit i neki pozorišni komadi i TV serije s kraja osamdesetih „uveli su širu javnost u zavodljive živote superbogataša i zaposlenih u Sitiju, koji su uvećali svoje bogatstvo kockajući se na tržištu novca“ (McDowell, „Making a Drama out of a Crisis“, str. 195). Bankari, i u stvarnosti i u njenoj medijskoj obradi, nisu više bili staloženi, obzirni, porodični finansijski savetnici lokalnog ogranka banke, već energični akteri na svetskoj sceni koji se šepure deregulisanim pejzažom globalnog kapitalizma.5 Još početkom novog milenijuma deregulacija u Sitiju Londona i Vol stritu Njujorka činilo se da omogućuje rekordni profit. Bankari su izgledali sigurno u svojoj poziciji „gospodara svemira“, univerzuma koji naseljava sveprožimajući svet novca.6 Kultura invecticionog bankarstva je devedesetih već uveliko podrazumevala „obestelovljene“ partijarhe i mlade pretendente – bučne, bujne, „raskalašne đokice“7 „energične mladiće koji trguju deonicama i akcijama u siledžijskoj atmosferi prepunoj testosterona“.8
Njihovo samopouzdanje je iščezlo možda tek 2008, kada je globalni finansijski sistem gotovo oboren. Tada je podrška države, a ne deregulisane snage tržišta, sprečila propast svetskog finansijskog sistema. Apetiti bankara za državnom regulacijom njihovih aktivnosti, međutim, brzo su oslabili pošto je takozvano „kvantitativno popuštanje“ spasilo većinu banaka. Kriza se onda prikazivala kao „uzbudljivi vrtlog ili kao moralna kaža“: „Do sredine 2010. čini se da je ustanovljen novi žanr tekstova o finansijskom padu, koji se u knjižarama pri samoposlugama i aerodromskim prodavnicama utrkivao sa ranijim žanrom priča o bedi porodice“.9 I konačno se u neprebrojnim knjigama i tekstovima, laičkim i naučnim, zapatio i pretegao popularni lik pohlepnog i podmitljivog finansijskog direktora, taštog i goropadnog bankara, razmetljivog i podmuklog finansijera – koji neobuzdano rizikujući žrtvuje ljudske sudbine (McDowell, ,„Making a Drama out of a Crisis“, str. 199). „Tačan obim u kojem su ti tekstovi uticali na talas gađenja prema bankarima koji se širio od 2008. teško je proceniti, ali je uticaj jasan“.10
Ljudi koji su vodili sada osramoćene institucije i sa produbljivanjem krize su se, međutim, predstavljali kao aktivni muškarci, koji se odmaraju na egzotičnim lokacijama, sunčaju na palubama jahti, bave se ekstremnim sportovima, pribavljaju zbirku klasičnih automobila, koriste privatne avione i zdušno prihvataju kulturu rizika – kao i ogromne bonuse za koje smatraju da im po pravdi pripadaju. Uverenost bankara u vlastitu nepogrešivost (bila) je deo kulture u kojoj jedva da se kontroliše rizično ponašanje i nikako ne priznaje neuspeh.11 Retrospektivno se tako ispostavilo da je „hibris“ bio dominantna emocija ove tragične priče u vreme kada se verovalo da je beskrajna bujica profita nezaustavljiva.12 Slobodno tržište je prestalo da bude jedan način aranžiranja sveta uporediv sa drugima, ukazuje Lančester (Lanchester), i postalo je stvar skoro mistične vere nepodložne racionalnoj proceni i argumentaciji: u tom sistemu finansijska industrija je izumela klasu sveštenika i magova koji su, najzad, počeli tako i da se ponašaju. Čak i kada je postalo očigledno da su dugovi prekomerno narasli mnogi direktori su i dalje verovali da su oni i njihove banke „preveliki da bi propali“. Još novembra 2009. Lojd Blankfejn (Lloyd Blankfein), direktor Goldman Saksa, ozbiljno je branio elitne bankare tvrdnjom da „rade Božji posao“. A najveći broj tih sada javno osuđenih fat cats i dalje nije bio sklon da se odrekne svog upadljivo raskošnog stila života.13 Džilijen Tet (Gillian Tett) opisuje scene slične padu Rimskog carstva kada su sredinom 2007. nikad ekstravagantnije proslave nikad većeg profita kamuflirale prve znake propasti. Na godišnjem sastanku više stotina evropskih bankara 11. juna u jednom španskom letovalištu „pucali su čepovi šampanjca“, a „rok bend je grmeo“.14 Organizatori su bili uvereni da najavljuju još veći događaj za 2008. u Kanu. Već sledećeg dana čulo se da je u krizi jedan fond offshore investicija koji je špekulisao pozajmicom kapitala. Istinska panika je nastupila tokom leta kada je još nekoliko fondova zapalo u probleme, a sredinom septembra zavladao je očaj. Šokantni vizuelni podsetnik na Sjedinjene Države 1929. raspršio se svetom – red potrošača koji čekaju da uzmu novac iz banke – i ishodovao opštom strepnjom.15
