Ako zanemarimo biologiju ovih emocija, koje upravljaju izborom partnera i razmnožavanjem, i koje mi ponekad nazivamo “ljubav”, videćemo da one često dovode do tragičnih posledica. Svi znamo da ljubav može biti izvor zadovoljstva, međutim, ona može biti i izvor veoma potresnih, pa čak i opasnih ishoda.
Da li ste se nekada zapitali šta čini da novu ljubav osećamo kao nešto jedinstveno, šta stvara opsesivne misli, fokusira našu pažnju i rasplamsava nam emocije – da li je to kultura ili pak naš mozak? Antropolog Helen Fišer smatra da požuda, privlačnost i afektivna vezanost formiraju različite puteve u našem mozgu, što često dovodi do pogrešnog izbora partnera, a to onda za posledicu ima razvod braka ili nasilje u porodici. Međutim, možda nam ovakva struktura mozga može pružiti i potencijalno rešenje?
Da li ste ikada imali uznemirujući osećaj da su vaša seksualna želja, romantična žudnja i osećanje dugoročne emocionalne povezanosti usmerene prema različitim osobama? Da li ste se zapitali: šta je od ova tri zapravo ljubav?
Helen Fišer, antropolog koji sprovodi istraživanje o hemijskoj strukturi emocija povezanih sa izborom partnera, razmnožavanjem i roditeljstvom, kaže da ova tri puta predstavljati različite moždane krugove. Ona smatra da su ovi emocionalni sistemi – sistem požude, privlačnosti i afektivne vezanosti – “nekako nepovezani kod čoveka…” Međutim, situacija nije beznadežna, smatra Fišer: kod ljudi prefrontalni korteks ima zadatak da kontroliše i usmerava ove emocije – ako mi tako odlučimo.
“Šta znači voleti?” pitao je Šekspir. Ponuđeno je hiljadu odgovora, ali samo nekoliko od strane biologa i “naučnika uma”. Možda na neki način naučnici dele ovu pesničku misao da je ljubav neopisiva, peta dimenzija čovečanstva, koja je izvan granica razuma. Dok se naučnici bave drugim složenim emocionalnim stanjima poput depresije, anksioznosti ili složenog, iracionalnog straha, ljubav je ostavljena poetama i pesnicima.
Ako zanemarimo biologiju ovih emocija, koje upravljaju izborom partnera i razmnožavanjem, i koje mi ponekad nazivamo “ljubav”, videćemo da one često dovode do tragičnih posledica. Svi znamo da ljubav može biti izvor zadovoljstva, međutim, ona može biti i izvor veoma potresnih, pa čak i opasnih ishoda.
Muška seksualna ljubomora je najveći uzročnik nasilja nad ženama širom sveta. Iako u manjoj meri i muževi su takođe fizički zlostavljani od strane žena. Muškarci i žene u svim društvima mogu doživeti kliničku depresiju kada im se ljubavna veza raspadne, a psiholozi kažu da se značajan procenat samoubistava izvrši upravo zbog neuzvraćene ljubavi.
Vreme je da ispitamo biologiju ovog gorkoslatkog iskustva zvanog ljubav.
Tri sistema koji komplikuju čovekov život
Smatram da tri primarna, međusobno različita ali i međusobno povezana sistema emocija utiču na izbor partnera, razmnožavanje i podizanje dece, a to su: požuda, privlačnost i afektivna vezanost.
Svaki sistem povezan je sa određenom neurobiologijom u mozgu: svaki je povezan sa različitim repertoarom ponašanja i svaki nastaje kako bi upravljao specifičnim aspektima reprodukcije kod ptica i sisara.
Seksualni nagon (libido ili požuda) karakteriše žudnja za seksualnim zadovoljstvom i primarno je povezan sa hormonima (estrogenom i androgenom). Seksualni nagon razvija se kako bi motivisao pojedince da tragaju za seksualnim ujedinjenjem sa bilo kojim prikladnim partnerom.
