Foto: wb6cif.eu
Što se tiče Zapadnog Balkana, neće biti značajnijeg ubrzanja evropskih integracija sve dok EU ne bude reformisana i uspostavljen novi sistem glasanja koji će eliminisati konsenzusno odlučivanje
Autor: Željko Pantelić
Ruska agresija na Ukrajinu označila je početak kraja malignog uticaja Moskve na prostoru Zapadnog Balkana. Bez mogućnosti da finansira svoje megafone u republikama bivše Jugoslavije; bez saveznika u zapadnoevropskim državama koji su gledali blagonaklono prema Moskvi i posledično omogućavali Srbiji da sedi na dve stolice; iza sve utvrđenijeg i većeg zida od 120 miliona rusofobnih istočnih Evropljana, od pribaltičkih republika preko Poljske i Ukrajine pa do Rumunije i Bugarske, rusofilstvo će biti svedeno u našem regionu na folklor i atavizam nepomirljivih staljinista u drugoj polovini prošlog veka.
Sa svakom bombom koja pada na ukrajinske gradove, sa svakim izgubljenim životom, sa svakim danom koji produžava trajanje ruske agresije na Ukrajinu, jaz između Evrope i Rusije postaje sve veći, a vreme eventualnog obnovljanja, koliko-toliko, normalnih relacija između Brisela i Moskve se udaljava.
Između Evrope i Rusije, po završetku rata u Ukrajini, neće doći do normalizacije odnosa godinama, a verovatno i decenijama. Stara “gvozdena zavesa” neće biti samo pomerena hiljadu kilometara na istok, već će postati “čelična” i između dve strane neće biti gotovo nikakvih komunikacija. Kao u vreme Hladnog rata jedina stvar koja će povezivati dve strane će biti gasovodi i naftovodi: Evropi će trebati energenti a Rusiji novac, a ni jedni ni drugi nemaju izvodljive alternative na kratak i srednji rok.
Ruska invazija na Ukrajinu je dala opravdanje i benzin rusofobnom sentimentu od Baltika do Crnog mora. U zapadnoevropskim državama neće moći i neće imati moralno pravo da ga obuzdavaju kao što su to činili do sada oblikujući spoljnu politiku Evropske unije prema Rusiji na liniji tzv. Ostpolitik koju je lansirao nemački kancelar Vili Brant tokom sedamdesetih godina prošlog veka.
Svi proruski političari u EU, od Matea Salvinija i Marin Le Pen, preko lidera, bivših i aktuelnih, nemačkih parlamentarnih partija (sa izuzetkom Zelenih), pa do Viktora Orbana, morali su da se odreknu veza sa Putinom i njegovim režimom i da naprave totalni otklon od politike koju su praktikovali sve do pre par nedelja.
Čak je i Silvio Berluskoni morao da se distancira u potpunosti od svog intimnog prijatelja Vladija, kako je tepao Putinu. Berluskoni se u poslednjih nekoliko godina nudio da bude mirođija u svakoj čorbi ne bi li povratio uticaj koji je nekad imao, a ovih dana nije ni pokušao da se preporuči kao medijator ili posrednik u kontaktima sa Putinom.
To objašnjava zašto će za svakog političara u Srbiji, ali i Crnoj Gori i BiH, biti političko samoubistvo bilo kakvo povezivanje sa Rusijom ili režimom Vladimira Putina. Jaz između Rusije i Evrope je postao toliko veliki da ne samo da nije izvodljivo sedeti na dve stolice nego je postalo neoprostivo svako opravdanje ili razumevanje za Rusiju Vladimira Putina..
Ko god bude pobedio na izborima u Srbiji pokušaće da glumi Josipa Broza Tita i njegov raskid sa Staljinom iz 1948. godine, počev od Aleksandra Vučića kome ruski ljudi u njegovoj partiji i SPS-u Ivice Dačića igraju po živcima već godinama. Ne zbog njihovih opredeljnja, već zato što su verniji Putinu nego njemu i što nije smeo da udari na njih iz straha od gospodara života i smrti u Kremlju.