Osuda je bila žestoka. Čitava „kultura pohlepe“ proglašena je jedinim, glavnim ili jednim od glavnih krivica za katastrofalnu finansijsku krizu, i u stručnoj i u najširoj javnosti. Senator Džon Mekejn (John McCain) je govorio o „pohlepi, korupciji i preteranosti“ Vol strita, koji je „tretirao američku ekonomiju kao kasino“.16 Čarls Kolson (Charles Colson), osuđenik u aferi Votergejt koji je u zatvori postao evangelistički sveštenik, problem je detektovao u „nikakvim moralnim ograničenjima nekontrolisanoj pohlepi“.17 Bezbrojni blogeri i kolumnisti gramzivošću su objašnjavali bezmalo sve neprilike u svetu, ali i nemali broj naučnika i privrednika je delio to mišljenje. Britanski poslovni magnat, investitor i filantrop, Ričard Branson (Richard Branson), u intervjuu za CNN objavljuje da je razlog što se ekonomija našla u krizi, „u osnovi, pohlepa i prevelika potrošnja, u oba sektora, privatnom i državnom“, a Manfred Maks-Nev (Manfred Max-Neef), čileanski ekonomista, aktivista u borbi protiv nepravde i siromaštva i laureat brojnih međunarodnih priznanja, tvrdi: „Cijela globalna kriza koju živimo proizvod je pohlepe. Pohlepa je danas prevladavajuća vrijednost u svijetu i ako se tako nastavi, s nama je svršeno. Ekonomija treba služiti ljudima, a ne ljudi ekonomiji“.18
Juna 2012. ministar finansija Velike Britanije je priznao da je u godinama „2005, 2006. i rane 2007, [postojala] evidencija sistemaske pohlepe koja narušava finansijski integritet i stabilnost“ i da je nestašluk ključnih igrača u londonskom finansijskom sektoru „uzdigao pohlepu iznad svih ostalih problema i bacio ekonomiju na kolena“.19 S druge strane okeana, vrhunac krize podudario se sa kampanjom za predsednika. Još uvek predsednički kandidat, senator Barak Obama (Barack Obama) marta 2008. kritikuje lobiste, „pohlepne biznismene“ i „samozadovoljne vašingtonske političare“ zbog stvaranja „etike pohlepe“ koja je odgovorna za kućevlasničku krizu. Oktobra iste godine on je već nagrdio tu „etiku“ koja je obuzela Ameriku – „Živimo u doba lakog novca, u kojem nam se dopušta, i čak se podstičemo. da trošimo bez ograničenja; da pozajmljujemo umesto da štedimo“ – i zapazio: „Jedan od razloga ove krize jeste što su svi živeli iznad svojih mogućnosti. Direktori su postali pohlepni. Političari su potrošili novac koji nisu imali. Kreditori su prevarili ljude da kupuju kuće koje nisu mogli da priušte, a neki su znali da ne mogu da ih priušte i svejedno ih kupili“.20
Za razliku od klasične tragedije, rasplet ove drame – pod uslovom da je uopšte okončana – nije bio katarzičan za publiku. Postojala je „žrtva“ – mnoge banke i njihovi direktori su sišli sa scene – ali očekivana katarza kroz pad ili iskupljenje individualnih heroja se nije dogodila. Prema popularnom gledištu, pojedini bankari su doduše dobili zasluženu kaznu, ali su uobičajeni bili i zahtevi za izvinjenjem, pa je čak i samoubistvo smatrano prikladnim.21 Štampa je 25. septembra 2008. objavila fotografiju učesnika protesta koji drži plakat ispred njujorške berze sa sažetim zahtevom „skočite, govnari“ (jump, you fuckers). Ali umesto odmazde, odlučeno je da se državnom intervencijom zaprepašćujućeg obima većina banaka i kompanija za osiguranje i finansijske usluge spasi, jer je prosuđeno da su zaista „prevelike da bi propale“. Vlade Sjednjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva, u strahu i za vlastitu sudbinu, prebacile su ogromne sume novca – u krajnjoj liniji poreskih obveznika – u finansijske sisteme.22 Uprkos gestovima veće regulacije i nekim kaznama, samo godinu dana kasnije isplaćeni su opet ogromni bonusi – „jer se shvatanje stvarnosti bankara i posledica njihovih postupaka činilo udaljenim kao 2007, pre onoga što je možda zaista bio slom globalnog finansijskog sitema“: „Na kraju komada Dejvida Hera The power of yes lik novinara koji prati finansije objašnjava: ‘Oni [bankari] jednostavno ne misle da su učinili išta loše. Ti ljudi iskreno veruju da su gospodari svemira’“.23
Esej je dio knjige Primati, pojedinci i pohlepnici: (d)evolucija u tri pokretne slike, Novi Sad: Akademska knjiga; Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Predrag Krstić, istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana
1. Ross Garnaut & David Llewellyn-Smith, The Great Crash of 2008, Carlton: Melbourne University Publishing, str. 17
2. Linda McDowell, „Making a Drama out of a Crisis: Representing Financial Failure, or a Tragedy in Five Acts“, Transactions of the Institute of British Geographers 36 (2), 2011: 193–205, str. 193).