Sistem privlačnosti (kod ljudi poznat kao “strastvena ljubav”, “opsesivna ljubav” ili “zaljubljenost”) karakteriše povećanje energije i usmeravanje pažnje na privlačnog partnera. Kod ljudi, privlačnost je još povezana i sa osećanjem ushićenosti, opsesivnim razmišljanjem o voljenoj osobi i sa žudnjom za emocionalnom zajednicom. Smatram da je korelat prilačnosti u mozgu visoki nivo neurotransmitera – dopamina i norepinafrina – i nizak nivo serotonina. Ovaj sistem razvio se kako bi omogućio muškarcima i ženama da među velikim brojem potencijalnih partnera odaberu jednog, da sačuvaju svoju energiju za razmnožavanje, odaberu genetski superironije pojedince i budu uz njih dok se oplodnja ne dogodi.
Sistem afektivne vezanosti (kod ljudi poznat još kao “partnerska ljubav”) karakterističan je za ptice i sisare. Ogleda se u ponašanjima kao što su: odbrana zajedničke teritorije, zajednička izgradnje gnezda, zajedničko hranjenje i čišćenje, straha od odvajanja, kao i podela kućnih obaveza. Za afektivnu vezanost kod ljudi karakteristični su i osećaj sigurnosti, smirenosti, emocionalne unije i socijalne prijatnosti. Njenim fiziološkim korelatom smatramo neuropeptide oksitocin i vazopresin. Ovaj sistem razvio se kako bi motivisao pojedince da održavaju svoju vezu dovoljno dugo dok ne ispune roditeljske dužnosti svoje vrste.
Za svaki sistem, postoje varijacije neuralnih krugova u zavisnosti od vrste. Varijacije postoje i kod pojedinaca u okviru jedne iste vrste, kao i kod jednog pojednica u toku života. Tri sistema emocija deluju u interakciji jedan sa drugim, ali i u interakciji sa ostalim sistemima koji postoje u telu.
Na primer, neka osoba može započeti seksualnu vezu samo zbog užitka. Međutim, vremenom počinje da u nju romantično investira i postaje vezana za partnera. Partner se takođe može čvrsto vezati. Ovo pojačano osećanje vezanosti može se biološki objasniti. Nakon orgazma, kod muškaraca raste nivo vazopresina, dok kod žena raste nivo oksitocina. Za ove hormone poznato je da izazivaju vezanost, a smatra se i da doprinose osećanju bliskosti nakon seksualnog odnosa.
Ova tri sistema mogu delovati i nezavisno. Jedinke kod otprilike 90% vrsta ptica formiraju sezonske ili doživotne veze, udružuju se i podižu svoje mladunce zajedno. Međutim, “mnogo ptica dobija i sa strane”, izveštava Džefri Blek sa Kembridž Univerziteta. Zapravo, samo 10% od 180-ak vrsta monogamnih ptica pevačica ostaje seksualno verno svojim patnerima; ostali se uključuju u dodatne seksualne aktivnosti.
Isto tako, muškarac i žena mogu osećati čvrstu vezanost za svog dugogodišnjeg supružnika ili partnera, oni u isto vreme mogu osećati privlačnost prema nekoj drugoj osobi, a takođe mogu osetiti sekusualnu želju prema nekoj trećoj osobi. Dakle, fiziološki smo sposobni da “volimo” više osoba istovremeno.
Nezavisnost ovih sistema razvila se kod naših predaka kako bi omogućila mužjacima i ženkama da budu sa nekoliko partnera istovremeno. Sa ovakvom strukturom mozga, mogli su da formiraju vezu sa jednim partnerom, a istovremenom da tajno budu sa drugim i na taj način dobiju retku priliku za dodatno parenje. Mogli su da žive poligamno ukoliko bi im se za to ukazala prilika.
Međutim, u modernom društvu, odvojenost ova tri sistema veoma komplikuju živote ljudima i doprinosi sve većem broju preljuba i razvoda koji postoje širom sveta; dovodi do sve češće pojave seksualne ljubomore, uhođenja i nasilja u porodici, kao i do rasprostranjenosti ubistava, samoubistava i kliničke depresije koji su rezultat neuzvraćene ljubavi.
Šta je osnova ovih sistema emocija? Zbog čega su se razvili kod ljudi? U kojoj meri kontrolišu naše živote? Na koji način možemo upotrebiti ove informacije u medicini i pravu? Razmotrićemo požudu, privlačnost i afektivnu vezanost odvojeno. Najviše pažnje posvetićemo privlačnosti, tačnije onome što nazivamo “romantična ljubav”, jer je to sistem koji je najmanje razumljiv od ova tri… u narednom tekstu.
Autor: Helen Fišer, PhD
Izvor: The DANA Foundation
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović/psihouniverzum