I lideri sprske opozicije se ne izjašnjavaju direktno protiv Putina zbog procene da im to ne bi donelo nove glasove a mogli bi da izgube one na izlazu iz SNS-ovog biračkog krčaga. Nema sumnje, da će i pored toga što i među njima ima onih koji imaju izražene simpatije prema Rusiji i idolopoklonstvo prema Putinu, napraviti istorijski zaokret i okrenuti leđa Rusiji.
Motiv je veoma jednostavan – za svaku vlast je mnogo jednostavnije da objasni zašto nema grejanja ili zašto je benzin skup, nego zašto nema posla, penzija i plata. Pokazna vežba i brzina s kojom su se povukle sve zapadne firme iz Rusije prestravile su više Vučića nego bilo šta drugo u njegovoj političkoj karijeri. Takođe, ovoga puta od evropskih i američkih partnera neće izostati finansijska, obaveštajna i operativna pomoć za iskorenjivanje ruskih elemenata u administrativnom, sudskom i policijskom aparatu kao i u medijima.
Čak su i lideri stranaka Srba u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini svesni da je bilo kakvo pokazivanje rusofilstva ili opravdavanje agresije Rusije na Ukrajinu trajni crveni karton, odnosno put u izolaciju i političku irelevantnost. Upravo zbog toga, propagandna mašinerija DPS-a u Podgorici i bosanskih partija sa centralama u Sarajevu pokušavaju da prišiju svim političkim protivnicima etiketu “putinofila” ili “rusofila” ili da igraju na kartu inata, odnosno instinkta dela građana Crne Gore i Bosne i Hercegovine da reaguju uvek suprotno od onoga što je stav koalicije oko Đukanovića ili bošnjačkih partija u BiH.
Međutim, predvidljivo slabljenje ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu ne znači da će se naš region automatski stablizovati, odnosno da će biti eliminisan otpor prema Zapadu. Rusofilstvo je često bilo samo drugo ime za antizapadnu frustraciju kod dela građana i nije isključeno da barjaktari tog razmišljanja promene poslodavca i uporište, odnosno pređu put od Moskve do Kine. Ne bi bilo prvi put na Balkanu da se to dogodi. Albanski diktator Enver Hodža je nezadovoljan napuštanjem staljinističkog kursa SSSR-a po dolasku na vlast u Kremlju Nikite Hruščova pronašao novog zaštitnika u Mao Cedungu i Pekingu.
Na emotivnom talasu ukrajinskog otpora ruskim agresorima i podnošenju zahteva za članstvo Ukrajine u EU, koje su sledile Gruzija i Moldavija, i na Zapadnom Balkanu se rasplamsala nada da bi moglo da dođe do novog zamaha evropskih integracija ili barem do koraka koji idu u tom smeru: vizna liberalizacija za Kosovo, status kandidata za članstvo u EU Bosni i Hercegovini, početak pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ubrzavanje pregovaračkog procesa sa Crnom Gorom i Srbijom.
Naravno, niko u EU nije želeo da zalupi u ovom momentu vrata Ukrajini, Moldaviji i Gruziji ili da obeshrabri države Zapadnog Balkana. Uzeti u razmatranje zahteve tri bivše republike SSSR-a je obaveza EU jer pravo da podnese aplikaciju ima svaka država na Starom kontinentu. U Briselu su razmatrali čak i zahtev Maroka pre par decenija, sa Turskom su otvoreni pregovori koji nikada neće biti završeni, tako da će i aspiracije Ukrajine, Gruzije i Moldavije završiti na slepom koloseku čim se završi ukrajinska kriza.
Što se tiče Zapadnog Balkana, neće biti značajnijeg ubrzanja evropskih integracija sve dok EU ne bude reformisana i uspostavljen novi sistem glasanja koji će eliminisati konsenzusno odlučivanje. Istina je da se nemački kancelar Olaf Šolc založio za Zapadni Balkan, kao i da je francuski predsednik imao ohrabrujuće reči za republike bivše Jugoslavije i Albaniju, ali nijedan ni drugi nisu upotrebili reč članstvo, već samo “evropska perspektiva”. Dakle, dok god budete slušali i čitali izjave evropskih zvaničnika u kojima govore o “evropskoj perspektivi” a ne o članstvu u EU, znajte da tapkamo i dalje u mestu.
Izvor: Vijesti.me