3. McDowell „Making a Drama out of a Crisis“, str. 194
4. Nigel Thrift, Andrew Leyshon & P. Daniels, „’Sexy, Greedy’: The New International Financial System, the City of London and the South East of England“, Working Papers in Producer Services no. 8, School of Geography University of Bristol and Service Industries Research Centre, Portsmouth Polytecnhic
5. Thomas L. Friedman, The World is Flat: A Brief History of the Twenty-First Century, New York: Farrar, Straus and Giroux, 2006
6.Termin „gospodari svemira“ je skovao Tom Volf (Tom Wolfe) u svom romanu o trgovcima Vol strita (Tom Wolfe, The Bonfire of the Vanities, New York: Bantam Books, 1987), a Najts i Makejb (David Knights & Darren McCabe, „’Masters of the Universe’: Demystifying Leadership in the Context of the 2008 Global Financial Crisis“, British Journal of Management 26 (2), 2015: 197–210) su pokazali da je u njegovoj osnovi verovanje da su lideri kadri da predvide i osiguraju budućnost, te da je takva pretpostavka ne samo doprinela krizi, nego preti da „proizvede još jedan balon“ (McDowell, „Making a Drama out of a Crisis“, str. 195).
7. Michael Lewis, Liars Poker: Two Cities, True Greed, London: Hodder and Stoughton, str. 13
8. McDowell, ,„Making a Drama out of a Crisis“, str. 195; videti J. M. Coates & J. Herbert, „Endogenous Steroids and Financial Risk Taking on a London Trading Floor“, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 105 (16), 2008: 6167–6172
9. McDowell, ,„Making a Drama out of a Crisis“, str. 196
10. McDowell, ,„Making a Drama out of a Crisis“, str. 196
11. uporediti Lucy F. Ackert, Bryan K. Church & Richard Deaves, „Emotion and Financial Markets“, Federal Reserve Bank of Atlanta Economic Review, drugi kvartal, 2003: 33‒41; Jon Elster, „Rationality and the Emotions“, Economic Journal 106 (438), 1996: 1386–1397)
12. William D. Cohan, House of Cards: A Tale of Hubris and Wretched Excess on Wall Street, New York: Doubleday, 2009).
13. (McDowell, „Making a Drama out of a Crisis“, str. 201)
14. Gillian Tett, Fool’s Gold: How Unrestrained Greed Corrupted a Dream, Shattered Global Markets and Unleashed a Catastrophe, London: Little, Brown, 2009, str. 195
15. McDowell, „Making a Drama out of a Crisis“, str. 201; uporediti Robert J. Shiller, The Subprime Solution: How Today’s Global Financial Crisis Happened and What to Do About It, Princeton: Princeton University Press, 2008).
16. Rick Klein, „McCain Blames Greed for Wall St. Mess; Obama blames GOP“‚ ABC News, 16. Septembar 2008, http://abcnews.go.com/Politics/5050/story?id=5812268&page=1 (pristupljeno 13. jula 2016))
17. Chuck Colson, „Tipsy on Wall Street: A President’s Candid Comment“‚ Crosswalk, 29. Jul 2008, http://www.crosswalk.com/news/commentary/11579703/ (pristupljeno 13. jula 2016)).
18. prema Talidari, „Kraj pohlepi i korupciji“, Životna škola, 2009, http://www.zivotna-skola.hr/mane/pohlepa.html#b (pristupljeno 8. jula 2016)
19. George Osborne, „Statement by the Chancellor of the Exchequer, Rt Hon George Osborne, MP, on FSA Investigation into LIBOR“, 28. jun 2012, https://www.gov.uk/government/speeches/statement-by-the-chancellor-of-the-exchequer-rt-hon-george-osborne-mp-on-fsa-investigation-into-libor (pristupljeno 14. juna 2016))
20. Barack Obama, „A Rescue Plan for the Middle-Class“, 13. oktobar 2008, Toledo, Ohio, http://www.realclearpolitics.com/articles/2008/10/a_rescue_plan_for_the_middlecl.html (pristupljeno 14. jula 2016)).
21. Lanchester, Whoops!, str. 62
22. Andrew Ross Sorkin, Too Big to Fail: The Inside Story of How Wall Street and Washington Fought to Save the Financial System from Crisis – and Themselves, New York: Viking, 2009; Barry Ritholtz & Aaron Task, Bailout Nation: How Greed and Easy Money Corrupted Wall Street and Shook the World Economy, Hoboken: Wiley, 2009
23. McDowell, „Making a Drama out of a Crisis“, str. 202; uporediti David Hare, The Power of Yes: A Dramatist Seeks to Understand the Financial Crisis, London: Faber & Faber, 2009: 63)